Прочитај ми чланакВучић је, по погледу на свет, саможиви мафијаш, који се сплетом по њега повољних прилика дочепао српског државног кормила, и то користи како би се што више окористио (психолошки, економски и ко зна још како). Србија је за њега Алајбегова слама, коју за свој рачун арчи али и део ње даје глобалним моћницима, како му не би сметали у планираним националним неделима, те га накнадно – како верује – када оцене да им то одговара, не би прозивали за учињене преступе.
Поступајући тако, таман помислимо да је дотакао дно дна, да нема више шта да згреши, а онда нас увери да је ипак у стању да почини још већа недела. Макар да би се вадио из последица претходних. Једно од њих је дошло на ред недавно, када је притеран у ћошак учино оно што до сада није, без претеривања, ниједан српски владар.
Тај пример је битан јер показује две важне ствари: 1) до које мере Вучић безочно, жртвовањем буквално било чега националног, реагује када се нађе у незгодној ситуацији; 2) колико је ограничене памети без обзира на укорењено мишљење да је његова интелигенција пропорционална покварености, јер лакомислено бежећи од једног проблема, и себи лично а не само нацији, призива још веће бреме (чиме ћемо се бавити на крају).
Да сада пређем на ствар: пошто добро зна да грађани Србије не верују ништа ни њему лично, ни државним институцијама које је узурпирао, како би поткрепио дрску лаж да није наредио употребу „звучног топа“ 15. марта, помпезно је позвао амерички Федерални биро за истраге (ФБИ) и руску Федералну службу безбедности (ФСБ) да се укључе у истрагу око тога.
Алек без Косова је упућен у то да је „звучни топ“ осмишљен тако да његова употреба не може накнадно да буде поткрепљена. На основу онога што указују снимци и сведоци, те разоткривених режимских контрадикторности па и лажи, основано може да се закључи да је активиран, али више од тога није могуће, тим пре у околностима када је медицинским установама било забрањено да адекватно третирају пострадале учеснике протеста (са изостанком одговарајуће документације која из тога произлази).
На то још када се надовеже чињеница да туђа рука, била она са ознаком ФСБ или ФБИ, ретко када чеше свраб, јасно је да ће у првој фази исход бити јалов. Велике силе, што је и логично, мисле о својим интересима, а пошто им српски диктатор плаћа рекет, није за очекивати да њихове службе за сада професионално обаве посао. Друга ствар је шта ће од свега бити после. Но, све то није кључно (иако је само по себи битно) за нашу „данашњу“ примарну причу.
Најбитније је за њу то да је Вучић сам понудио оно што наши преци нису хтели да дају глобалним моћницима ни по цену страшног рата. Допустити страним силама да на територији наше државе спроводе истрагу, представља потпуно поништавање националног суверенитета. Несхватљиво је да баш то, учињено од стране официјелног Београда, на све стране већ није изазвало буре реакције. Додуше „овостране“, они који су некада њега оличавали, сада се сигурно окрећу у гробовима!
После убиства аустроугарског престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда, на Видовдан 1914. године у Сарајеву (што је био легитиман, иако је питање да ли у том тренутку и рационалан потез, представника српског народа у БиХ изложеног нелегалној анексији), Беч је Краљевини Србији упутио јако захтеван ултиматум. Он је подразумевао много тешких потеза Београда: од забране низа медија и патриотских организација, преки ограничавања националног деловања ван граница Србије, до избацивања из службе па и хапшења немало чиновника и официра који су се замерили Хабзбуршкој монархији.
Званични Београд – под притиском савезника, односно суочен са њиховом претњом да ће Србија ако буде тврдоглава бити остављена сама себи у потенцијалном сукобу са много јачом силом – на све наведено је скрушено пристао. Једино, и то уз пуно разумевање спољних фактора са којим се српска влада консултовала, она је делимично одбацила члан 6. аустроугарског ултиматума. Предвиђао је, између осталог, да у истрази убиства Франца Фердинанда и његове супруге Софије, на територији Србије учествују органи суседне Аустроугарске.
То је било сувише! Није било за очекивати да једна држава пристане да уруши баш носеће стубове свог суверенитета. Зашто смо се онда током крвавих спрских устанака почетком 19. века борили за слободу? Пристанак да аустроугарски истражитељи дођу у Србију трасирао би пут за окупацију без рата, тј. на неки начин за враћање на стање у коме смо били пре 1804. године.
Посматрајући ствари из тог угла, ваљда је свима још јасније шта је Александар Вучић урадио 17. марта, када је најавио да ће режим позвати ФБИ и ФБС, што је по његовом налогу премијер у оставци – као што знамо његова марионета Вучевић – после неколико дана и урадио.
Естаблишмент на челу са председником је већ и пре тога починио класичну велеиздају оним што је учинио са Косовом и Метохијом, да би онда урадио и оно што је иновација у домену издаје: у име државе понудио је дубинско поништавање њене државности. То више није „обична“ велеиздаја, већ се ради о нечему још горем, хипериздаји (хипер је реч грчког порекла, која значи нешто баш прекомерно)!
Срби су, нажалост, у прошлости имали низ лидера који су нам нанели велику националну штету и осрамотили нас у свету. Али Александар Бешчасни их је све превазишао! Како наш народ каже: „Једно се зло из другог снује“. Допустили смо му да некажњено учини много опаких ствари и то га је охрабрило да иде све даље и даље.
Докле тако? Сада је показао да ако му то користи не жртвује само делове наше територије, већ и државу у целини. Ваљда је то довољно да му се овај пут крајње одлучно супротставимо. Па шта буде! Нема предаје!
Ако национално ослободилачки и демократско обновитељски посао сада не завршимо, плашим се, нећемо у догледно време за то имати прилику. Диктатор који се нашао на граници провалије, ако опстане на „трону“, извући ће паклене закључке, па ће се масовно обрачунати се са онима који су га угрозили, и уз то повући друге потезе како му се поново не би догодио мирнодопски устанак студената и других грађана. Онда ће наставити са распродајом Србије и њених преосталих ресурса. Зато стиснимо зубе и издржимо до краја у ходу преко трња до славе.
Тиме што је отворио пандорину кутију страних истражних интервенција – да се томе вратимо – Вучић је себи, да то није ни разумео, запечатио судбину. Покрену је процес који ће га пре или касније погодити као бумеранг. Драстично је сузио могућност потуљеног одласка са власти и онда из земље (или обрнуто). У мери у којој то буде увиђао, биће још агресивнији.
Велике силе, свесне да се народни океан неће смирити макар СНС гусарски брод моментално и не потонуо, већ су ушле у комбинаторику око нове српске власти, а угрожени лажни цар им је олакшао да оног момента када још нешто ућаре и затим, нагодивши се, успоставе нови баланс интереса, на њега лакше директно ударе. Плиткоуман у својој саможивости, прихватио је оно са чим је збачени панамски картел диктатор Мануел Норијега био суочен тек после хапшења: међународну истрагу у сопственој земљи. Толико о томе.
„Сутра“ је, какогод било, нови дан, када ће стари рачуни овако или онако доћи на наплату. Тачније донећемо их у пакету онима који су их направили, све са ценом најновијег акта који представља хипериздају. Завршница ће бити пуна изазова; нећу да заваравам друге и себе да није тако. Али морамо да идемо ка њој, иначе сигурно пропадамо. Немамо куд осим напред до победе (или бар делимичне капитулације режима док његов носилац још има илузију да су му излазна врата отворена, која у два корака води ка њој), као када су се наши преци нашли у планинама Албаније. Таква нам је судбина!
