Прочитај ми чланакМасовно убиство у Новом Саду угрозило је реализацију највећих Вучићевих корупционашких пројеката, вредних неколико десетина милијарди евра. За трагедију на Железничкој станици одговорне су кинеске и домаће компаније, које су изводиле радове, као и надзорни органи, међу којима су мађарски Утибер и француски Егис, који пројектује београдски метро. Ако Вучићеви „стручњаци“ нису знали да реновирају камене блокове, који су обезбеђивали надстрешницу, може само да се претпостави какву штету би изазвали ти и такви стручњаци приликом свакодневне употребе 7,5 тона експлозива и 1,1 тоне сумпорне киселине у руднику Рио Тинта. Да би згрнуо што више новца из својих криминалних и коруптивних акција, Вучић је све грађане ставио под надстрешницу, па и себе.
Под надстрешницом Железничке станице у Новом Саду убијено је петнаесторо људи. Истовремено с тим жртвама смрскане су и наде Александра Вучића да ће успети да без проблема реализује коруптивне инфраструктурне послове вредне више од 25 милијарди евра, највише кроз ЕXПО, београдски метро и Рио Тинто.
Вучић не мари за погинуле, они су само нова имена на дугачком списку његових покојника, несрећника које носи на души. По обичају, крваве руке покушаће да опере на Пинку, Хепију, у Информеру, Куриру и осталим промотерима његових лажи и превара. Туђим новцем подмићиваће породице убијених, не би ли их ућуткао и одговорио од намере да траже истину и правду. Увек је то радио.
Удовици Ранка Панића, младог радикала коме су полицајци пендрецима и цокулама нанели смртоносне повреде док је телом бранио Вучића на протесту због хапшења Радована Караџића, тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке обезбедио је посао и плату од 40.000 динара. Да би Ружица Ђинђић заборавила ко је водио хајку на њеног стрељаног супруга Зорана, поклонио јој је туђу вилу на Дедињу. Милени Поповић, веселој удовици Оливера Ивановића дао је посланички мандат и статус старлете. Синове Станике Глигоријевић, која је убијена на наплатној рампи у Дољевцу, утешио је једним трактором. Породици Цвијан је улио толики страх у кости да су пристали да експресно спале тело и прећуте смрт свог сина, мужа и оца Владимира. Последњу куповину мртвих душа Вучић је обавио пре неколико дана, кад је наредио да се изгради кућа за породицу Адамовић из Каћа у замену за живот њихове Милице, која је убијена на новосадској Железничкој станици. У свом морбидном стилу, Вучић се тим поклоном, за који није издвојио ниједан једини свој динар, похвалио на Инстаграму.
Политичка каријера Александра Вучића форматирана је хиљадама гробова и необележених стратишта жртава његових ратних и послератних авантура. Од Вировитице до Призрена налазе се крвави трагови његових вербалних и физичких злочина, на којима је градио политички статус и стицао посланичке и министарске мандате. Никад није одговарао за то, као ни за погинуле у хеликоптерској несрећи у Сурчину, подављеним људима у Обреновцу, убијенима у Малом Орашју и Дубони, па се сад нада да неће ни за масакр под новосадском надстрешницом.
Но, овај случај може много озбиљније од свих претходних да угрози Вучићеве интересе. Не због броја жртава, него због финансијске штете, која брине тиранина.
Бес грађана, који су схватили да се сви налазе под неком смртоносном надстрешницом, Вучић је покушао да амортизује оставком Горана Весића, министра грађевинарства и саобраћаја. Истог часа кад су обавештени о трагедији у Новом Саду, Вучић и Весић су направили излазну стратегију, којом су намеравали да избегну одговорност. Лагали су да надстрешница никада није реконструисана. Кад су инжењери, који су учествовали у том пројекту, признали да је реконструкција вршена два пута, прво 2022, а потом и од јануара до априла 2024, што су потврдили и видео снимци, које су направили и сада објавили грађани на друштвеним мрежама, пао је њихов лажни алиби.
Да би спасао вољеног себе, Вучић би низ воду пустио и сина Данила, па чак и брата Андреја. Како не би, кад је његова кожа у игри.
– Погледајте шта опозиција ради. Траже оставке премијера, министара, разних функционера. Знају да Милош Вучевић, Весић и остали нису одговорни за ову несрећу. Знају, али траже њихове оставку. Знају и да то ништа не значи. Чак и кад би сви били смењени, на њихова места би били постављени други људи. Међутим, не траже они смену Милоша, него желе да мене отерају како би без избора преузели власт. Е па, неће моћи! – рекао је Вучић и није много слагао.
Сви, укључујући и његове министре, сви знају да је Вучић најодговорнији за овај и остале злочине над државом и народом. Апсолутна власт подразумева и апсолутну одговорност. А он је направио систем, који се заснива на његовој патолошкој склоности ка тиранији и корупцији, као основној привредној делатности.
По дефиницији, коју је Насим Николас Талеб описао у књизи „Кожа у игри“, током управљања кризом не треба обраћати пажњу на оно што људи говоре, већ само на оно што раде и колико тога стављају на коцку. Дакле, није битно шта Вучић прича, него шта ради и колики улог је ставио на сто.
До јуче, Вучић се коцкао туђим животима. Но, новосадска надстрешница је, осим 15 људи, смрскала и његове корупционашке пројекте, на којима је намеравао да згрне плен од неколико десетина милијарди евра.
– После ове ужасне трагедије у Новом Саду, ај сад ви некоме реците да потпише нешто. Мораћете да чекате по три године за нешто што нема потребе да чекате, али више није ни важно. Тако да имам страх по том питању – каже Вучић, свестан чињенице да више не може да рачуна на слепу послушност саучесника из заједничког злочиначког подухвата, који његов картел већ 12 година спроводи над Србијом.
Да би сачувао своју кожу, Вучић је одговорност за пад надстрешнице пребацио на стручњаке, на инжењере који су правили пројекат реконструкције Железничке станице и надгледали његову реализацију. Међутим, на тај начин је демантовао своје тврдње о томе да има поверења само у стручњаке, који треба да донесу коначну одлуку о експлоатацији литијума у Јадарској долини. Ако су стручњаци криви за новосадску трагедију, може само да се претпостави какву катастрофу ће изазвати у експерименталном руднику. Ако нису знали да обичним бетонским блоковима обезбеде надстрешницу, колику тек претњу представља ископавање и прерада руде? Према пројекту, који је представио Рио Тинто, сваког дана, у периоду од 20 година, у јадарском руднику користиће се од 3.500 до 7.500 килограма експлозива како би се са дубине до 800 метара извлачило око 5.000 тона руде. Потом, та руда ће се млети, дробити и третирати са око 1.100 тона сумпорне концентроване киселине, и тако сваког дана.
Шта може да крене лоше? Па, све!
Вучићеви стручњаци, видели смо то, нису знали како да сложе камене коцке на београдском Тргу Републике. Исти или слични стручњаци пројектовали су зграде у „Београду на води“, које полако тону под савску воду, док с њих отпадају прозори, кровови и терасе. Ти стручњаци су деоницу аутопута од Уба до Лајковца, уместо на камену, градили на глини и блату, чиме су створили штету од око сто милиона евра, али бар никога нису убили. Такође, они су пут и терасу кроз Грделичку клисуру пројектовали четири пута, увек погрешно. У Термоелектрану „Никола Тесла“ уместо угља убацивали су блато, па су изазвали штету од 2,4 милијарде евра и колапс енергетског система. После свега, ко може да им верује кад кажу да је безбедна свакодневна употреба 1,1 тона сумпорне киселине и 7,5 тона експлозива у Јадру? Како објаснити да су за злочин у Новом Саду криви стручњаци, а да њихове колеге неће изазвати још теже последице по људе и животну средину око рудника Рио Тинта?
За Вучића још већи проблем представља управо оно што је и сам признао – више неће моћи да подмићивањем или застрашивањем принуди стручњаке да потписују све што он тражи, а због чега ће само они да одговарају. Колико год били похлепни и уплашени, морају да буду свесни да је сва одговорност на њима. Ако неко буде морао на робију, пре ће бити да ће та судбина задесити њих, него Вучића и корумпиране политиканте из његовог окружења.
Не зна се колики мито је од Рио Тинта узео Вучић. Он помиње разне цифре. У почетку је тврдио да би Рио Тинто, ако не добије дозволу за експлоатацију литијума, могао да тражи одштету од милијарду евра. Касније је то подигао на две и три милијарде. Иако Вучић и у том случају терет пребацује на државу, јасно је да само он има обавезе према Рио Тинту.
Осим тога, пад надстрешнице је угрозио и Вучићев мегаломански коруптивни пројекат ЕXПО.
– Страх ме за ЕXПО, после трагедије у Новом Саду, можда нећемо стићи да завршимо објекте за ЕXПО – каже Вучић.
Страх је оправдан. Уз то што сада инжењери неће беспоговорно извршавати његова наређења, послушност ће отказати и извођачи радова, једнако страни као и домаћи.
За реновирање Железничке станице у Новом Саду и пруге Београд-Будимпешта ангажован је конзорцијум кинеских компанија Цхина Раилwаy Интернатионал (ЦРИ) и Цхина Цоммуницатионс Цонструцтион Цомпанy (ЦЦЦЦ). ЦРИ тренутно, осим на том пројекту, ради на прузи Сомбор-Врбас, а већ је договорено да ради и на прузи Панчево-Суботица. Осим пруге Београд-Будимпешта, ЦЦЦЦ је градио и аутопутеве Сурчин-Нови Београд, Сурчин-Обреновац и Прељина-Пожега. Та компанија је настала спајањем Цхина Хорбоур Енгинееринг Цомпанy и Цхина Роад анд Бридге Цорпоратион-а, који је, у време режима Бориса Тадића и Ивице Дачића, градио „Пупинов мост“, којим су преко Дунава спојени Земун и Борча.
Српска филијала ЦЦЦЦ-а основана је 2014. године. Од тада, према званичним финансијским извештајима, ради с промењивим успехом. Пре три године забележила је губитак од 1,1 милион евра, потом добит од око 135 милиона евра, а прошле године је зараду повећала на 145 милиона евра. Ипак, њихове извештаје о пословању треба примити с резервом, пошто подаци са сајта Агенције за привредне регистре показују да ЦЦЦЦ редовно подноси, како се наводи у решењима Пореске управе, „непотпуне и рачунски нетачне“.
АПР им је по неколико пута враћао извештаје на допуну, што указује на могућност да Кинези нису успевали да прецизно ускладе званичне податке са цифрама до којих су долазили неформалним договорима. Уосталом, ЦЦЦЦ, као и остале кинеске и друге стране компаније, са Вучићевим режимом склапају уговоре који су означени као пословна тајна, како грађани не би сазнали колико новца је потрошено за непотребне и прескупе инфраструктурне пројекте. Због тактвог начина пословања, Светска банка је ограничила учешће ЦЦЦЦ-а у пројектима које она финансира. Санкције су изазване њиховим сумњивим пословима, односно доказаном подмићивању државних званичника на Филипинима, у Бангладешу, Екваторијалној и Малезији. С друге стране, због таквог пословања, које оставља флексибилан простор за корупцију, Вучић са задовољством ангажује ову и остале кинеске компаније.
Српска филијала ЦРИ-а прошле године је остварила приход од 612 милиона евра, што је дупло више него 2022, али укупна добит је чак сто милиона мања од оне коју је забележила ЦЦЦЦ. Обе кинеске компаније високо су котиране на Фортуне листи 500 највећих фирми на свету. ЦРИ је оцењена као 35. компанија, са годишњим профитом од 2,15 милијарди долара, док се ЦЦЦЦ налази на 63. месту, са профитом од 1,67 милијарди долара. Нема званичних података о томе колико је милијарди долара или евра згрнуо Александар Вучић у пословима са ЦРИ и ЦЦЦЦ.
Међутим, нема сумње да су у питању коруптивне комбинације. Да нису, не би било потребе ни да се уговори скривају од јавности, нарочито не онај о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду.
Као тај уговор, тако се од јавности скривају и информације о узбуни, која је настала у врху ЦРИ-а и ЦЦЦЦ-а после убиства људи под надстрешницом. Према тврдњама појединаца из врха Српске напредне странке, неколико кинеских менаџера, који су учествовали у реконструкцији, одмах су, дан након трагедије, отпутовали за Кину, и то заједно са премијером Милошем Вучевићем. Уместо да буду позвани на саслушање, па и притворени док траје истрага тог злочина, Кинези су се склонили на безбедну удаљеност.
Вучић је понекад, кад је био сатеран у ћошак, био принуђен да хапси своје најближе сараднике. Ухапсио је Вељка Беливука, а потом и Дијану Хркаловић. Но, није смео да иза решетака стрпа Небојшу Стефановића, Славишу Кокезу, па ни Александра Папића. Бесмислено је очекивати да сад ухапси менаџере кинеских компанија с којима је окренуо милијарде евра из буџета Србије. Услед тога, терет одговорности за новосадски злочин пребациће на српске фирме, које су биле ангажоване на реконструкцији Железничке станице као подизвођачи.
Прва на удару је батајничка фирма Стартинг, чији сувласници су Љиљана Трипковић и Никола Тривић. Финансијски извештаји показују да је Стартинг прошле године остварио добит од 1,3 милиона евра. Та фирма је, у конзорцијуму са предузећем Пицк анд Ролл, радила на реконструкцији Универзитетског клиничког центра Србије, док је у другом конзорцијуму ангажована на радовима на прузи Београд-Суботица, на деоници Батајница-Шид.
Стартинг је у Чачку санирао мост преко Западне Мораве, као и мост преко Велике Мораве код Свилајнца. Укупна вредност тих послова је била око две милијарде динара. Уговор исте вредности, Стартинг је добио у конзорцијуму, који је ангажован за изградњу саобраћајнице у Булевару патријарха Павла. Осим тога, предузеће из Батајнице је радило на реновирању објеката у Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима, па и на изградњи три зграде (Соле, Сцала и Либера) у „Београду на води“.
У неколико од тих послова, Стартинг је ангажован у конзорцијуму са фирмом Лотеx Гроуп, која се доводи у везу са Гораном Весићем.
За радове на реконструкцији новосадске Железничке станице, Стартинг је ангажовао инжењера Зорана Ђајића, који је, дан после трагедије, јавно указао на одговорност извођача радова и надзорног органа. Ђајић је признао да је, приликом провере радова на станици, приметио значајне пропусте. Упозорио је и извођаче и надзорни орган, али нико није реаговао. Ђајић је доказе дао новосадском тужилаштву и медијима, чиме је као кривце за смрт недужних људи окривио кинеске компаније ЦРИ и ЦЦЦЦ, као и подизвођаче, међу којима је Стартиг, па и надзорни орган у коме је главну реч водила фирма Пројецт биро Утибер, која се налази у власништву мађарске компаније Утибер.
Матични Утибер је повезан са Леринцом Месарошем, школским другом Виктора Орбана, који данас важи за најмоћнијег тајкуна у Мађарској. У мађарским медијима примењује се правило „Где је Месарош, ту је Орбан“. А, где је Утибер, ту су Вучићеве коруптивне комбинације.
Утибер је ангажован и на изградњи Националног стадиона у Сурчину. О каквој корупцији је реч најбоље илуструју трошкови. Уместо првобитних 257 милиона евра, колико је плаћен исти модел фудбалског стадиона „Сен Мамес“ у шпанском граду Билбао, цена је прво скочила на 600 милиона евра, да би последњим ребалансом буџета повећана на 920 милиона евра. Ту није крај. Пошто су Вучићеви сарадници потрошили већ 420 милиона евра на рашчишћавање терена и припрему подземних радова, може се очекивати да се коначна цена удвостручи и приближи цифри од две милијарде евра.
По истом принципу, Утибер је учествовао и у реконструкцији Железничке станице. Комплетан пројекат је плаћен 16 милиона евра. С обзиром да је реновиран простор од укупно 11.000 квадрата, у све три етаже, испада да је реновирање једног квадрата плаћено око 1.500 евра, што је дупло скупље него да се направила нова зграда. Уз то, реновирање пет перона и изградња једног новог плаћени су невероватних 50 милиона евра. Реална цена тих радова не иде преко 10 милиона евра.
Вучић и његови кинески, мађарски и домаћи, па и остали пословни партнери очерупали су буџет Србије, а докази о томе како су обавили посао налазе се у 14 свежих гробова.
За Вучића посебан проблем представља то што је у надзору над пројектом реконструкције пруге од Новог Сада до Суботице, укључујући и радове на новосадској Железничкој станици, укључена и француска компанија Егис. На основу студије, коју је направио Егис, почеле су припреме за изградњу београдског метроа. Стручњаци из те компаније, који су радили на реконструкцији Железничке станице, игнорисали су упозорења на последице које може да изазову лоше извршени радови. Сад може да се очекује да у метроу направе још већу штету, с много већим бројем жртава.
