Најзад се јавио за реч Александар Вучић, и изнео пред јавност захтев који му је стигао из Брисела. ЕУ тражи од Србије да не стимулише повећање извоза прехрамбених производа у Русију.

Разговарају са Србијом као за последње две деценије: надмено, претећи, уцењивачки, бахато. Дакле, овде нема неких помака и изненађења. Прихвати ли Србија те захтеве из Брисела, то би практично значило да се тиме Србија прикључи санкцијама ЕУ према Русији.

Одговор Вучића за мене није изненађење. Ако ме ишта зачудило, онда је то био крајње снисходљиви тон, којим је одговорио један декласирани и послушни слуга из Београда свом господару у Брисел. То је суштина приче.

Кога он представља? Српску државу? По ономе како је говорио, пре би се могло да закључи да је само послушан извршилац воље бриселске бирократије. Док многи пуноправни чланови Европске уније јасно и гласно говоре да се неће придржавати санкцијама против Русије, дотле, ево, Србија – тек у игри као потенцијални кандитат – жури да послушно изврши налоге чиновника из ЕУ. Не верујем да ће Србија икада бити члан Европске уније. Никада као пуноправни, равоправни члан. Бићемо третирани као тупови ђак, који вечно седи у магарећој клупи.

Чешка, Немачка, Шпанија, Грчка, Мађарска, Италија и Словачка, отворено говоре против санкција. Немачки листови већ пишу, дајући неку врсту упутства како ће њихове фирме да најбоље заобиђу санкције против Русије: „Декларишите да је извоз робе намењен Белорусији, а потом од Минска до Москве и није тако далеко”.

НАШ ПАРТНЕР НЕМАЧКА

У свом лицемерју, разуме се, најдаље су и овог пута отишли Енглези. Они саветују чланице Европске уније да буду солидарни у санкцијама против Русије, а истовремено захтевају да њихове, британске фирме не учествују у „самоубилачким санкцијама”.

Вашингтон је узалуд настојао да за привредне казнене мере придобије Кину, неке арапске земље као што је Египат и земље Јужне Америке. Па чак и „верни савезник” Јужна Кореја није у потпуности пристала да учествује у тој америчкој игри. Сви они виде велику шансу за извоз на руску тржиште.

Пољска, традиционално русофобична, послушни вазал Сједињених Држава, представља изузетак, сада покушава да у име „демократије и слободе” анимира америчке и немачке потрошаче да купују њихове јабуке. Јер ето, Варшава се жртвовала и сада своје јабуке не шаље у Моксву, већ их жели продати Берлину, Лондону, Паризу, Њујорку и Риму. Као да су Руси пољске јабуке добијали од Божић Бате као поклон.

Уместо да свим расположивим снагама помажемо нашу најрентабилнију извозну грану, а то је пољопривреда, да заузмемо одговарајуће место на богатом руском тржишту, Вучић се одриче јединствен шансе, коју не би пропустила ниједна чланица ЕУ.

Изгледа да је једини наш председник – доброћудни, наивни, нејаки и добронамерни Вучић – буквално схватио поруку, па као неки првак штребер, жури да боље и брже уради домаћи задатак од других, који му је неки анонимни нижи чиновник издиктирао телефоном из Брисела.

Да ли српски народ заиста жели у Европску унију?

Вучић верује да већина грађана подржава његову политику „Брисел нема алтернативу”. Ја у ту причу не верујем. Како Срби могу да подржавају оне који му отимају део његове територије? Већина чланица ЕУ признала је Косово као нову, независну шиптарску државу.

Вучић тврди, да нам је Немачка стратешки партнер и пријатељ. Ја тврдим – ако хоћете и на основу могу тридесетогогишњег боравка у Немачкој – да су нам Немци били заклети непријатељи у последњих сто година те да су то и данас. Зар смо тако кратке памети? Немачка је прва, заједно са Ватиканом, већ у децембру 1991, признала независност Хрватске. Немачка је двадесет година водила прљави, срамни медијски рат против српског народа. Берлин до данас није престао да то ради. Немачка и данас најенергичније захтева да признамо Косово.

Пред НАТО-бомбардовање били смо сведоци диктата из Рамбујеа, а у петак смо видели на делу како то изгледа диктат из Брисела, који забрањује Србији да повећа извоз пољопривредних производа на упражњено руско тржиште. То је била једина шанса да Србија почне економски да се опоравља. Какве то обавезе има Србија према ЕУ?

ДОБРОВОЉНА КОЛОНИЈА

Многе државе чланице ЕУ увеле су нам санкције и оне су нас бомбардовале 1999 године. Одакле њима морално право да сада од нас траже да будемо солидарни са њима, бахатима, богатима и беснима? Борис Тадић, а у још већој мери Александар Вучић, спроводе спољну политику Брисела, а она наноси штету виталним интересима српског народа. Због уласка Србије у ЕУ по сваку цену, већ су жртвовани многи национални и државни интереси: од предаје војног и политичког врха Хашком трибуналу до предаје Косова.

Вучић се на конференцији за штампу de facto солидарисао са непријатељским економским санкцијама Брисела против Москве. Захваљујући подршци Русије, Косово нема столицу у УН. Порука Вучића Бриселу: ја се слажем са политиком Берлина и Лондона да према Србији имају однос као према окупираној, потчињеној колонији.

Вучић прети српским добровољцима, који воде праведну борбу у Новорусији против Вашингтона и његових плаћеника у Кијеву. А колико је руских добровољаца погинуло борећи се заједно са српским војнима у Републици Српској? Срби са Романије то нису заборавили. Највише је било руских добровољаца у Републици Српској. Па како сада да то заборавимо?

Да Вучић барем минимално поштује, ако не већ себе, а онда институцију коју представља, онда је на ову нижу по рангу поруку Брисела (aide-memoire) могао да препусти неком нижем чиновнику спољних послова. У дипломатији строго мора да се поштује принцип реципроцитета. Његова конференција за новинаре остаће као још један пример самопонижења председника владе Србије.

Порука ЕУ само је још један доказ, шта нас тек чека ако би, не дај Боже, једног дана заиста постали члан те организације. Србија, која је не пред банкротом, већ је привредно заиста опустошена захваљујући „успешним приватизацијама“ и „демократским реформама“, сада јој се забрањују да макар мало профитира од тога што су богате европске земље увеле санкције Русији.

Разуме се, да смо и до сада слушали невероватне приче из уста председника владе. Но данас је свакоме јасно да је цар го. Његовом глумљену како је он решен да енергично стане „у одбрани интереса Србије“, после ове конференције више не може да верује ни дете у обданишту. Јер како да верујемо човеку који пре избора говори једно, а дан после избора нешто потпуно друго? Сада сваком грађанину ове земље мора да буде јасно: ЕУ бестидно лаже наше грађане, јер само од нас захтева да не водимо рачуна о сопственим интересима.

Сада је јасно да сто пута прожвакана реч „евроинтеграција“ не значи ништа друго, већ да будемо немачка колонија. Овај последњи дрски и уцењивачки захтев из Брисела може да нам донесе и корист. Маске су пале и грађани Србије сада јасно виде да чланство у Европској унији не значи ништа друго, већ потпуно уништавање наше земље. Добро ће да живи свега око пет одсто становника, а њу чине политичари на власти и компрадорска класа. Политика београдских евроунијата „Европска унија нема алтернативу” данас је дефинитивно сахрањена. Словом, председник српске владе јасно је и гласно поручио грађанима, да га не интересују интереси српске државе, већ да му је најважније да прими похвале из Брисела.

(Нови стандард – Никола Н. Живковић)

Ознаке: Александар Вучић, ЕУ, Никола Н. Живковић, Русија, руске санције, санкције Русији, Србија, српскоруски односи