Прочитај ми чланак

ВУЧИЋ О САНКЦИЈАМА РУСИЈИ и о својим разговорима са америчком страном

0

Председник Aлександар Вучић је за београдски лист "Aло!" дао интервју у којем је говорио и о српској спољној политици, односно о свом састанку са америчким дипломатом Хојтом Јиом, као и о томе да ли ће, док траје његов председнички мандат, Србија, под притисцима Запада, завести санкције Русији.

У вези свог састанкаса Хојт Јиом, председник Вучић је изјавио да је имао отворен, коректан али не и срдачан разговор, додајући да је Хојт заступао интересе америчке стране, док се он трудио да на најбољи начин заступао интересе Србије.

„Да ли смо у свему сагласни? Нисмо! Да ли има ствари у којима смо сагласни? Има! Да ли је то био лак разговор? Није! Хоће ли бити још тешких разговора? Хоће! Да ли ће се притисци у вези са пријатељством са Русијом наставити? Хоће, и ја у вези с тим немам никаквих сумњи и дилема. Да ли ће се и даље бавити медијима, иако заузимају све већи медијски простор? Они ће то и даље радити, иако готово да нећете имати медиј који ће имати храбрости да се супротстави мејнстриму америчке Телевизије Н1. То је матрица коју сам овде гледао много година, то су причали и за Коштуницу док га нису са лакоћом срушили. То су причали и за Тадића једно време, иако је Ђилас контролисао медије, а не Тадић, закључио је Вучић у вези својих недавних разговара са америчком страном.

На питање да ли ће Србија уводити санкције Русији у складу са одлукама ЕУ, први човек напредњака је само кратко одговорио:

– Мој одговор је веома кратак и јасан. Србија неће уводити никакве санкције Руској Федерацији. И не само то, Србија ће и чувати и развијати своје пријатељство са Русијом.

7 коментара “ВУЧИЋ О САНКЦИЈАМА РУСИЈИ и о својим разговорима са америчком страном

  1. EUInformerI каже:

    Aleksandar Popov/Dušan Spasojević: Da li je Rusija Vučićeva rezervna varijanta?

    U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o odnosu Aleksandra Vučića prema Vladimiru Putinu i Rusiji. Sagovornici su bili Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog sada, i Dušan Spasojević, docent Fakulta političkih nauka u Beogradu.

    Bilo je reči o tome zašto su režimski mediji puni kritika na račun Evropske unije dok u isto vreme slave Putina i moć ruskog oružja, zašto je Putinov poklon od šest starih migova za srpske zvaničnike važniji od stotina miliona eura koje je Evropska unija darovala Srbiji, o neskrivenoj proruskoj orijentaciji dva ključna ministra u srpskoj vladi – Ivice Dačića i Aleksandra Vulina.

    Razgovaralo se i o tome zašto vlast žestoko reaguje kada američki zvaničnik Hojt Brajan Ji kaže da Srbija treba da se opredeli između Zapada i Rusije, a ćuti kada ruski minstar inostranih poslova Sergej Lavrov aludira da bi se u Srbiji mogao dogoditi ukrajinski scenario, da li Vučić od Evropske unije želi samo novac, ali ne i njene vrednosti – demokratiju, slobodu medija i vladavinu prava, kao i o tome koliko sadašnji sistem u Srbiji liči na onaj u Rusiji.

    Omer Karabeg: Kada se govori o vezama Srbije i Rusije, obično se ističe potreba Srbije da ima podršku svetske sile kao što je Rusija koja će braniti njene interese kada su u pitanju Kosovo i Republika Srpska i koja će zaustaviti izglasavanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u Savetu bezbednosti, kao što je to uradila pre dve godine. Da li, međutim, postoje i unutrašnji razlozi približavanja Moskvi? Ne čini li vam se da sadašnji sistem u Srbiji više liči na onaj u Rusiji nego na sistem u zapadnim demokratijama?

    Aleksandar Popov: To što je Rusija stavila veto na izglasavanje rezolucije o Srebrenici i što se pojavljuje kao zaštitnik Srbije kada je reč o Kosovu – ima svoju cenu. Kada kumu jednom poljubiš ruku, onda postaješ njegov doživotni dužnik. Slažem se da odnos sa Moskvom ima i unutrašnjo-političku dimenziju i to iz dva razloga.

    Prvi je što dobar deo našeg stanovništva gaji rusofilska osećanja, a drugi što sistem u Srbiji – gde nema vladavine prava, gde je visoka korupcija, gde nema medijskih sloboda, gde su ugroženi oni koji otvoreno kritikuju vlast – mnogo podseća na ruski način upravljanja državom.

    Dušan Spasojević: Mislim da je glavni razlog izuzetno dobrih odnosa sa Rusijom prorusko raspoloženje biračkog tela Srpske napredne stranke. To biračko telo prihvata Evropsku uniju kao pragmatični cilj, ali je srcem uz Rusiju.

    Omer Karabeg: Može li se napraviti paralela između Vučićeve Srpske napredna stranke i Putinove Jedinstvene Rusije? Liče li te stranke jedna na drugu?

    Aleksandar Popov: Čini se da su te stranke veoma slične i veoma bliske što pokazuju i njihovi međustranački odnosi, mada ne treba zaboraviti da Srpska napredna stranka ima odnose i sa narodnjačkim strankama u drugim zemljama.

    Dušan Spasojević: U određenoj meri postoje sličnosti, ali Srpska napredna stranka želi da liči, recimo, i na Hrišćansko demokratsku uniju Angele Merkel. To je stanka koja ima snažnog lidera na kome se bazira cela stranka, ali to nije ni stranka Vladimira Putina, ni Viktora Orbanova, ni Redžepa Tajipa Erdogana. Reč je o nekoj vrsti mešavine. Vučić uspeva da ostane na vlasti zato što uspešno balansira. On pokazuje jedno lice gostima iz Vašingtona, Brisela i Berlina, a drugo Putinu, Orbanu i Erdoganu.

    Omer Karabeg: Mediji koje Vučić kontroliše, a to su tabloidi i najveći broj televizija i dnevnih listova, puni su kritika na račun Evropske unije i Amerike, ali nećete naći nijednu kritičku reč o Rusiji. Umesto toga slavi se Putin i snaga ruskog oružja. Zašto se to radi, da li iza toga stoji neki cilj?

    Dušan Spasojević: Rekao bih da se nacionalnim, patriotskim diskursom koji je okrenut ka Rusiji pravi balans u odnosu na, uslovno rečeno, proevropsku politiku koju sadašnja vlada vodi.

    Ustupci u vezi sa Kosovom, kao i činjenica da Srbi učestvuju u kosovskoj vladi pokušavaju se prikriti snažnim, skoro ratnim diskursom koji svakodnevno promovišu tabloidi. To oduševljanje ruskim oružjem i promovisanje ratnog stanja stvara osećaj kao da će rat sutra početi.

    Čini se da Vučić u tome ne vidi nikakvu opasnost, ali problem će nastati kada te emocije počnu da se prelivaju u mainstream političku arenu. Tada će se teško moći kontrolisati. Za sada je reč samo o političkoj strategiji, ali je pitanje kakva će biti cena i kakve će biti posledice te strategije.

    Aleksandar Popov: Mislim da iza toga stoje dve namere. Jedna je da se poruči biračkom telu Srpske napredne stranke da mi imamo ne samo put ka Evropi, nego i alternativni put. U isto vreme to je i poruka Briselu da Srbija ima i rezervnu varijantu, pa ako Brisel ne ubrza naš put ka Evropskoj uniji, mi imamo i alternativu. Međutim, sve to ima granicu.

    Videli smo koliku je nervozu izazvala izjava američkog zvaničnika Hojta Brajana Jia koji je rekao da Srbije ne može da sedi na dve stolice. Tada smo se suočili sami sa sobom, pogledali u ogledalo i videli da niti je Vučić Josip Broz Tito, niti je Srbija nekadašnja Jugoslavija, niti je naše okruženje ono koje je nekad bilo. Nevolja će biti kada nas stave pred izbor – Evropska unija ili Rusija.

    Ovo što je Hojt Brajan Ji rekao samo je upozorenje, ali kada dođe trenutak odluke, onda ćemo se naći u velikoj nevolji. Rusija se previše penetrirala u Srbiju da bi je olako ispustila, jer joj je Srbija izuzetno važna za njeno prisutsvo u jugoistočnoj Evropi. To može da izazove velike lomove.

    Hojt Ji i Lavrov

    Omer Karabeg: Kada je zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Hojt Brajan Ji rekao da Srbija ne može na sedi na dve stolice, vladini funkcioneri su oštro reagovali, a kada je ruski ministar inostranih poslova Lavrov izjavio da ga odnos Zapada prema Srbiji podseća na odnos Evropske unije prema Ukrajini, niko od zvaničnika nije reagovao, mada je ta izjava sadržavala poruku da Srbija može proći kao Ukrajina, ako se opredeli za Zapad.

    Dušan Spasojević: Vučić je u značajnoj meri preuzeo kontrolu nad javnim diskursom, tako da je apsolutno moguće da se jednoj izjavi da ogroman značaj, a da se druga, koja je podjednako provokativna, potpuno prećuti. To samo govori koliko je nadmoćna pozicija Vučića i Srpske napredne stranke.

    Omer Karabeg: Ali zar sve to ne govori koliki je uticaj Rusije u Srbiji? Danima se slavi što je Rusija poklonila Srbiji šest starih migova i govori da je zahvaljujući Rusiji Srbija postala najjača vojna sila u regionu, dok se stotine miliona dolara pomoći koju je obezbedila Evropska unija gotovo i ne pominju?

    Aleksandar Popov: Pravo je pitanje zašto smo dozvolili da Rusija ima toliki uticaj u Srbiji. I veto na rezoluciju o Srebrenici i migovi imaju svoju cenu i naša vlast bi trebalo da zna da će jedanog dana doći račun na naplatu. Rusija nije stavila veto i isporučila nam izraubovane migove zato što voli Srbiju, nego zato što je njen interes da bude što više prisutna u Srbiji.

    Uostalom, crvena linija je već pređena. O tome najbolje svedoče dva nedavna događaja. Kada je ukrajinski ambasador Oleksander Aleksandrovič kritički govorio o ponašanju Rusije u Srbiji, Ministarsvo inostranih poslova žestoko je reagovalo, pa je on povučen na konsultacije u Kijev.

    Nekoliko dana nakon toga ruski ambasador Aleksandar Čepurin dao je vrlo neprimerenu izjavu koja predstavlja mešanje u unutrašnje stvari Srbije, ali ovog puta nije bilo nikakve zvanične reakcije. Ruski ambasadori se ovde ponašaju kao da je Srbija jedna od ruskih gubernija, a oni naši gubernatori.

    Sećam se da je prethodnik Aleksandra Čepurina, Aleksandar Konuzin, u prepunoj sali na Beogradskom bezbedonosnom forumu tokom diskusije o Kosovu upitao: “Ima li ovde Srba” i onda je otišao ne dozvoljavajući da mu iko postavi pitanje. Na to bi svaka pristojna zemlja koja čuva svoje dostojanstvo reagovala, međutim, ni na Konuzinov ispad, niti na Čepurinovu nedavnu izjavu nije bilo zvaničnih reakcija.

    Omer Karabeg: Zašto se ruskim ambasadorima toleriše ono što se ne toleriše zapadnim ambasadorima?

    Dušan Spasojević: Verovatno zato što je Srbija na specifičan način u podređenom položaju u odnosu na Rusiju. S jedne strane, Rusija predstavlja kartu za cenjakanje sa Briselom, a s druge strane ona u Srbiji promoviše vrlo konzervativni nacionalizam koji odgovara jednom delu biračkog tela i značajnom broju političkih partija kojima ne smetaju takva istupanja ruskih ambasadora. Srbija nema jasan stav ni o krizi u Ukrajini. U pitanju je strah da se ne iznervira veliki zaštitnik i veliki brat.

    Omer Karabeg: Vrlo je zanimljivo ponašanje ministra inostranih poslova Ivice Dačića. Srbija je zvanično na evropskom putu, a njen ministar inostranih poslova ne propušta nijednu priliku da kaže nešto loše o Evropskoj uniji. O Rusiji se iz njegovih usta nikada nije čula nijedna kritička reč, već samo pohvale i panegirici. Isto tako se ponaša i ministar odbrane, Aleksandar Vulin. Dva ključna ministra otvoreno se ponašaju proruski. To nikako nije slučajno.

    Aleksandar Popov: Oni to sigurno ne rade na svoju ruku, jer da je tako sigurno bi bili ukoreni od predsednika države. Vučić to toleriše iz više razloga. Jedan od ključnih razloga je taj što nam sa Zapada – iz Brisela i Vašingtona – u poslednje vreme najčešće stižu ukori zbog svega onoga što ne radimo da bismo bili kompatibilni sa vrednostima Evropske unije, dok nam iz Moskve stižu samo pohvale.

    Dušan Spasojević: Što se tiče Ivice Dačića, to nije neko novo ponašanje. On već duže vreme pokušava da artikuliše vrednosti koje nisu u skladu sa spoljnopolitičkom pozicijom Srbije. Nekada je to flertovanje sa jugonostalgijom, nekada je to nacionalizam, a najčešće rusofilstvo. Sve se to negativno odražava na imidž koji Evropska unija ima u Srbiji.

    Postavlja se pitanje da li će kritičnost koju značajan deo građana Srbije oseća prema Evropskoj uniji u jednom trenutku postati politički problem. Mi smo 2008. godine na onim čuvenim izborima formalno izabrali evropski put, ali se bojim da će, ako se nastavi sa stalnim kritikama Evropske unije, taj put pre ili kasnije biti doveden u pitanje.

    Omer Karabeg: Vi govorite o tome da sve više dolazi u pitanje podrška Evropskoj uniji, ali zar to nije logično kada vlast i njeni mediji kritikuju samo Evropsku uniju, a Rusiju isključivo hvale. Šta bismo mogli očekivati nego da sve više građana okreće leđa Evropskoj uniji?

    Dušan Spasojević: Tako je. U suštini u Srbiji imate relativno negativan diskurs o Evropskoj uniji, mada se o pojedinim državama, kao što su Nemačka i Austrija, govori u hvalospevima kada Angela Merkel i Sebatijan Kurc dođu u Srbiju. Tako se stvara neka vrsta balansa.

    Aleksandar Popov: Kada je Vučić postao predsednik i formirao staro-novu vladu napravio je još jedan korak unazad u odnosu na Evropsku uniju. Umesto da rekonstruisana vlada bude više proevropska – u njoj je ojačan proruski faktor. Vulin je pomeren na mesto ministra odbrane, a u vladu je ušao Nenad Popović, otvoreno proruski čovek.

    Omer Karabeg: Nedavno je jedan sagovornik Mosta rekao da Vučić želi samo novac Evropske unije, ali ne i njene vrednosti – demokratiju, slobodu štampe i vladavinu prava.

    Dušan Spasojević: Kad pogledamo način na koji Vučić vlada u poslednjih nekoliko godina sasvim je jasno da se on ne ponaša u skladu sa evropskim vrednostima. Mislim da on pokušava da ispipa do koje more može da ide u pravcu uspostavljanja poluautoritarnog modela vlasti, a da mu iz Brisela ili Berlina ne stignu kritike.

    Naravno, Srpska napredna stranka može u jednom trenutku odlučiti da ponovo postane Srpska radikalna stanka, što bi možda pozdravio deo biračkog tela, ali to bi značilo zatvaranje u ćorsokak u koji je Slobodan Milošević sam sebe doveo. Mislim da Srpske napredne stranka pokušava da nađe neku vrstu balansa. Pitanje je da li će u tome uspeti – i od toga će, zapravo, zavisiti stanje demokratije u Srbiji u narednih dve, tri ili pet godina.

    Aleksandar Popov: Srbija se susreće sa teškim problemom. Njeni zvaničnici govore da je put ka Evropskoj uniji nepovratan, a s druge strane je očigledno da je ruski uticaj veoma snažan i da Rusija neće tako olako odustati od onoga što je postigla u Srbiji. To nam Rusija bez imalo zazora stavlja do znanja.

    Omer Karabeg: Pet godina Vučićeve vladavine su pokazale da njega interesuje jedino da što duže ostane na vlasti, a to mu može obezbijediti samo sistem koji je sličan ruskom. Pogledajte koliko Putin vlada Rusijom – on je na vlasti od 1999. godine, dakle 18 godina i ko zna koliko će još vladati.

    Dušan Spasojević: Vučićeva snaga zavisi od poluga koje su mu na raspolaganju. One su velike i neograničene u mnogo čemu, ali dosta toga zavisi i od opozicije. Kad bi opozicione partije bile u stanju da ponude nove ideje i nove aktere, Vučić bi bio pred nešto jačim izazovom. Inače, mislim da Vučić još uvek ne mora da radi ono što Putin radi u Rusiji. On lako pobeđuje na izborima, iako izbori nisu u potpunosti fer i ravnopravni. Sve dok nadmoćno pobeđuje, Vučić će biti bezbedan, ali neće biti Putin.

    Mene, međutim, brine šta će biti kada se opozicija rekonstruiše i postane ozbiljnija pretnja Vučiću. Od toga kako će Vučić odgovoriti na taj izazov zavisiće kojim putem će Srbija krenuti – da li ćemo imati reprizu devedesetih ili nešto srećniji scenario.

    Putin, Orban, Erdogan

    Aleksandar Popov: Naravno da bi Putinov sistem odgovarao Vučiću. Odgovarao bi mu i Orbanov i Erdoganov, kao i onaj u Kini. Međutim, postoje i ograničenja. To je, pre svega, proklamovani put ka Evropskoj uniji i limiti koje on postavlja autoritarnoj vlasti.

    S druge strane, rusko društvo se razlikuje od srpskog. Društvo u Rusiji je naviknuto na imperijalni način vladavine, tamo u kontinuitetu imamo takav način vladavine, dok smo mi u Srbiji imali periode kada su institucije funkcionisale. Peti oktobar je bio velika nada da ćemo postati uljuđena, prosperitetna zemlja u kojoj ćemo se dobro osećati i s kojom ćemo se ponositi.

    Ako bi nam se nametnuo putinizam, mislim da bi to naišlo na otpor velikog broja građana. Tako da ne verujem da bi se na duže staze ovde mogao da uvede takav sistem vladavine. U Srbiji ipak postoji svest o nečemu što smo imali i o nečemu čemu težimo, zbog čega se i dogodio Peti oktobar. Sigurno postoji kritična masa koja ne bi dozvolila da se Putinov sistem vladanja nametne Srbiji.

    Omer Karabeg: U zaključku, da li je Rusija Vučićeva rezervna varijatna?

    Dušan Spasojević: Teoretski gledano Rusija može biti rezervna varijanta, ali mislim da je Vučić svestan da je to varijanta koja je vremenski ograničena i koja predstavlja neku vrstu političkog ćorsokaka, a da mu evropski put otvara mnogo bolje mogućnosti. Kao građanin ove zemlje nadam se da će to imati u vidu kada bude donosio ključne političke odluke.

    Aleksandar Popov: Mislim da mu je Rusija potrebna da bi Zapadu mogao da kaže – ako nas previše budete pritiskali, mi imamo i rezervnu varijantu. Ali sve ima svoj rok trajanja i na kraju će Vučić morati da se suoči sa izborom – ili Rusija, ili Evropska unija. Verujem da na duge staze to neće biti Rusija.

    1. Simerijanac каже:

      ГЕОПОЛИТИКА – Александар Павић о ситуацији у свету, Србији, региону (видео)

      12. новембра 2017.

      У емисији „Геополитика“ новинара и публицисте Милорада Вукашиновића гост је био политиколог Александар Павић.

      Избор Трампа за 45.председника САД, резиме после годину дана, цео свет прати то „рвање Трампа са такозваном дубоком државом“…

      Трамп није никаква фингирана прича и он је стварно биокандидатантиестаблишмента. И, оно што је занимљиво мени, је да после годину дана
      у САД – тај избор Трампа се и даље оспорава. То нам много говори. Говори нам о урушавању америчких институција и америчког политичког система. Говори нам о томе да Трамп јесте, очигледно, односно његов избор, задао велики ударац тој мочвари, тој дубокој држави, том естаблишменту и да он и даље води борбу против њега. Не говоримо тиме даје сада Трамп савршени витез на белом коњу, наравно. Али, он је покренуо неки процес који се више не може зауставити, како кажу – дух севише не може вратити у боцу. Америчка сцена у ових годину дана, политичка, је неповратно промењена, Америка је постала једна подељена земља, и не постоји ништа на хоризонту што би се указало и дало наду да она може да буде оно што је била пре, тј. да се закрпи, то су трајне поделе. И сад је само питање како ће се то даље развијати, да ли ће Трамп успети да одржи своја предизборна обећања због којих је и био изабран, не само у исушивању те вашингтонске мочваре, него оних других ствари због којих је изабран, стављање нелегалне имиграције под контролу… Као и то да ће Америка више почети да гледа своја посла, да севише неће мешати у туђе послове, да неће више извозити демократију и своје „вредности“… Ми смо лично заинтересовани за исход те борбе… и она није извесна уопште. Зато што је у међувремену, се видело да Трамп практично имао једног јединог савезника који му је био на располагању, ато је војска, с обзиром на то да је владина бирократија против њега, да су главни медији против њега, да кажемо „културна Холивуд елита“ листомпротив њега, обавештајне службе…

      На медијском и политичком тржишту и даље опстаје америчка тврдња да је
      Русија утицала на избор Трампа на изборима, коју је и сам председник
      Путин више пута демантовао… Елементи дубоке државе толико инсистирају на утицају Русије на изборе, у њиховим главама хладни рат још увек траје…

      Дубока држава су глобалисти у САД, који су узели пуну власт уСАД у последњих двадесетак година. Пре тога нису, на овакав начин. И њима априори смета земља као што је Русија, која у ствари, угрожава њихов монопол, прва је угрозила тај униполарни свет, са сада већ чувеним иступом руског председника на Минхенском безбедносном форуму 2007.године. Они су до тада сматрали да је Русија припитомљена, и били су спремни, слали су позитивне сигнале, имали су добре речи за Русију, под претпоставком да ће Русија да се интегрише у њихов поредак. Можда бисе то и десило да они нису претерали… Да нису прекршили сва обећања да НАТО неће да се шири на исток. А како Руси кажу – њима су се дефинитивноотвориле очи НАТО агресијом на Југославију 1999.године…

      За дубоку државу је Русија феноменалан непријатељ. Прво, зато што сте имали скоро пола века хладног рата, где је идеолошки непријатељ број један био СССР, Русија као његов наследник врло лако може да преузме ту улогу, а да не морате много да објашњавате просечном заглупљеном бирачу, који нема времена да размишља јер ринта по цео дан, тако да је то савршено легло.

      Уз то, неоконзервативци су априори антируски настројени. Они нису класични конзервативци у САД који су антикомунисти али не и антиРуси. Неоконзервативци, углавном некадашњи екстремни левичари, троцкисти, они су антируски настројени, и антихришћански настројени, антиправославно настројени. Тако да ће они увек да мрзе Русију, и они су преузели главнуреч у америчком естаблишменту у последњих двадесетак година.

      Весли Кларк, кога сви добро знамо, је буквално рекао у једном свом излагању пре десетак година, да је 11.септембра 2001.године извршен преврат у САД. То је толико ствар која је незапажено прошла у мас медијима на западу, али то је кључ. Јесте, тад је завршен преврат, извршен је пуч, да кажемо „мини Мајдан“ на неки начин 11.септембра 2001.године када су, како каже Весли Кларк, неки „врло тврди момци“ преузели ствари у Вашингтону. И то траје до дан-данас. Они су свргли Садама Хусеина, Гадафија, они су започели рат у Сирији, а њихови експоненти су били Џорџ Буш млађи, Обама и наравно Клинтонови.

      Сви говоре о изградњи новог, мултиполарног света, сарадњи Кине и Русије, Трамп је „прославио радно“ годину дана од избора за председника у посетиКини…

      Трампу је потребан неки спољнополитички успех… Објављено је да су постигнути трговински договори у вредности преко 250 милијарди долара, Кина ће отворити своје тржиште за западни и амерички капитал… Си је био гост у САД код Трампа у априлу, тада су успоставили добар лични однос… Трамп није идеолог и поштује неког ко је исто тако као и он снажна личност, а он се понаша и наступа као председник једне моћне корпорацијесада као председник САД… Он на Сија гледа као на председника друге моћне корпорације…

      Срединомдецембра Вучић по позиву Путина иде у Москву… Још једна „прича“ за прозападне медије о „ширењу руског утицаја у Србији“… иако је то сасвим природно стање.

      Шта западни медији и западни политичари очекују? Да Срби буду њима захвални што нас нападају, бомбардују, трују клевећу, 25 година? Значи, ми треба да будемо захвални и да кажемо – дајте још тога? То њихово, наводно изненађење и шокираност то је све лицемерје и лаж. Они, како се понашају према Србији у последњих 25 година – то је скандалозно, то је на нивоу оног како су се нацисти понашали према Србији. Није ни чудо. Шта они очекују? Русија нас никад није бомбардовала, увек је помагала кад је могла, па природно је, сасвим природно, говорим о нашим крвним, братским и верским везама, то је сасвим природна ствар. Русија није направила овај поредак који данас важи на Балкану, то је искључиво западно дело. Оно је труло, оно би без Русије било труло. Они се сада плаше да у тај вакум који су они сами направили не уђе неко други. Плаше се Русије, а плаше се и Кине.

      Ово што су урадили, ову тиху обојену револуцију коју су извели у Македонији, то није само на рачун Русије, то је и на рачун Кине. И тог крака „пута свиле“ који треба да прође од Пиреја до Будимпеште, кроз Македонију.

      Важно је да је руска дипломатија овде постала активнија, многи су сматрали да није била довољно активна, довољно конкретна и довољно јасна. Очигледно да се ту нешто променило последњих месеци. С обзиром нато каквог је ранга држава Русија то је исто неповратно, и сад треба очекивати даљу руску активност у том смислу – војна помоћ Србији и подршка суверенитету Србије. Поред МИГова најављено је и да ће два Антонова, транспортна авиона бити поклоњени Србији… и можда буду договорени неки системи БУК/С 300/С 400, није битно, да заштитимо своје небо, а то је опет подршка суверенитету Србије. Само Русија подржава суверенитет, интегритет и ресуверенизацију Србије. Што нам запад на такав начин не помогне? Они неће, јаче је то од њих, они свуда где кроче ван својих граница они хоће да праве колоније.

      Надам се, у ствари сигурно ће тако бити ако ми направимо кораке са наше стране, да ће томе доћи крај уз појачано руско ангажовање, а и кинеско.

      Косово и Метохија

      Сви они који су против суверенитета и интегритета Србије покушавају да минирају то што је Суринам повукао „признање“. То је врло крупна ствар… Прича да једном дато признање не може да се повуче једноставно није тачна. Они су прошле године исто тако повукли признање још једне квази-државе (Западна Сахара) Сахарске арапске демократске републике. Једна од држава која је повукла признање из 1984.године исте квази-државе је и СЦГ, због чега се 2004.године министар Марока у Београду захвалио за тај чин, што је поштовано међународно право и интегритет Марока. Министар који је тада повукао то признање био је Вук Драшковић један од данас главних агитатора за признање нарко-терористичког Косова. Значи, човек који се залаже за разбијање суверенитета и интегритета Србије је човек који је заштитник интегритетаМарока. На тој конференцији је он рекао да је то СЦГ учинила зашто што је привржена међународном праву, и поштовању територијалног суверенитета и интегритета свих држава чланица Уједињених нација. 13 година касније Вук Драшковић подржава цепање и нелегалну сецесију на територији сопствене земље. Значи, итекако су могућа повлачења признања. И, ако ми останемо чврсти, уз подршку Русије, Кине и других којима је доста тог западног лицемерја и растурања туђих држава и њихове агресије, биће још повлачења признања… И ми ћемо повратити Косово и Метохију.

      „Унутрашњи дијалог“ је по мом мишљењу ствар која је у старту погрешно постављена, једно о чему ми треба овде да разговарамо је како на најбољиначин да заштитимо и сачувамо Косово и Метохију унутар уставно-правног поретка Србије, и шта треба да урадимо да би ми ојачали да бисмо у будућности полако повратили суверенитет над територијом која може да буде само наша. Ако о томе разговарамо онда је то тема, не може да буде тема ништа друго.

      Најављено је писање Декларације озаштити србског народа на свим просторима бивше СФРЈ. Питање је да ли таква декларација има смисла уколико не садржи територијалну компоненту…

      Територијална компонента мора да се подразумева. Дела су важна. Ако ви подржавате Републику Српску, ако је браните од свих покушаја централизације, од поништавања Дејтона, ако браните њено право на одржавање референдума, ви сте много више урадили него било каквом декларацијом што можете да урадите. Ви не морате свима да обзнањујете своје намере, на крају крајева то нико не ради у потпуности. Али може да се каже, наравно, територијална компонента је важна. Сад је само питање кад ћете ви њу да искажете, ви то треба да урадите у тренутку када вамато одговара, кад се међународне околности промене, када сте ви довољно снажни. Али, ми апсолутно треба да кажемо: Срби у Црној Гори, (ми апсолутно никада не смемо да одустанемо од тога) Црна Гора само може да буде српска држава) или не може да постоји осим као вештачка творевина, Срби у Републици Српској, никада не треба заборавити Србе протеране из АВНОЈ-евске Хрватске, никада не треба заборавити Србе у Македонији… Значи, ми морамо једноставно да дамо до знања следеће – Срби су жртве нелегалне сецесије, не само на Косову и Метохији, него у свим деловима бивше Југославије. Ми никада не смемо да заборавимо да је међународно право прекршено још 1991.године. То су била једнострана признања. Срби у Републици Српској су гласали да остану у заједничкој држави, као што је већина Каталонаца за останак у Шпанији, и Шпанија према томе поступа али има и подршку за то. Срби из Републике Српске имају право да буду део Србије и дан-данас јер су против њихове воље отцепљни из заједничке државе, то можемо да кажемо у тој декларацији и то је та територијална компонента о којој причате.

    2. Сербо Макеридов каже:

      Нас Србе не интересује шта један ЕУ пропагатор пише о којекаквој Вучићевој резервној варијанти – праведној и моћној Расији у којој нема педерско педофилских парада, нас Србе тренутно највише занима докле се стигло са истрагом у вези убиства новинарке Дафне Каруанe Галициe која је повела истрагу „Панама папира“ којом је откривена корупција на Малти, али и корупцијски скандали широм света и умешаност политичара и високих званичника у офшор пословања? Ко ће у том рају правде и закона одговарати за то што је ова храбра жена и надасве професионална новинарка дигнута експлозивом у ваздух испред свога стана у Бриселу, убијена на најмучкији начин којим се подписују све тајне службе и мафије широм света?

    3. Simerijanac каже:

      Сабахудин ти на политичи мотивисана убиства новинара у ЕУ-е неће дати одговор. Он не даје одговоре на постављена питања, а поготово не на непријатна питања и на унапријед не -најављена питања.

      Сабахудин је у својој тинтари умислио да је ово неки ЕУ- портал, па људи не мисле својом главом, већ слијепо вјерују у оно што им се сервира. Он мисли да су Срби испраног мозга као и они у ЕУ-у гдје влада медијска диктатура и мрак, гдје влада потпуно једноумље.

      Сабахудин би да са Србима врши монолог а не дијалог.

    4. Сербо Макеридов каже:

      Свеједно добијаће их испод сваког свог пропагандног памфлета да би се на један једноставан и свима разумљив начин приказала енормна величина његовог огавног лицемерја. Та огавна креатура која је умислила да нас Србе заиста интересује оно што неки нови комесари једног новог рајха мисле и пишу о нама мора бити нападана на свим фронтовима и разбуцана са свих страна, баш као и сваки њему сличан створ. Најбољи начин је овај, јер увреде га чине жртвом а то је оно што он жели, он провоцира да би га ми псовали, вређали, да би он по ко зна који пут уз помоћ опробане тактике приказао нас Србе као неотесане дегенерике, склоне неаргументованом лапрдању и вређању без разлога. Значи не вређати већ постављати контра питања на која ова безкичмена, безскрупулозна, некултурна врећа фекалија никада неће одговорити, то му је уједно и најбоља антиреклама и њему и монструму који представља. У здравље ти било мој прекодрински брате Србине!

    5. Simerijanac каже:

      Све најбоље брате.

  2. Sloba Milosevic каже:

    Санкције Русији ни у сну. Живела братска Русија !!

Коментари су затворени.