Прочитај ми чланакКаста напредњачких новобогаташа влада сиротињом, коју немилосрдно пљачка. Док на себи носи луксузну одећу, обућу и сатове, укупне вредности од стотинак хиљада евра, Вучић радницима „Јуре“ поручује да треба да носе пелене, јер је то део радне униформе. Он пије вино од 18.000 долара, а грађанима предлаже да једу паризер. Свет напредњачког картела, огрезао у декаденцију, настао је на развалинама Србије, коју је опљачкао и понизио. Вучић покушава да се одржи на власти уз помоћ страначких паразита, криминалних кланова и подмићених медија и навијача. Те лажи и преваре финансира новцем који извлачи из Радио-телевизије Србије, Градског завода за вештачење и свих других јавних предузећа. Ипак, све је ближи судар та два света, Вучићевог и нормалног.
Србија је увек била оптерећена свим врстама подела: националним, верским, политичким, статусним, финансијским, спортским, културолошким… Чак и унутар истих друштвених слојева постојале су поделе на карађорђевићевце и обреновићевце, партизане и четнике, стаљинисте и титоисте, делије и гробаре, рокере и народњаке… Ипак, тек у време владавине напредњачког картела Србија је подељена на два дела, по свему различита.
Александар Вучић је створио касту криминализованих евро-милијардера и мултимилионера, који владају опљачканим и осиромашеним народом. Јавне ресурсе и туђу приватну имовину дао је на располагање својим сарадницима, изниклим из радикалског муља и лоповског система бившег ДОС-а. После победе над истином, правдом и здравим разумом, с уверењем да имају право на ратни плен, припадници неколико биолошких и мафијашких породица згрнули су све што су могли. Створили су властити универзум, који нема ништа заједничко са реалним животом на који су принуђене њихове жртве.
Неоптерећени моралом и стидом, челници напредњачког картела препустили су се декаденцији. Уселили су се и раскомотили у државним резиденцијама, возе се у лимузинама, чувају их полицијске и приватне гориле, забављају их несташне телевизијске водитељке, манекенке и сличне елитне проститутке, а у тренуцима доколице, уморни од целодневних и свакодневних черупања буџета, организују баханалије каквих би се посрамио и Калигула. Тај стил је, наравно, наметнуо лично Вучић.
Уз приче о „златном добу“ и највећим платама и пензијама у историји Србије, у којој се никада није живело боље него сада, под његовом тиранијом, Вучић не види ништа спорно да пре подне сними спот у коме поданицима препоручује да једу паризер и мајонез, а увече да пошаље авион у Словенију по кувара Гвида или у Венецију по Енрикеа, за кога Жељко Митровић тврди да је „најбољи светски кувар, некада је био кувар краљице Елизабете, а сада води кухињу Беле куће“. У Енрикеовом специјалном рижоту уживали су Анђелина Џоли, Бред Пит и Џорџ Клуни, па сада могу и браћа Вучић, Аца Рошави, Новак Недић и остали учесници у журкама у вили Бокељка.
Вучић не види ништа спорно у томе што Новосађанима предлаже да пију воду из градског водовода, у којој су пронађени црви, док он ужива у најскупљим светским винима. Вучић се сам хвалио како је у једном њујоршком ресторану вратио бутељу Цхатеау Петрус Померола, који је плаћен 18.000 долара. Његовом искусном сомелијерском непцу засметао је опори укус поморанџе, па је наручио другу врсту истог вина, али с укусом дуда, који расте само на западним падинама мароканског пешчаног наноса Ел Раба.
У истом стилу, као што је промовисао паризер и црвљиву воду, само још енергичније, с дозом беса, Вучић је радницима у лесковачкој фабрици „Јура“ поручио да се не буне што их корејски власници терају да носе пелене. Недостајало је само да призна да и он носи пелене, па шта му фали? Међутим, разлика постоји. Радници преко пелена носе радне униформе, а он фармерке „Стефано Рицци“, које коштају 205.000 динара, као три плате у „Јури“. Изнад фармерки, Вучић носи прескупе „Таји“ сакое, јакне Лоро Пиана и одела „Брунелло Цуцинелли“, а испод патике Зегна. Док му се на руци блиста „Хублот“ сат од 80.000 евра, цезар из Чипуљића лаже да сву одећу и обућу добија из „председничког фундуса“, који не постоји.
Узроке Вучићеве потребе за луксузом, скупом одећом, јелима и пићима, добро је објаснио његов бивши политикантски створитељ, а садашњи слуга.
– Правио га гладан курац – каже Војислав Шешељ.
Ако Шешељ није мислио на Фахрију Муслиуа, него на Анђелка Вучића, можда је у праву. Иако је Анђелко, званични родоначелник династије Вучић, имао солидну бирократску каријеру у Туристичком савезу Југославије и Народној банци Југославије, а његова супруга, краљица мајка Ангелина, на Радио-телевизији Београд, породица је живела скромно, у складу с просеком који је карактеристичан за социјалистички средњи сталеж. У малом стану, у новобеоградском блоку 45, ништа није било за бацање, чак ни покварена паштета. Не ова паштета, од 37 динара, коју сада рекламира Александар Вучић, него она у цреву, која је у Србију стизала као хуманитарна помоћ избеглицама. Сад, док ужива у маминим лигњама у белом сосу и Енриковом краљевском рижоту, Вучић радо препричава анегдоте с поквареном паштетом.
– Нисмо одрастали у свили и кадифи. За разлику од мајке, која нас је пазила, Анђелко је био изузетно строг. Једанпут се десило, а он јој је то замерио, да она није оставила ручак. Када је он дошао с посла, око пола четири, нервозан што га ручак није чекао, да нама двојици да да једемо, а имали смо, ја 10 а Андреј 8 година, ставио је пред нас ту паштету. Ми једемо, а она се осећа на километар. Не можете да дишете, а не да је једете! Не можемо да једемо, а морамо. Научени смо да поједемо све, ништа не сме да остане у тањиру. Он се враћа и пита: Шта је, што не једете? Па не можемо… Он узме, као да проба, па једе на силу. Каже: ништа јој не фали, дивна паштета! У том тренутку улази мајка и пита шта је било. Не може да се једе, погледај на шта личи паштета! Она узме, погледа етикету. Отприлике пре две године истекао рок трајања! – испричао је Вучић у емисији „Ћирилица“ у марту 2017. године, кад је у првој председничкој кампањи довео родитеље у студио Хепи телевизије.
Мама Ангелина тада му је рекла да је претерао, а званични тата Анђелко видно шокиран, само је у пола гласа промрмљао: „Ја верујем мојој деци, али ја се овога не сећам“.
Откад је Александар Вучић доведен на власт, сви Вучићи су ускочили у свилу и кадифу. Чак је и тата Анђелко ускочио у „Бриони“ одела, и то само оне моделе који коштају преко 20.000 евра.
Вучић је експресно постао најбогатији политичар у Европи. Процењује се да је згрнуо више од 20 милијарди евра. Новац је депонован у страним банкама, од Пекинга и Хонг Конга до Москве, Женеве и Лондона. Не зна се колико имају некретнина у Србији, Америци и Уједињеним Арапским Емиратима. Такође, скривени су подаци о њиховом учешћу у власничкој структури многих компанија, које су у српској јавности представљене као страни инвеститори.
– Где сте, јуначине? Дођите пред Председништво, да мени блокирате улаз, да ми не дате да радим! Видећете како ћете проћи! – урлао је Вучић у студију Пинка, љут на паоре који су претили блокадом Немањине улице.
Услед конгнитивних ограничења и карактерних девијација, Вучић, и кад би хтео, не би могао да схвати јунаштво свих паора и пролетера, који сваког јутра устају и крећу на посао, да, за разлику од њега, поштено зараде хлеб за себе и своје породице. За разлику од нормалних људи, тих које поспрдно назива „јуначинама“, Вучић је све што има стекао политикантским преварама, лажима и насиљем.
Вучићева политичка каријера и приватна биографија као да прате сценарио опере Милана Беговића и Јакова Готовца „Еро с онога свијета„. Драмски заплет настаје кад Мића, момак из суседног села, са пласта сена пада међу девојке, које су ту певале после вршидбе. Мића фасцинира празноверне девојке причом да је стигао са оног света, да им пренесе поруке покојника о томе како да живе и шта да раде. Исто тако, Вучић с оног света свакодневно из телевизора пада међу нормалан свет, који замајава лажима о својим успесима.
Заједно с Вучићем, у напредњачком свету налази се цела каста ђилкоша у скупим оделима, који возе скупа кола, живе у скупим апартманима, једу скупа јела и пију скупа пића, а дрогирају се најскупљим кокаином, „лондонском деветком“.
Јефитне су им само старлете, које пребацују с колена на колено, и факултетске дипломе, којих имају више него прочитаних књига. У свом универзуму, они могу да, попут Вучићевог кума Николе Петровића, организују рођенданске журке у Венецији, где авионима транспортују чопор себи сличних припадника дворске свите.
О том куму Николи упорно говори и Драган Ђилас, председник Странке слободе и правде.
– Никола Петровић је имао пљескавичарницу на Зеленом венцу, и то не сам, већ са партнером. Данас има авио компанију, вилу на Дедињу, рођендан слави у Венецији уз трошак од милиона евра, најмање – рекао је Ђилас у Скупштини, додавши да је спорно то што се Петровић обогатио откад је његов кум Вучић дошао на власт.
Обогатили су се и многи други Вучићеви кумови и политички и пословни ортаци. Без знања и адекватног образовања, већина их се обогатила само захваљујући спремности да извршавају свако тираниново наређење. Како то изгледа у пракси, види се на примеру Ане Брнабић. Полуписмена и полуусмена, Брнабићка је, за верност у служби, награђена највишим државним функцијама, које стоструко превазилазе њен ниво компетенција. Награђена је и десетинама милиона евра, које је усисала из буџета преко фирме које је контролисао њен брат Игор Брнабић. Но, Брнабићки је и то мало. Сад хоће да приватизује и „Јованкину вилу“.
Влада Србије је, док је Брнабићка била на њеном челу, у реновирање велелепног објекта у Булевару кнеза Александра Карађорђевића на Дедињу, уложила нешто више од шест милиона евра. Супротно прописима, Брнабићка је остала у тој резиденцији и након што је напустила место председника Владе. Државне резиденције могу да користе само председник Републике и председник Владе, док се остали репрезентативни објекти могу уступити на коришћење другим високим функционерима.
Међутим, прописи који важе за нормалне грађане, нису битни за припаднике Вучићевог универзума. Водећи напредњаци не маре за законе и прописе, или их игноришу, или их мењају и прилагођавају својим интересима. На тај начин створене су околности које су омогућиле Томиславу Николићу да остане у председничкој резиденцији у Ужичкој 23. Кад му је истекао петогодишњи мандат на функцији председника државе, Николић је одбио да се исели из те виле на Дедињу. Неко време је у њој живео незаконито, све док Влада није донела уредбу, којом је та вила одређена за „боравак и репрезентативне потребе председника Националног савета за координацију сарадње са Русијом и Кином и пријем и боравак страних гостију Републике Србије у оквиру те сарадње“.
По том моделу, ускоро ће Влада Србије да донесе уредбу којом ће омогућити Ани Брнабић да остане у вили у којој је до смрти била Јованка Броз. Кад се обави тај прљави посао, прећи ће се у следећу фазу отимачине државне резиденције. Вучићев разбојнички систем владавине већ је смислио и применио начин и за то, као што се видело на примеру Клуба посланика.
Влада Србије је прошле године платила реконструкцију и надоградњу тог објекта у Толстојевој улици 5,1 милион евра, плус још 853.000 евра за кухињску и осталу опрему и намештај. Зграда Клуба посланика има 1.568 квадрата, а на парцели од 1,5 хектара налазе се два тениска терена и помоћни објекат са теретаном и свлачионицом. Након што је завршено реновирање о трошку грађана, Влада је, у марту ове године изменила Уредбу о непокретностима, Клубу посланика је укинула статус угоститељко-резиденцијалног објекта и скинула га са листе репрезентативних здања. Истом одлуком, Клуб је уписан у фонд Друштва за изнајмљивање некретнина ДИПОС.
Укратко, грађани су платили реновирање објекта, који је потом изнајмљен Александру Кајмаковићу, званом Аца Босанац. Кајмаковић се, у стилу другог Аце Босанца – Вучића, преко медија наругао нормалним људима, који пуне буџет: „Не знам да ли сам преузео Клуб посланика. Закупљујем низ локала од државе. Не бих да откривам никакав ексклузивитет.“
У сарадњи са државом, Кајмаковић је преузео све култне кафане у Београду: „Три шешира“, „Два голуба“, „Златни бокал“ и „Последња шанса“, као и хотел „Цасина“ на Теразијама, док се у његовом власништву налазе „Цаффе Тхеатре“ и „Боутиqуе“ на Тргу Републике, затим ресторан „Темперамент“ и ноћни клуб клуб „Ла Фаyетте“. Кајмаковићева фирма „Еурека бар“ прошле године је купила „Генекс“ за 2,4 милијарде динара.
Аца Босанац је пажњу јавности привукао у пролеће 2021. године, кад је ухапшен због сарадње са Вељком Беливуком. Као у спортском риболову – ухваћен је, сликан и пуштен назад у бару пуну Вучићевих крокодила. Изгледа да се добро сналази у мутном, тако да неће бити изненађење кад, ускоро, буде објављено да је му ДИПОС продао Клуб посланика.
Без обзира на разлике у нијансама, може да се очекује да по истом принципу државне виле откупе Томислав Николић и Ана Брнабић, две сабласно смешне креатуре из Вучићевог универзума.
Уверен да је он ванкњижни власник Србије, Вучић извлачи новац из државних институција како би финансирао приватне послове својих кумова и пословних ортака, али и њему значајних медија и спортских клубова, које користи као оруђе у борби за опстанак на власти. У процесу напредњачке трансформације Србије, Вучић је поред законодавне, извршне и судске власти инсталирао и нову, најмоћнију грану власти – медијску. Под своју контролу је ставио све телевизије с националном покривеношћу, као и већину штампаних дневних билтена. Медијску мрежу користи за прогон политичких противника, неподобних јавних личности и свих критичара његове тираније. Притом, Вучићева медијска артиљерија се финансира новцем грађана, жртава режимских лажи и превара.
Вучић је направио преварну шему за финансирање Информера, Курира, Ало и осталих његових блатоида преко Радио-телевизије Србије. Грађани морају да, уз рачун за струју, плате 349 динара таксе за претплату на РТС, чак и ако не гледају њихове програме, али имају електрично бројило. Онда РТС део тог плена уплаћује Вучићевим тзв. новинама на име огласа. Само у последњих годину и по дана, Јавни сервис је, у три транше од по 250.000 до 350.000 евра, упумпао скоро милион евра у Информер, Ало и Курир.
Генерални директор РТС-а Драган Бујошевић, вечити главни уредник Информативног програма Ненад Љ. Стефановић, па и аутовани и прикривени педери из Управног одбора не могу да објасне шта ће РТС-у огласи у тим и таквим „новинама“. Не могу да објасне ни висину цене, коју су пристали да плате, а која је стоструко већа од реалне вредности огласног простора у штампаним издањима с тим тиражима. Такође, нема објашњења ни зашто РТС крши Закон о јавним набавкама, па непосредном погодбом плаћа по 27 милиона динара.
Јавни сервис се финансира на три начина: из буџета и из таксе, као и од маркетинга. Дакле, скоро сваки динар који стигне у РТС, стиже из џепа грађана, који у програмима те телевизије не могу да виде опозиционе политичаре, критичаре режима, па ни теме из реалног живота, као што је издаја Косова и Метохије, пљачкашка приватизација, прекомерно задуживање, корупција кроз инфраструктурне пројекте, криминал у врху власти… Пензионери Бујошевић и Стефановић ставили су РТС на располагање Вучићу, да пласира лажи којима хипнотише лаковерне жртве режимских превара. Вучићу ни то није довољно, па користи РТС за финансирање својих прљавих и крвавих мочуга попут Информера.
Но, чак и кад би се занемарила коруптивна позадина овог начина преусмеравања новца грађана на рачуне Вучићевих медија, пословање РТС-а нема основа у логици, него само у криминалу.
– Дуг грађана према РТС-у од око 500 милиона евра, о којем се обично говори и пише, настао је у периоду од 2005. до 2014. године. Садашње руководство РТС-а је покушало да у договору са Министарством финансија пронађе начин да реши проблем 500 милиона евра ненаплаћеног дуга крајем 2018. године. Наш предлог је био да се „искњиже ненаплаћена дуговања“, односно да се опрости дуг. Да је РТС сам одлучио о отпису дуга морао би да плати порез од око 100 милиона евра. У Министарству су рекли РТС-у да постојећи прописи не дозвољавају овај начин решења проблема. Други је начин да РТС појединачно ослобађа неке од дужника, али опет долазимо у ситуацију да је у том случају трошак РТС-а већи од дуга грађана – наводи се у саопштењу, које је руководство Јавног сервиса објавило прошле године.
Ако је тачно да постоји дуг од 500 милиона евра, нема објашњења зашто се пословање РТС-а додатно оптерећује милионским издацима за рекламе у Информеру, Куриру и сличним Вучићевим новинама. Руководство РТС-а, очигледно, није способно да на одржив начин води свој пословни систем. Само једна петина новца, којим се финансира пословање Јавног сервиса, стиже из комерцијале, приходима од маркетинга. А и то се троши на споран начин, који би, у нормалној држави, био подложан истрази надлежног тужилаштва, а потом и оптужници и судском поступку.
Тужилаштво није покренуло истрагу ни кад је Бранко Кланшчек, председник Управног одбора РТС-а, открио коруптивну мрежу у коју су уплетени многи уредници и водитељи емисија. У шеми за исисавање огромних свота новца из РТС-а учествовали су Анета Ивановић, Драгана Косјерина, Јован Мемедовић, Кристина Раденковић и,наравно, Оливера Ковачевић. Иако су запослени на РТС-у, они су РТС-у продавали програм приватних продукцијских кућа у којима су били власници или аутори емисија. Притом, РТС им је плаћао по надуваним ценама. Рецимо, једна емисија „Слагалице“, која се прави у продукцији РТС-а, кошта 500 евра, а емисије које су правили Мемедовић и Раденковић РТС је плаћао по 20.000 евра. Шампионска титула у тој врсти исисавања новца припала је Оливери Ковачевић, тадашњој уредници Забавног програма. РТС јој је, само током 2020. године, исплатио 14 милиона динара за емисију „Један добар дан“. Тим новцем плаћени су водитељи, сценографија и све остало. У извештајима РТС-а тај програм је књижен као да постоји, као да се емитује сваког радног дана.
Оливера Ковачевић је добила 120.000 евра за ништа. Тај новац је стигао из џепа нормалних грађана, а не из буђелара Милорада Вучелића или Борка Стефановића. Ипак, треба признати да је њој новац потребан, да не хода около гола, иако то воли. Кланшчек је најавио кривичну пријаву и на томе је завршена цела афера. Водитељи РТС-а су демантовали тврдње о спорном пословању, злоупотребама и кршењу закона. Ковачевићка је касније почела да прави ту емисију, РТС је наставио да јој плаћа, тужилаштво није реаговало, а грађани нису битни, Јавни сервис их се сети само кад подноси тужбе за неплаћање претплате.
Као што користи РТС за финансирање својих штампаних билтена, Вучић преусмерава новац из државних установа у свој омиљени спортски клуб, у Црвену звезду, како би купио подршку навијача. Већи део новца, којим се финансирају фудбалски и кошаркашки клубови, стиже из спонзорства страних компанија, које раде у Србији. Руски „Гаспром“ спонзорише Звезду, кинески „Зи Ђин“ Партизан, а одређени новац се слива и у касе осталих клубова. Такав начин пословања је уобичајен у целом свету, али само је у Вучићевој Србији могуће да спонзор једног професионалног спортског клуба буде Градски завод за вештачење!
Београдски Градски завод за вештачење је прошле године, на име спонзорства, уплатио 5,5 милиона динара Кошаркашком клубу Црвена звезда. У првом уговору, којим је Градски завод исплатио Звезди 3,5 милиона динара, наводи се обавеза клуба да на утакмицама Евролиге и АБА лиге, уз терен, целом дужином лед-рекламе, објави лого спонзора. Београдски адвокат Стеван Дамњановић је Градском заводу за вештачење, крајем јуна ове године, послао захтев за слободан приступ информацијама од јавног значаја, у коме је питао који је разлог за спонзорство Кошаркашког клуба Црвена звезда. Три и по месеца касније, Градски завод је одговорио да „ова информација није садржана у документима Градског завода за вештачење“. У то треба веровати, новац те јавне установе уплаћен је кошаркашком клубу без разлога. Здрав разум не може да објасни потребу такве установе да се рекламира на кошаркашким утакмицама.
Где престаје здрав разум, ту почиње Вучић с онога света. У његовом универзуму савим је логично да присвоји и тих 5,5 милиона динара из установе на буџету. Логично му је и да се окружи богаташима, који му помажу у черупању народа, који балансира на ивици егзистенције.
Ем пљачкају, ем се спрдају са жртвама. Вучићев главни рачуновођа, министар финансија Синиша Мали, дао је пун допринос у процесу гурања Србије у дужничко ропство. Мали је креирао уговоре са страним банкама и фондовима за кредите, које ће отплаћивати следеће генерације. И све то с објашњењем: „Да нисмо узели кредите, морали бисмо да се задужимо“.
У истом стилу, логиком Алана Форда, министар трговине Томислав Момировић, дизајниран као пакистански мигрант с поремећајем у развоју, уз шеретски осмех поручио је грађанима да се задовоље са два јајета дневно, „то је нутритивно квалитетна храна, која може да засити човека за цео дан“. Можда и постоје тако нутритивно квалитетна јаја, али само ако их снесе Нада Момировић, министрова госпођа мама, која је пословну и политичку вештину доказала тиме што је у време Слободана Милошевића направила моћну компанију „Мона„, а потом је без проблема наставила развој под властима ДОС-а и његових деривата. На крају, госпођа мама је снела два јајета. Паметнијем јајету, сину Урошу, дала је да руководи пословним системом „Мона“, у коме се налази индустрија моде, хотели и све остало. Друго јаје, министра Тому, убацила је у Вучићеву корпу, нек тамо смрдуцка с другим мућковима.
Као сељак Мића, из Готовчеве опере, Вучић обмањује лаковерну сиротињу с овог света. Ипак, све је ближи тренутак кад ће се сучелити та два универзума – његов, огрезао у криминалу и декаденцији, и свет нормалних људи.
