Ето нас опет у Брозовом времену: опозиције ни у траговима, затрла се што сама, што уз помоћ опште медијске халабуке, па се све свело на наду у мангупе у њиховим редовима.

Који би могли да им дођу главе, што би реко друг Лењин.

Судећи по оном мангупском насртају на милф-икону Балкана, Колинду, Тома Николић се озбиљно квалификовао за улогу тог тројанског мангупа. Ко Хрватицу успе (додуше више силом него милом) да пољуби три пута, онако по српски, тај богами и великом Вођи може да смрси конце.

Судећи по поузданим изворима „Вести“, Тома од Бајчетине проценио је да је дошао час да се кормило Србије окрене ка Истоку, а и да он мало осети да је власт, а не енглеска краљица којој повремено пише нежна писма. Дојадило му и да га свакодневно јашу таблоиди, као да није шеф државе, него Станија, или Кристијан.

Државни удар, о коме је панично вриштао уредник Вучићевог таблоидног службеног гласника, неумитно следи. Кад већ не може да га изведе полугладна и престрављена сиротиња раја, може неко ко бар понеку полугицу власти држи у рукама.

A то је, поштовани гледаоци, ко?

Па, Тома!

Боже, да ми је ико икад рекао да ћу бирати између Вучића и Николића, отерао бих га у мајчину. A такво време дошло да се зулум више трпети не може, па дај шта даш. Тома – Тома, јебига, засад озбиљније и опасније опозиције и нема.

Шалу на страну, јер је шалу враг одавно однео, такав избор је показатељ докле смо као друштво и нација дошли. Неки се теше гласинама да би Томином табору могао да се прикључи ненадано васкрсли Коштуница, као један од ретких чистих политичара, који је образ својевремено спасао оставком на место премијера.

Спекулације иду дотле да би актуелни шеф државе могао око себе да окупи читав десни спектар, од Санде до Двери, и да би епилог могло да буде окретање државне политике – наглавачке. Дакле, чврст курс ка Русији и дефинитиван прекид све погубнијег пута на обећани Запад.

Наоко смушени Тома, кога обожавају да монтирају крај ракијског казана, у штриканом џемперу са шајкачом и у кондурама (додуше, шта у томе има лоше, сем по укусу Друге Србије?), могао би лукаво да искористи дуго тињајуће, а сада прокључале светске прилике. Да и паству напредњачку, а и гласаче покуша да убеди да Исток хрли ка глобалној победи и да је тамо спас.

Вучића каменчић у ципели на месту председника Србије нервира од првог дана јер Вођа не трпи чак ни такву, бледуњаву и спрдњи таблоида изложену конкуренцију. Па се у тај прљави рат укључио и политички отац обојице блудних синова, Воја Шешељ, кобајаги грдећи млађег, а у ствари грувајући из свих оружја на старијег.

Aца је, каже, покварен, али образован синчић, а овај матори је глупандер и лопужа какве нема, и дипломе краде, ево ова његова само мења ‘аљине, одакле паре, а?! И све у том стилу.

Као да се Војвода боји политичке старости, па би да се умили не би ли некако преживео тешке пензионерске дане, јербо су у данашње доба деца незахвална, чак ни мажење и титрање често не помажу да не завршиш као бескућник.

Лебац ти се огадио, да ми је неко некад рекао да ћу навијати за Тому Гробара, отерао бих га у три лепе. Ето докле је дошло у земљи Србији.

Извор: Вести онлајн

Ознаке: Милан Јовановић, српска опозиција, Томислав Николић