Прочитај ми чланакОд добрих познавалаца прилика у сектору рударства сам чуо информацију о томе како је Рио Тинто још 2014. године имао завршене истражне радове везано за пројекат „Јадар“ и да је Вучић буквално још тада молио да посао крене одмах, јер су му очајнички требале стране инвестиције како би доказао реформски курс о којем је тада нон-стоп причао.
Разлог због којег тада није започета реализација рудника литијума у Србији је била пословна одлука Рио Тинта да фаворизује друге пројекте из свог портфолија.
Гледано са ове временске дистанце то је била срећа у несрећи јер да су којим случајем тада кренули читав посао би прошао без икаквог проблема имајући у виду да је тих година свест грађана о питањима заштите животне средине била на доста ниском нивоу, као и сазнања јавности о сразмерама криминала и корупције у врху Вучићевог режима.
У међувремену је порасло интересовање народа за питања заштите животне средине и те теме су ушле у спектар политички релевантних. Међутим, није то кључни проблем који се испречио на путу реализације планова Рио Тинта и Вучића.
Наиме, оно што је постао камен спотицања и кључни сегмент укупног пројекта је то ко ће производити батерије на бази сировине која би се добијала из рудника литујума у долини Јадра.
Вучић је фаворизовао Кинезе и ту су преговори дошли готово до самог краја јер ни менаџмент Рио Тинта није имао ништа против имајући у виду да су кинески деоничари међу највећим власницима акција те компаније.
Али очито је једна таква комбинација била прелазак геополитичких црвених линија јер спољна политика САД никако не подржава ситуацију у којој Кинези на тлу Европе развијају стратешки важне пројекте и пласирају производе немачкој индустрији.
У комбинацији сазреле политичке идеје да је потребно бранити животну средину, али и из интереса америчке администрације (и то оног пословног дела), кренули су протести грађана Србије који су довели до тога да у зиму 2021/22 пројекат „Јадар“ буде заустављен. На тај начин је Вучићу срушена комбинација са Кинезима и њиховим произвођачима батерија.
Након тога током септембра 2022. године направљени су нови договори и српски литијум, фабрика батерија, али и неколико великих енергетских пројеката су предати у руке америчких лобиста блиских још увек актуелној администрацији у Белој кући.
О томе сам писао и јавно говорио још тада покушавајући да јавност у Србији упознам са тиме да ће се тема литијума вратити на дневни ред и да се на то треба припремити.
Сада смо сведоци да отварање рудника литијума у Србији има апсолутну подршку САД, ЕУ и Велике Британије, али постоји противљење Кине и Русије. Што ће рећи да се води један микро прокси рат у којем велике силе утврђују своје позиције у стратешки важним областима.
Треба додати да ће већ на средњи рок тема великих батеријских система за складиштење електричне енергије бити једна од кључних јер ће за максимум десет година без њих бити незамисливо функционисање електроенергетских система. У том смислу је литијум толико важан, чак и много више него за аутоиндустрију.
Када се све стави на сто извесно је да се Вучић налази у својеврсној литијумској замци. Са једне стране као никад има подршку „политичког запада“ да буде гарант реализације пројекта, а то значи и опстанка на власти барем док рудник и пратеће фабрике батерија не буду пуштене у погон.
Међутим, са друге стране, вероломство према Кинезима као и кварење енергетских односа са Русима, отварају му политичке процесе који му не одговарају. Укратко, на овој ствари није успео да свакоме да све и да тако затвори причу.
Уједно, избори у САД су неизвесни, а ако победи Доналд Трамп то ће значити измену америчке енергетске политике јер познато је да бивши председник није неки љубитељ обновљивих извора енергије, а опет то ће значити да би могла спласнути отворена подршка руднику литијума.
Због свега овога је веома важно направити унутрашњу политичку кризу која ће резултовати поновним заустављањем пројекта „Јадар“ како би се избегле озбиљније последице већ започетог микро прокси рата великих сила.
На тај начин би се и тема коначне одлуке око литујума пребацила за неко повољније време када би се хладније главе и у повољнијем политичком амбијенту могло о томе разговарати.
Тренутно српско друштво нема капацитет да о тако важној ствари донесе било какву другачију одлуку од оне која провејава широм земље и која каже: „Нећеш копати!“.
Аутор је председник Народног слободарског покрета
