Прочитај ми чланакВучић је очајан и зато мора, уз сав ризик који то носи, да у сваком погледу заигра на све или ништа. Схвата да је велика већина грађана Србије против њега. До јуче неутрални убрзано се активирају, а немали део некадашњих његових гласача га одбацује. Студенти су постали катализатор таквих процеса и ништа не указује да ће мирнодопски устанак грађана Србије – без удара неким (гео)политичким „звучним топом“ – да почне да јењава. Опет, док пламти, ни један велики пројекат (ЕКСПО, Београд на води 2, „Трампова кула“, Јадар) на који Алек без Косова рачуна како би још више опљачкао Србију или платио рекет великим силама од којих зависи, не може да буде реализован.
Проблеми са којима се српски самозванац суочава већ су асиметрично почели да се одражавају на ставове релевантних светских центара моћи према њему. У вези са негативним преокретима по питању положаја српског спин диктатора, предњачи ЕУ, чије чланице су много заинтересованије за збивања у свом окружењу (самим тиме и код нас) од САД, Русије или Кине. Можда би ЕУ лидери, често у разним комбинацијама са Вучићем, и даље окретати главе од дешавања у Србији, али пошто су се европски медији за њих заинтересовали, те се то полако али сигурно прелива на јавност, ни политичке елите не могу да игноришу наша студентско-грађанска таласања.
Тачније, не виде разлог зашто би активно почели да делују у прилог београдског режима, умирујући своје медије и бираче, те тако потенцијално призивали за себе извесну штету (јер ради се о извлачењу мача са две оштрице), ако не добију ништа велико што својим грађанима могу да приказу као успех и тако компензују негативне реакције. Чињеница је да Европа жуди за њим, данас када је почела да се осећа као геополитичко сироче, нашавши се у раскораку са новом америчком администрацијом која је све мање априори заинтересована за евроатлантску симфонију. Нови амерички приступ је: колико пара толико музике. У реалполитичкој игри са тим скопчаном, ЕУ на разним странама мора да почне нешто да добија за себе или НАТО (о коме тренутно више брине од САД).
Алек, пословично лукав иако далеко не (гео)политички генијалан, све то добро схвата. Као што зна да Србија, као резултат некритичког деценијског приближавања ЕУ, економски пре свега зависи од ње. Сваки поремећај односа са Бриселом довео би до појачаних привредних турбуленција код нас, са директним (штета за њихове фирме) и индиректним (јачање незадовољства грађана) импликацијама по СНС естаблишмент. Наравно, осим ако би паметним потезима брзо почели да развијамо резервне опције, те тако благовремено проширили спрски маневарски простор. Но, Вучић који је уцењен од француских служби, на то не сме ни да помисли. Уосталом, када су напредњаци и мислили о нацији а не само о себи?
Французи, додуше, више него компромитујуће материјале (Досије „Оскар“) које имају о органским везама са мафијом Аце лажног Србина, не користе превише активно, како би га натерали да убрза свој прозападни и антисрпски курс (то су радили док није обавио преузете обавезе око Косова). Акценат стављају на извлачење финансијских средстава из Србије у интересу француских компанија и државе. Али, када би кренуо на неку другу страну, тј. нашу земљу коју је увео још дубље у евроатлантску замку од стања у коме ју је преузео, пробао из ње да извуче, нашао би се под форсираним галским ударом. Свестан тога, не да то неће покушати да уради, већ напротив, сам нуди и оно што се сада од њега не тражи. Улаже у своју будућност.
У питању је нови низ корака ка чланству Србије у НАТО. Пошто је свестан да је Америка слабо заинтересована за Србију – односно да плаћањем рекета породици Трамп ту може да обезбеди себи леђа без већих геополитичких заплета – а Русија има приоритете на другим странама (што не значи да се код нас не би више ангажовала када би јој Београд искрено нудио савезништво), Александар Бриселски динамизира свој евроатлантски приступ. Већ смо се (недавно) на страницама Таблоида бавили тиме како тај Сорошев мали од палубе наставља да решава српско питање по пакленом рецепту својих ментора. Уз то, пошто процењује да им је то мало, сада је на сто ставио и НАТО карту.
Скупштина Србије је у децембру 2007. године, у оквиру „Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“, донела одлуку о војној неутралности наше земље. Прецизирано је да она важи до евентуалног расписивања референдума на коме би била донета коначна одлука по том питању. Српска држава је услед неслагања кључних фактора унутар тадашње владе, у вези са важним спољнополитичким питањима, решила да у будућности одлучи какав ће бити њен однос са Северноатлантском алијансом, а да до тада остане ван тог војног блока.
Дугим речима, Скупштина Србије је усвојила одлуку о привременом несврставању, а не о неутралности. Одлука није уграђена у Устав (што би онда захтевало компликовану процедуру за њено укидање) , нити је Београд затражио међународно признаје неутралности (што је и логично с обзиром да њу и није прогласио иако политичари од тада до данас лажу да смо неутрални). Она као што је условљена у виду обичне скупштинске одлуке за коју је потребно да гласа проста већина посланика, на исти начин, буквално без икаквих других ограничења, може да буде и поништена у једном једином дану.
То је ових дана – према крајње поузданом извору – Вучић понудио Марку Рутеу, бившем холандском премијеру који је 2024. године преузео дужност генералног секретара НАТО-а, са које се после више од деценије (2014-2024) обављања повукао Норвежанин Јенс Столтенберг. Руте је загрижени евроатлантиста, веома утицајан у мејнстрим ЕУ политичким структурама и међу америчким Сорошевцима. Велики је заговорник антируске политике, ширења и генерално јачања НАТО-а. Да парадокс буде већи, успео је да одржи и раније успостављено лично пријатељство са Трампом.
Вучић је зато Рутеу понудио да се под хитно организују велике војне вежбе НАТО – Србија, и то на простору наше земље, а да онда убрзано покрене поништавање српске квазинеутралности, те да предузме кораке у циљу увођења наше државе у Северноатлантску алијансу. Заузврат, добио би појачану подршку Брисела да се избори са оним што сматра друштвено-политичком поплавом, која прети да га однесе на гробље пропалих политичких бродова.
Та помоћ би имала и унутрашњу димензију, а не само што би биле предузете спољне мере да медијско, па онда и шире, окретање низа ЕУ чланица од Вучића, буде пресечено, односно да он добије низ бенефиција од Брисела (коначно отварање Кластера 3 са оним што са тим иде, од чега сада делује да неће бити ништа). Ради се о томе да је већина наших опозиционих странака под утицајем „братских“ европских партија, односно ЕУ политичара који су за њихове лидере људи од ауторитета, или се пак ради о томе да су неки наши шефови партија као носиоци двојног држављанства (чак ако и нису у вези са западним службама) осетљиви на притиске из „матичних“ земаља.
То је пут којим би се извршио притисак на велики део опонената СНС режима да отупе своје деловање против њега, односно покажу спремност да уђу у неку лажну владу националног спаса (која систем суштински не би мењала и не би могла да ограничи Алеково самодржавље). Шлаг на тој отровној торти било би и лобирање код низа утицајних професора наших универзитета – академски или преко НВО сектора повезаних са ЕУ – да се и они „примире“ и утичу на студенте да се „смире“ или да се дистанцирају од њих ако остану радикално настројени против Вучића. У таквим околностима, изоловани од евроатлантски настројених политичара, НВО делатника и дела професора, студенти би се нашли у тешкој ситуацији. Нема сумње да би тада постали много рањивији и подложни поделама.
Што се Русије тиче, она је до сада била прилично пасивна, и ништа не указује да би се самоиницијативно активирала сада када су јој геополитичка тежишта на другим местима, односно док избегава да наруши крхку равнотежу са САД било чиме што би у Вашингтону могли да процене као провокативно понашање. А није баш тачно, као што многи мисле, да је Трамп потпуно равнодушан према НАТО. Он само неће да га САД вуку на својој грбачи. Ако се консолидује и његов ЕУ део нађе модел самофинансирања, при томе уз велике набавке оружја из америчких фабрика, Вашингтон такво савезништво поздравља.
Уосталом, цела америчка игра око Украјине је перфидна. Америка која је ту некада и покренула велику геополитичку кризу, сада жели да нормализује релације са Русијом и тако спречи њено даље приближавање Кини те са Москвом развија профитабилне пројекте. У исто време, Вашингтону се екстра исплати да ЕУ директно, и као убудуће носећи стуб НАТО, настави да се рве са Русијом, и у томе ослања на амерички војно-индустријски комплекс. Америка би тако, гле чуда, имала две главе: једну евроатлатнску а другу „неутралну“. Обе би пуниле исти трбух!
Генијално, ако успе, али сада то и није тема. Битно је шта Вучић покушава и да ли ће њему то проћи. Он, да то поновим, сада проба да заигра на НАТО опцију, и тако уз помоћ такође двоглавог Брисела (седиште и ЕУ, и НАТО) обесмисли студентско-грађански мирнодопски устанак, односно сведе га са више компоненти на једну (ону најупорнију студентску, уз део професора који су критички опредељени према западу и, сигурно ограничен али реалан број оних који српску демократију без калкулације стављају изнад начелне своје прозападне геополитичке оријентације). То би имало свестрани, од медијског, преко привредног, до политичког ефекта. И реално, могло би да помогне Алеку Бешчасном да продужи рок свог трајања.
Зато, српска критичка јавност, док није касно, ту прљаву игру мора да разобличава ударнички. Што се више њом будемо бавили, што буде јасније да знамо какве се тајне игре играју, мањи ће бити простор за окончавање онога што је Вучић наумио. Прљави дилови се најбоље праве у мраку. Они који би на њих пристали у таквим околностима – у Србији или ЕУ – то много теже могу ако на време на њих буду уперени рефлектори. Зато немамо време за губљење већ морамо енергично да делујемо.
Толико о томе, а да је ово о чему пишем сто посто тачно, врло брзо ће и неверним Томама бити потврђено у контексту обзнањивања „вежбе века“ Србије и Северноатлантске алијансе у целини (а не као што је нормално у оквиру тзв. НАТО модела „Партнерство за мир“, само појединих чланица тог пакта и држава које нису у њему). Ради се о Вучићевом уистину пакленом плану који не сме да му прође (а надам се да и у неким НАТО државама има политичара који људско гађење, ако не и чисту демократску свест, стављају изнад тоталног прагматизма, па ће им бити мрско дружење са Алеком, што ће се негативно одразити на његову и Рутеову замисао). У противном, добиће повољан ветар у леђа да са својом картел екипом до краја девастира ову нашу већ разједену Србију.
