Шта повезује стање у коме се Александар Вучић нашао у децембру 2024. са оним што је задесило Бенита Мусолинија у априлу 1945. године? Како је српски „дуче“ успео да против себе уједини опозицију, студенте, просветаре, пољопривреднике, Американце, Французе, Русе, па и многе припаднике Српске напредне странке? Како је студентска побуна ослободила Србију од страха? Зашто претње, насиље и тортура над грађанима не могу да помогну напредњачком картелу да остане на власти? О овим и другим темама пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Србија се налази у најдубљој политичкој и друштвеној кризи од марта 2003. године, кад је општи хаос настао убиством Зорана Ђинђића. Преслаб да се одупре властитој патологији, сад Александар Вучић као решење за излаз из кризе предлаже политичким противницима да га убију. Пре ће дати главу, него власт.

– Неће бити никакве прелазне владе, никакве промене власти на улици, без избора. Никада ме нећете победити! Е, нећете, мајчини синови! Ако хоћете власт, мораћете да ме убијете. Ево, позивам их да ме убију! – каже Вучић у одговору на захтеве студената и грађана да буду кажњени кривци за масовно убиство у Новом Саду.

Осим менталних поремећаја, Вучић има и рационалне разлоге за дизање улога у борби за власт до морбидности. За нормалног човека, пад с власти значи прелазак у опозицију. За Вучића, то је смак света. Нестаће свет у коме он одлучује о животу и смрти свих поданика, некажњено врши најмонструозније злочине, пљачка јавне ресурсе и туђу приватну имовину, уништава државу и народ. После свега, он никада више неће моћи да живи нормалним животом, да излази на улицу без телохранитеља, да иде у ресторане, на утакмице, међу људе. Свестан тога, Вучић је поистоветио крај владавине са смрћу. Није први тиранин кога је то задесило. Напротив, историја је пуна таквих примера.

„Након битке код Заме, где га смрт није узела, Ханибал се отровао; у средишту дивље представе, док су му уши испуњене урликом масе, Луј ставља главу на гиљотину. И тако, увек у складу са историјским достојанством које није лишено разметања, умире Хитлер; величанствено умиру Цезар и Помпеј и многе друге велике фигуре које нам својим судбинама долазе из историје. Не и Мусолини. Он умире лишен елеганције, чак вулгарно“, наводи Франко Бандини, аутор књиге „Последњих 95 сати Бенита Мусолинија„.

Баш тако, као „дуче“, Вучић без елеганције, вулгарно умире на свакој конференцији за медије. Престрављен побуном народа, из мишје рупе прети студентима, наставницима, просветарима, пољопривредницима, свим нормалним људима који су устали против његове тираније.

– Испред зграде има око шесто студената. Шта мислите, да их се плашим? Па, могу да изађем са „кобрама“ и да их све разбацамо за шест-седам секунди – рекао је див-јунак с мокрим пеленама.

Убеђење да је много опасан, Вучић је стекао док је разбацивао прву супругу Ксенију, као и њену наследницу Тамару. Сви припадници дворске свите имали су прилике да сведоче о његовом вербалном и физичком злостављању жена. Једну је сахранио, а друга се још добро држи.

Но, пред студенте и остале грађане који протестују, Вучић не сме да изађе. Ни сам, ни са „кобрама“. У уличне борбе шаље корумпиране паразите из страначког картела, који морају да доказују лојалност тако што ће вређати и насртати на људе. У обрачун са „светином“, „лешинарима“ и „политичким педофилима“, како Вучић назива грађане, шаље црнокапуљаше са трибина, из јавних предузећа, па и из Републике Српске. То је још једна од спона, које га поистовећују са нацистичким и фашистичким идолима. Као што наводи Никола Лакић: „Само три странке у модерној историји Европе имале су паравојне формације које су пребијале и убијале неистомишљенике – Национал-социјалистички радничка партија Адолфа Хитлера, Републиканска фашистичка партија Бенита Мусолинија и Српска напредна странка Александра Вучића“.

Другу врсту везе препознају припадници све мањег корпуса режимских апологета, какав је професор Чедомир Антић. На питање новинара да ли је икада помишљао на то да ће бити на страни власти, против студената, један од вођа студентског протеста 1996/97. одговорио је безобразно и хистерично, у стилу бедника чије интересе заступа: „То вам је потпуно глупо питање. Замислите да смо ми сад у Немачкој 1933. години. И да ми ви кажете: ‘Знате побунили смо се против цара да бисмо успоставили републику, а сад су студенти за Хитлера и ви сте против њих. Знате ли колико је глупо то што говорите?“

Није чудно што Антић студенте пореди са нацистима. Кад је он протестовао против власти Слободана Милошевића, Мира Марковић га је поредила са Хајнрихом Химлером.

Идентификацију је препознала у подједнако агресивним јавним наступима, па и у физичком изгледу. Наравно, Мира је погрешила. Химлер је био и остао веран својој идеологији. Антић је мењао странке у истом ритму како су се оне смењивале на власти. Био је у Демократској странци, потом у Г17 плус, а у сваку је уносио исту примитивну агресивност. Као функционер Динкићевог штеточинског удружења, уцењивао је власт Тадића и Дачића да ће оборити владу Мирка Цветковића ако генерал Ратко Младић не буде хитно ухапшен и изручен Хашком трибуналу. У то време, Вучић је жестоко оптуживао Динкића и његове сараднике за лоповлук и издају. Сад је све то заборављено, па Антић може опуштено да Вучићу приписује статус цара.

Но, тај цар је го. То виде сви око њега, укључујући и криминогене плаћенике са Звездиних трибина. Предвођени Марком Вучковићем, бизнисменом који се представља и као вођа групе „Ултра бојс“, навијачи Црвене звезде годинама подржавају Вучићеву тиранију. И не само да подржавају, него у њој учествују. Они су насртали на грађане, који су протестовали због рушења старог савског моста. Недавно су, на утакмици кошаркашке Евролиге, ухватили и избацили из Арене студенте који су донели транспарент „Руке су вам крваве“.

Преко званичног разгласа, „навијачи“ су јавно претили и осталим нормалним људима. Узалуд. Страх је променио адресу. На следећој Звездиној утакмици, и то против Партизана, са трибина је грмело: „Вучићу педеру“. Грађани су показали да се не плаше режимских криминалаца, нарко дилера, хулигана и „контроверзних бизнисмена“ који се називају навијачима. Вучићеве и Вучковићеве блиске политичке и пословне везе, описане су у песми Партизанових „гробара“: „Кранове ти дала држава, на рођендану ти да навијаш! Тендер добијаш, пут асфалтираш! Да мењаш странке, једино то знаш!“ Колико год се Вучковић трудио, певао на рођенданима престолонаследника Данила и махао пиштољем, више нема утицај на праве навијаче. Пропао је и Звездан Терзић, директор Фудбалског клуба Црвена звезда. Јавно је захтевао од навијача да дођу на утакмицу са Чукаричким, а не на студентски протест. Џабе. Маракана је била празна, а на шест хектара око Славије окупило се више од сто хиљада људи.

Као што је Вучић извређан на Звездином стадиону, тако је Ивица Дачић прошао на дечјем фестивалу „Чаролија“. Кад је водитељка, Тијана Дапчевић, најавила излазак на сцену „чика Ивице“, деца и родитељи дочекали су га звиждуцима. На истој представи исто се провела и министарка Ирена Вујовић. Још горе је прошла министарка просвете Славица Ђукић Дејановић, коју су нишки студенти најурили из зграде Универзитета повицима „Славицу у марицу“. Напредњачка елита скоројевића била је шокирана призорима на крају балетске представе у Народном позоришту. Балерине и музичари из оркестра поздравили су публику подизањем руку које су офарбане црвеном бојом, да подсећају на крв несрећника, које је убио Вучићев коруптивни систем.

Пошто јавна тужитељка Загорка Доловац није доступна студентима, нигде се не појављује, они су јој упутили хиљаду писама у којима је позивају да ради свој посао. Група студената је једно од тих писама однела право у Републичко јавно тужилаштво. Пред зградом у Немањиној улици, и Загорки су, као и Вучићу, певали „Изађи, мала“.

Уместо да изађе, Доловац је послала Бранка Стаменковића,свог првог заменика, некадашњег тужиоца за високотехнолошки криминал, да позове делегацију студената да дођу код ње. Нема шансе! „Нема преговора о нашим захтевима. Испуните их“, поручили су студенти, који траже да се објаве сви документи везани за реконструкцију зграде Железничке станице, укључујући и финансијске уговоре, као и да буду процесуирани сви напредњачки батинаши који су нападали грађане на протестима.

На Славији, међу сто хиљада људи, био је и Дејан Бодирога, бивши капитен кошаркашке репрезентације, данас директор Евролиге. И актуелни капитен, Богдан Богдановић, из Атланте је подржао протест, баш као и његови саиграчи из репрезентације Никола Јовић, Марко Гудурић и Алекса Аврамовић. Уз студенте су стали и многи други спортисти, који су представљали Србију на Олимпијским играма и осталим такмичењима, као што је кошаркашица Јована Ногић, одбојкашица Катарина Лазовић Дангубић и њен супруг Немања Дангубић, бивши кошаркаш Звезде и Партизана, одбојкаш Александар Атанасијевић, затим Нина Радовановић, Милица Гардашевић, Ања Цревар… На Славији је, са студентима, био и Саша Илић, бивши капитен фудбалера Партизана.

– Као неко ко дубоко верује у снагу младих људи и њихову жељу за бољом будућношћу, сматрам да је важно да се њихов глас чује. Србија има огроман потенцијал, а образована омладина је њена највећа снага. Оно што је свима нама потребно је разумевање и поштовање. Уз вас сам – написао је Новак Ђоковић на свом налогу на Твитеру.

Да, изостала је отворена подршка спортиста, који још наступају у домаћим клубовима. Иако су, бар већина њих, већ постали милионери, захваљујући уговорима са клубовима и спонзорима који узимају паре из државног буџета, они ћуте. Не желе да се замере Терзићу, Човићу, Дрчелићу, Мијаиловићу и осталим Вучићевим керберима. Немају храброст обичних поштара, чистачица и осталих пролетера, који побуном против тираније ризикују голу егзистенцију. Но, сигурно је да и они имају довољно људскости да схвате ко је одговоран за масовна убиства и остале злочине.

У сваком случају, Србија се умирити не може. Вучић нема начина на који би могао да заустави побуну. Употребио је страначке функционере, локалне батинаше, криминалце у цивилу и полицијским униформама, али ништа није постигао. По његовом налогу, припадници Безбедносно информативне агенције приводе пољопривреднике, прете им одузимањем трактора и дозвола за рад. Прете и наставницима, новинарима и власницима приватних фирми које спонзоришу побуњене студенте.

Не помажу ни административне мере. Да би спречио средњошколце да учествују у блокадама, Вучић је наредио да Министарство просвете уредбом укине наставу и пре рока пошаље ђаке на зимски распуст. Опет фијаско. Ђаци хоће да иду на наставу и да, наравно, петнаестоминутним блокадама саобраћаја покажу да не одустају од захтева за утврђивањем одговорности свих државних функционера који су допринели рушењу надстрешнице на новосадској Железничкој станици. И наставници одбијају послушност, не желе да закључе оцене, без чега не може да се регуларно заврши школско полугодиште. Никога нису уплашиле ни претње Владимира Ђукановића, адвоката породице Вучић и осталих криминалаца из напредњачког картела, који је устврдио да су „деца власништво државе„. Студенти су му одговорили транспарентом „бизон је власништво зоо врта“, али и бруталним изругивањем на друштвеним мрежама.

Исту врсту одговора добио је и Вучић, који се чудио што студенти и даље протестују, а он им је, тобоже, испунио све захтеве. У почетку побуне, Вучић је на студенте слао страначке батинашке ескадроне, а најављивао је да ће „до детаља, до последњег цента“ навести ко је, од кога и колико долара и евра добио „да обара државу“. Кад је схватио да ни таквим лажима не може да их заплаши, наредио је да се на факултетима искључи грејање. Ни то није обесхрабрило студенте. Имуни на претње и страх, одбили су и његове позиве на преговоре: „Тебе нико ништа није питао“ и „Врати се у фрижидер„.

Безизлазна ситуација, у којој се сада нашао Вучић, подсећа на ону у којој се, средином априла 1945, нашао његов политички и ментални двојник Бенито Мусолини. Кад је већ било очигледно да се распао његов фашистички механизам власти, Мусолини је пристао на преговоре са представницима Комитета националног ослобођења и Корпуса добровољаца слободе. Уз посредовање миланског кардинала, Мусолини је на састанак дошао ненаоружан, али са бројном пратњом, у којој су се налазили лојални официри, али и бизнисмени. Ипак, „дучеа“ нису занимали услови капитулације његових оружаних одреда, него само лични интереси. Иако је све време уверавао најближе сараднике да ни по коју цену неће напустити Италију, кад је пригустило, ратним победницима је поставио само једно питање: „Да ли ћете ме пустити да одем из Италије?“

Пошто није добио гаранције, вратио се у палату, коју су штитиле немачке снаге. Ипак, Мусолини није веровао ни Немцима, сазнао је да они преговарају са Енглезима о његовом изручењу. Зато је два пута покушао да побегне у Швајцарску. Није успео.

– Живим за Србију! Никада нећу отићи, нећу побећи из Србије – понавља српски дучеВучић, али нико му не верује.

То и он зна, зато, мимо Устава и закона, председава седницама Владе. Уз директни пренос на свим режимским телевизијама, вређа министре и, под претњама, захтева да се агресивније боре против студената и грађана. Да би их стимулисао, Вучић чак прети оставком на функцију председника Републике. Оставиће страначке колеге на цедилу, нека се сами, сирочићи, боре за опстанак на власти. Ако то не желе, морају да докажу лојалност, морају да спроводе вербално и физичко насиље. Мало ко је спреман да извршава такве налоге.

Вучићева књига лудила спала је на два слова, на Ану Брнабић и Милоша Вучевића. Неизлечиво заражена вирусом вучићевског примитивизма, Брнабићка сваким наступом доказује да је у праву Драган Ђилас кад тврди да је она „ограничено интелигентна и неограничено зла“. Ни Вучевић није бољи. Напротив.

– Неће нас срушити због 15 мртвих. Неће ни да је било 150 или 1.5550 мртвих – рекао је ментални болесник на функцији премијера оно што мисли ментални болесник на функцији председника.

Тиранин и његови саучесници у злочинима још нису одредили тачан број својих жртава, који би био довољан да код њих проради савест. За Вучића се зна да му савест није прорадила ни после ратних пораза у Крајини, Босни и Косову, па и целој бившој СР Југославији. Све што је, од 1992. до 2012, стекао – посланичке и министарске функције, новац, куће, станове, аутомобиле – све је настало у његовим ратним авантурама. Он се обогатио ратнохушкачким паролама, а нормални људи су добили гробна места или, они срећнији, избегличку судбину. Вучића нису занимале последице с којима су се суочиле жртве његових политичких превара. Ниједан динар није дао ниједном детету, чији родитељи су страдали због његових шовинистичких изјава.

Уместо заслужене казне, Вучић је добио прилику да профитира и после ратова, од 2012. до данас. Опљачкао и распродао јавне ресурсе, на коруптивним пројектима згрнуо је огроман финансијски плен. Само на „Београду на води“ узео је имовину вредну неколико десетина милијарди евра. Присвојио је хиљаду хектара грађевинског земљишта на најскупљим градским локацијама. Његове и фирме његових ортака из картела подигле су цела стамбена насеља, преко којих перу новац стечен шверцом наркотика, оружја и свега осталог. Истовремено, јавни дуг Србије подигао је на 40 милијарди евра, а тај тренд мора да настави.

У 2025. години, Србија мора да се задужи 9,9 милијарди евра само да би зајмодавцима исплатила приспеле рате за главнице старих кредита. Осим тога, за ЕXПО, Национални стадион, београдски метро, хидроелектране Ђердап 3 и Бистрица, за соларне панеле и железнички коридор, у буџету је предвиђено узимање још 27,5 милијарди евра. Тај новац разграбиће тајкуни из Вучићевог картела, а дугове ће отплаћивати и следеће генерације грађана, који су гурнути у дужничко ропство.

Уз пљачку, Вучић је узимао и данак у крви. Под његовим режимом из Србије је побегло више од милион људи, углавном младих, образованих и радно способних. Напредњачка власт решава проблем крволиптања Србије тако што увози стране раднике. Тај бизнис развија неколико агенција, каква је, рецимо, ВН Цолсултинг, која увози раднике из Индије, Бангладеша, Шри Ланке, Пакистана, Непала, Камеруна и других азијских и афричких држава.

Странци, било да су у потрази за послом или азилом, не могу да надокнаде губитак домаћег становништва, ни оног које је побегло у иностранство, а нарочито не оне, који су убијени Вучићевим експериментима у време пандемије корона вируса. За мање од две године у Србији је умрло 48.000 људи изнад очекиване стопе смртности. Ни за тај злочин нико није одговарао, иако трагичне последице и данас трају.

На друге начине и другим средствима Вучић наставља смртоносни поход на Србију. Залагањем за отварање рудника литијума, Вучић припрема геноцид над становништвом у Подрињу. „Више нема политичких проблема, рудник Рио Тинта биће отворен и почеће са радом до 2026. године„, рекао је Вучић. У источној Србији, Вучић је геноцидне радње почео уступањем борског и зајечарског региона кинеској рударској компанији Зи Ђин. Но, за Тимочку крајину тек долазе црни дани. На Вучићеву иницијативу, Српска напредна странка је предложила, а Народна скупштина, у новембру 2024, усвојила закон, којим се укида мораторијум на нуклерну енергију.

Тим законом омогућено је француским нуклеарним компанијама да у Србији граде складишта за радиоактивни отпад. Француска је до прошле године такав отпад депоновала у Русији, Нигеру и Чаду. Кад је остала без тих опција, решење проблема јој је понудио Вучић. Француским фирмама је дао Србију, да од ње направе прву европску депонију отровних материја.

С обзиром на све то, нема сумње да Вучићу, Вучевићу, Брнабићки и осталим доглавницима напредњачког картела није битно колико људи ће бити убијено у њиховој борби за власт. Од исхода тог рата зависи њихов останак на слободи. А, тај циљ им је угрожен са свих страна. На домаћем терену, Вучићев режим су уздрмали студенти, а љуљају га и страни центри моћи, нарочито после победе Доналда Трампа на председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама.

Емануел Макрон, председник Француске, почетком децембра позвао је Александра Вучића на свечаност поводом отварања обновљене катедрале Нотр Дам. Међутим, на инсистирање главног госта, новог америчког председника, са листе званица је скинут Вучић. Пошто је Влада Србије, 2019. године, донирала милион евра за реконструкцију Нотр Дама, Французи су морали некога да зову из Србије, па је избор пао на премијера Вучевића. Какав третман му је намењен видело се по томе што је стављен у осми ред, далеко иза Вјосе Османи, председнице лажне албанске државе Косово.

Проглашавање Вучића за непожељног у близини Трампа представља само протоколарну презентацију става. Много озбиљнију и оштрију поруку Вучић је добио кад су америчке власти демантовале његову најаву да ће САД увести санкције Нафтној индустрији Србије, која је у већинском власништву Русије. „Нема најаве да ће бити уведене санкције против НИС-а. Америка ни на који начин неће нанети штету привреди Србије“, рекао је амерички амбасадор Кристофер Хил. Ово није први, али јесте најважнији Хилов деманти Вучићевих изјава. У многим ситуацијама, које су биле значајне за Србију, Хил је подржавао Вучићеву тиранију. Ипак, у новим околностима, док се чека смена у Белој кући, амерички амбасадор је морао да компромитује свог спонзора.

Као опомену, Американци су подстакли француско Министарство правде да објави још један пакет транскрипата комуникација са „Скy“ апликације, које су водили српски и црногорски криминалци, блиски Вучићу. Иако те транскрипте поседује и српско Републичко јавно тужилаштво, за пласирање у јавност опет су изабрани црногорски медији.

У препискама са „Скy“ апликације, које су Вељко Беливук и Марко Миљковић водили са Миланом Вујотићем, једним од вођа Кавачког клана, у мају 2020, наводи се да „Александар Вучић прогони Шкаљарце јер мисли да је Филип Кораћ хтео да га убије“, а и да је његов син Данило угрожен од тог црногорског клана.

– Малог Данила знамо већ седам година. Мали нас воли доста, преко њега имамо добар контакт – написао је Беливук у групном чату.

Беливук је Вујотићу објаснио да су Андреј Вучић и Небојша Стефановић у рату, који је почео разоткривањем афере са шверцом оружја преко фирме ГИМ, коју је контролисао Бранко Стефановић, отац тадашњег министра полиције, а све је кулминирало са „Јовањицом, Андрејевом плантажом“.

– Неко пумпа да је Вучић против нас, јер је Стеф са нама. Е брате наш, да ти кажемо искрено, нисмо ми ни Вучићеви ни Стефановићеви, обојица су пичкетине. Нас хапсе свака 3-4 дана. Правимо ми неке паметније контакте – написао је Беливук, а на то се надовезао Миљковић: „Немају ни Вучић ни Стефановић муда да стану ни за нас, ни за говна (Кораћа и Шкаљарце). Сви су они фораши. Нису храбри да уђу у проблем, хоће да лепо живе, неће да ратују. Нису ратници. Па не могу у земљи да реше проблем са конобарима, а камоли нешто друго. А замисли колико су зајебани кад годину дана нису могли да нађу ко ће да пребије конобара који му је ошамарио сина.„

У тим транскриптима цитиране су Беливукове врло негативне изјаве о Звонку Веселиновићу и Милану Радоичићу. То додатно указује на одлуку америчких центара моћи да коначно заврши са тзв. Балканским картелом, на чијем челу се налази Александар Вучић.

Као што су се против Мусолинија ујединили социјалисти, клерикалци, индустријалци, сељаци, интелектуалци и омладинци, тако су Вучићу супротставили сви нормални људи. Без обзира на идеолошке, политичке и социјалне разлике, сви су уједињени у жељи и акцији на смени Вучића и његовог картела с власти.

Као што су Мусолинија издали Немци, тако и Вучића остављају на цедилу Американци, Французи, Немци, Руси, Кинези, сви…

Иако је у безизлазној ситуацији, за будућност Србије, а и за Вучића, било би добро да избегне судбину свог политичког и менталног двојника Бенита Мусолинија. Уместо рафала са 18 метака, Србија заслужује катарзу, која је могућа само кроз фер и поштено суђење Александру Вучићу и његовим саучесницима из напредњачког картела.

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, Бенито Мусолини, протести, студенти