Прочитај ми чланакТЕЗЕ ЗА ИНТЕРВЈУ ДАТ ПАВЕЛУ ТИХОМИРОВУ НА „РУСКA НАРОДНA ЛИНИЈA“
Не може се направити ваљана анализа актуелних предизборних политичких прилика у Србији уколико се ове не посматрају у ширем географском оквиру регионалне, балканске политичке ситуације. Осим тога, објективна оцена истинске политичке позиције појединих актера преседничких избора у Србији није могућа уколико се садашњи председнички избори тумаче изоловано, као догађај за себе, без довођења у везу са свим оним догађајима који су определили општи ток политичког живота у Србији, од почетка деведестих година прошлог века, а нарочито од београдског петооктобарског Мајдана из 2000. године, као прве наранџасте револуције успешно изведене у Европи.
Фото: Н.С.
ВУЧИЋЕВ ПРЕДЛОГ «ЦАРИНСКЕ УНИЈЕ» И «НАЧЕРТАНИЈЕ»
Уочи расписивања избора Вучић је аустријском премијеру уручио предлог платформе о формирању Царинске уније земаља Западног Балкана: Србија, БиХ, Црна Гора, тзв. Косово, Албанија и Македонија. Да ли се ова идеја може тумачити као рејугославизација овог простора и да ли је она у српском националном интересу?
Као прво, треба расветлити порекло југословенске идеје. Укратко, она је настала четрдесетих година 19. века у друштву пољских и чешких емиграната, русофоба и масона окупљених око Адама Чарторијског, чије је седиште било у Паризу, али који су првенствено радили по налозима званичног Лондона. Наиме, чешки емигрант, Фрањо Зах, по налогу грофа Чарторијског разрађује за потребе тадашњег Србијиног министра Илије Гарашанина план будуће српске политике. По том плану требало је створити јединствену јужнословенску државу, са Србијом као стожером, јер је у том тренутку она била једина аутономна словенска кнежевина. Идеја јединствене јужнословенске државе створена је у енглеско-пољској масонској кухњи оног тренутка када је Лондону постало јасно да ће његов савезник, „болесник са Босфора“ – издахнути. Повлачење Турске са Балкана доносило је политичку независност православним Словенима – Србима и Бугарима, а са њиховом политичком независношћу Балкан је неизбежно морао доћи у руску интересну зону. Такав развој догађаја Енглези су желели да спрече по сваку цену, па су решење пронашли у формирању заједничке јужнословенске државе. Ова прва нововековна српска, а заправо јужнословенска политичка доктрина је објављена у Лондону 1843. године, од стране тадашњег главног британског агента у српским пословима, Дејвида Уркварта, иначе великог русофоба и сарадника Маркса и Енгелса. Следеће године је на основу Заховог плана министар Грашанин саставио чувено „Начертаније“, документ који је од стране хашких тужилаца жигосан као историјски нуклеус великосрпског државног програма. Тако је један документ, састављен у духу либерално-масонског национализма, са циљем спречавања настанка етнички и верски хомогене државе православних Срба, као Мале Русије на Балкану, у нашим временима послужио као оптужница која доказује великодржавне амбиције Срба.
ИДЕЈА АУСТРОУГАРСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Све док је Аустрија, односно Аустро-Угарска, фигурирала у геополитичким плановима Англосаксонаца, идеја прозападне Југославије имала је статус резервног геополитичког плана Лондона за Балкан. Наиме, за Енглезе је још од времена Дејвида Уркварта (четрдесете године 19. века), а нарочито од Кримског рата и Берлинског мира, укључивање Балкана у састав Хабзбуршког царства представљало стратегију број 1 за спречавање изласка Руса на балканске морске обале. Први корак у стављању православног словенског дела Балкана под контролу Аустрије била је одлука Берлинског конгреса од 1878. о успостављању аустро-угарске окупације над БиХ. Уласком Аустро-Угарске у БиХ не само да је спречен процес даљег ослобођења и уједињења Срба, јер је БиХ била централна неослобођена српска земља, већ се са њеном окупацијом Србија неминовно нашла под доминантним политичким, економским и културним утицајем Аустрије. Стратегија потпуног укључења Србије и Црне Горе у састав Аустро-Угарске оживела је током Првог светског рата, и то не само у освајачким плановима Беча, већ и у предлозима сепаратног мира који су долазили од стране Ватикана и Англосаксонаца. Требало је Аустро-Угарску преуредити у тријалистичку реалну унију, са словенском конфедералном јединицом, у којој би доминирали прозападни, римокатолички Словени.
КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА КАО АНГЛОСАКСОНСКИ ПРОЈЕКАТ
Када је током 1918. године постало јасно да за Аустро-Угарску нема спаса, Англосаксонци су прешли са плана број 1 на план број 2 – формирање јужнословенске melting pot државе, преко које је требало православне Србе извући из руског утицаја и претопити у западни цивилизацијски модел. Раније, у првим годинама Првог светског рата руска царска дипломатија се кроз реакције министра Сазонова и посланика Трубецког активно супростављала реализацији југословенске идеје, јер су били уверења да би таква верски хетерогена држава «покварила православље» Срба. Уместо за стварање Југославије, Петроград је био за проширену, а етнички и верски хомогену српску државу која би убухватала Србију, Војводину, БиХ, Црну Гору, Далмацију и Македонију. Да би Београд могао да се натера да уместо државе уједињених Срба коначно прихвати југословенску државу, морао је да претходно остане без верног савезника и поузданог саветодавца – православног руског Царства. Зато није ни мало чудно што је тзв. Крфски споразум између српске владе и аустроугарских Југословена, окупљених око Југословенског одбора, којим су договорене основе будуће југословенске државе, закључен тек после Фебруарске револуције и детронизације цара Николаја, у јуну 1917. године.
ЈУГОСЛАВИЈА ОД ПОЧЕТКА ДО КРАЈА
Од свог почетка, 1918. године, па до краја 1992. године, југословенска држава је била средство за политичку пацификацију и цивилизацијску асимилацију у западни културни модел православних Срба. На спољнополитичком плану она је била део прозападног безбедоносно-политичког санитарног кордона за изолацију Русије. У том светлу треба тумачити и улогу Броза, његов сукоб са Стаљином и формирање и улогу покрета тзв. несврстаних земаља.
После рушења СССР, и Југославије као прозападног санитарног кордона за изолацију СССР, поново се отворило питање контроле Балкана, пре свега православних Срба. Иако је Русија суочена са издајом била тада на коленима, западни планери су током југословенске кризе пошли од аксиома да би територијално велика српска држава, која би обухватала историјски и етнички неспорне српске земље, Србију, Црну Гору и БиХ, са деловима Хрватске (бивша Република Српска Крајина) и обезбеђеним са излазом на Јадранско море, представљала безбедоносни, економски и привредни стожер Балкана, преко кога би једног дана обновљена Русија могла да се успешно уклини између ЕУ и Турске. Зато је из превентивних разлога требало, најпре, политички поцепати српску територију, кроз насилно формирање, уз НАТО интервенцију, независних марионетских државица (БиХ, Црна Гора и тзв. Косово) и вештачких нација од однарођених Срба (црногорска и бошњачка-исламизирани Срби). Даље, требало је у Београду, после окупације Косова и Метохије, довести један прозападни марионетски режим, што је остварено са петооктобарским Мајданом. И најзад, простор Западног Балкана, политички партикуларизован, економски опустошен и безбедоносно окупиран од стране НАТО пакта, требало је у последњој фази укључити у неки облик прозападних интеграција, како би се православни Срби, као и у Југославији, политички пацификовали и цивилизацијски асимиловали.
НЕ ДАТИ БАЛКАН РУСИМА
С обзиром на то, Процес стабилизације и придруживања Европској унији земаља Западног Балкана (Хрватска, БиХ, Црна Гора, Србија, Албанија, тзв. Косово, Македонија и Албанија) треба посматрати само као савремену верзију старог англосаксонсог плана извлачења Балканског полуострва и православних народа из руске интересне и цивилизацијске сфере у интересну сферу Запада. Циљ Процеса придруживања Западног Балкана ЕУ је, као што му име каже, «стабилизација» резултата НАТО интервенције из деведесетих година прошлог века против Срба у РСК, РС и Србији, као и резултата подгоричког преврата од 1997. године и београдског мајдана од 2000. године. Уосталом, Европска комисија је своју одлуку о укључењу Западног Балкана у Процес стабилизације и придруживања ЕУ донела маја 1999. године, у јеку НАТО агресије на СРЈ. Из тога произилази да Процес стабилизације и придруживања није ништа друго до послератни НАТО прогрм за успостављање трајних колонијалних структура на Западном Балкану које ће радити у интересу Брисела и западних мултинационалних компанија. Ради обезбеђења ових интереса у политички, привредни, безбедоносни и просветни живот балканских земаља уводе се тзв. европски стандарди, чијом имплементацијом се стварају колонијални поретци комплементарни интересима Брисела. Процес стабилизације и придруживања треба да до краја онемогући било какав облик самосталног привредног, политичког или културног живота код православних Срба и Македонаца. Гледано из угла сврхе тзв. стандарда ЕУ, није главно питање да ли ће и када цео регион Западног Балкана бити формално укључен у ЕУ, већ да ли ће бити имплементирани ови стандарди који на Балкану стварају један колонијални поредак зависан од бриселске метрополе.
Вучићева идеја царинске уније је део резервног западног плана да се на Западном Балкану, без Хрватске, у случају да он не постане део ЕУ, формира један облик верски и национално хетерогене интеграције, у којој ће примена ЕУ-стандарда обезбедити неоколонијалне интересе Брисела. У оваквој интеграцији православне Србе и Македонце контролисала би антиправославна исламска осовина босанских муслимана и Албанаца. Наравно да и овај вид прозападне melting pot интеграције Западног Балкана има, као и југословенска идеја, намену да буде брана руском привредном, политичком и безбедоносном изласку на топла мора.
РЕЈУГОСЛАВИЗАЦИЈА ИЛИ РЕСРБИЗАЦИЈА БАЛКАНА
Jедном речју, процес придруживања Србије, Црне Горе и БиХ ЕУ је директно противан српском интересу, јер у новим условима мултиполарности цементира антисрпски пронатовски пројекат политички и идентитетски дезинтегрисаног Српства. Насупрот томе, интерес Срба је да се изврши не рејугославизација, већ реална, односно политички, безбедоносно, демографски и привредно одржива ресрбизација Балкана. То значи да је Босна и Херцеговина, некада формирана као Југославија у малом, после нестанка велике хетерогене државе је неодржива. Уместо да као melting pot држава, по замисли неолибералних креатора, буде извор стабилности, БиХ се показала као полигон за извоз радикалног исламизма широм европског континента, али и евроазијског пространства. То свакако није у интересу сувренистичких и традиционалистичких европских политичких покрета, Русије, али ни САД под Трамповим преседништвом. Решење је потпуна дезинтеграција БиХ и претварање Републике Српске у независну државу, док би грађани муслиманско-хрватске Федерација требали да донесу одлуку о својој судбини. Не може се говорити о одрживој српској политичкој независности без промене насилно инсталираног пронатовског антисрпског режима у Подгорици, који контролише стратешки значајан део јадранске обале.
Самостално Косово је такође извор вехабизма на европском тлу и подстрекач великоалбанских снова и претензија. Постепено враћање КиМ под српску контролу, кроз поништавање Бриселских споразума и успостављање државних органа Србије у српским срединама, као што је било пре 2013. године, је једини начин да се спречи формирање великоалбанске државе као исламистичког дестабилизатора, не само православних држава Срба, Македонаца и Грка, већ и целокупне Европе. Мада се у условима садашње демографске, привредне и политичке кризе, у којој се нашао српски народ, чини да Србија не би могла да апсорбује и контролише већински албанско Косово, контролисање кризног подручја Косова и Метохија има смисао мобилизације свих замрлих потенцијала српског народа. Трајни одустанак од КиМ би деградирао Србе на ниво незајажљивих потрошача, грађана света без духовног и националног идентитета. Борба за КиМ показује Србима да постоје нематеријалне вредности коју су веће и од самог живота и које дају смисао животу.
ДА ЛИ ЋЕ СЕ СРБИЈА ОДРЕЋИ СЕБЕ?
У Процесу стабилизације и придруживања Србије ЕУ стварају се предуслови да Србија трајно одустане од оваквог пројекта ресрбизације насилно дезинтегрисаног српског простора, што значи да се одрекне територијалних, привредних, безбедоносних, демографских и идентитетско-културних предуслова неопходних за самостални државни живот. Имајући то у виду, придруживање Србије ЕУ је погубно за српске националне интересе, јер би Србија била коначно претворена у аграрну колонију ЕУ, под спољном контролом Велике Албаније и Хрватске; у Црној Гори би до краја био спроведен процес насилне десрбизације становништва, а БиХ би се унитаризовала, што би довело до неминовног исељавања српског становништва. Уколико остане на ЕУ-путу Србија ће бити главни инструмент за дисциплиновање Срба у Републици Српској и за подршку унитаризацији БиХ на њеном ЕУ-путу. Србија на ЕУ-путу ће можда већ до краја 2017. године морати да закључи уговор о регионалној сарадњи са тзв. Косовом, што проистиче из чл. 15. Споразума о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ, а што би заправо било признање тзв. Косова од стране Србије.
КРАЈЊИ ЦИЉ: ОСТАВИТИ РУСИЈУ ИЗВАН БАЛКАНА
Остварење оваквог пројекта довело би до коначног истискивања Русије са Балкана, отуда процес придруживања Србије ЕУ не може да буде ни у руском интересу. Илузорно је очекивати да Србија, уколико остане на ЕУ-путу, неће већ у следећих годину- две ускладити своју спољну политику према Русији са спољном политиком ЕУ. Ако је у просецу придруживања ЕУ Србија изгубила своје самостално законодавство, па у потпуности преписује бриселске законе, неминовно је да изгуби и своју самосталну извршну власт, у свим ресорима, па и у ресору спољне политике. Као што је неминовно да Србија, уколико остане на ЕУ-путу, у потпуности усклади и своју безбедоносну политику са политиком ЕУ. Из тог угла, улазак Србије у НАТО се чини итекако извесним.
ВУЧИЋ, ПРАВИ ИЗДАЈНИК И ПОЛИТИЧКА СЦЕНА СРБИЈЕ
Ако је процес придруживања Србије ЕУ смртоносан за српске националне интересе, а у улози главног гаранта да ће Србија испуњавати обавезе у овом процесу јавља се Александар Вучић, онда је јасно да Вучић није никакав српски патриота, већ обичан заступник наднационалних цивилних и војних структура из Брисела. По томе између Вучићеве владе и свих влада које су управљале Србијом после петооктобарског мајадана не постоји никаква разлика. Уосталом, Вучић се у потпуности ослања на прозападне кадрове из претходних влада. Пошто чини све да заштити и ојача позицију коју је ЕУ и НАТО стекао у Србији после петооктобарског преврата, Вучић није никакав човек спољнополитичког компромиса, који наводно подједнако уважава интересе Запада и Русије на Балкану. После петооктобарског мајдана 2000. политички живот у Србији има све одлике споља контролисаног процеса, у оквиру кога се изборна воља медијски обликује и усмерава ка унапред припремљеним актерима убаченим у изборни процес. Зато против Вучића изборну борбу воде још два проверена прозападна актера – бивши министар спољних послова Јеремић и омбудсман Јанковић. Шешељ је атрофирао у омиљеног Вучићевог опозиционара. И тако се склапа слика фингираних избора у земљи под криптоокупацијом Брисела. Формирање аутентиичне националне политичке опције је у таквим контролисаним условима изузетно тешко; отуда, и поред великог и хвале вредног труда, скромни изборни резултати Српских Двери. У таквим условима се истрајност у сведочењу идеја које формирају истинску националну политичку стратегију чини важнијим од тренутних изборних резултата.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ПРОМЕНА КУРСА?
Истовремено, ово не значи да је политичка борба за промену досадашњег погибељног ЕУ курса немогућа, већ да она мора да превазиђе уске страначке оквире како би се мобилисали сви патриотски и стручни потенцијали српског друштва. Такође, борба за нову српску политику мора да превазиђе вештачке границе повучене посред српске националне територије, јер је кадровски потенцијал ван Србије, посебно у Републици Српској под руководством Милорада Додика, изузетно значајан и непроцењив ресурс. При том се борба за обнову и очување институција правне државе чини патриотским задатком број један. Јер, институције српске државе не смеју да постану мета некакве нове наранџасте револуције, већ еволутивног патриотског освајања «изнутра». Рушећи институције српске државе, било тако што спроводи планове ЕУ о претварању Србије у колонију Брисела, било ширењем безакоња, корупције и самовлашћа, Вучић се, свесно или несвесно, претвара у главног генератора нестабилности и изазивача хаоса.
