Прочитај ми чланакУскоро ће се навршити годину дана од када су председници Србије и Републике Српске, Александар Вучић и Милорад Додик, најавили доношење Декларације о опстанку српског народа, али се текст тог документа, упркос бројним најавама, још није појавио ни у Скупштини Србије, ни у Скупштини Српске.
Крајем прошле године било је малтене питање седмице када ће поменута декларација угледати светлост дана, па је онда Вучић то „одложио“ за овогодишњи Дан државности Србије, а затим је уследило још једно Вучићево одлагање за период након завршетка локалних избора у Београду. Али, ево четири месеца касније из Вучићевих уста нема ни речи о декларацији, па не знамо ни шта ће тај документ садржати, ни да ли ће неке конкретне мере бити записане у документу, нити било шта друго.
Слободан Дурмановић
Шта више, сам Вучић је пре неколико месеци сасвим опречно говорио о разлозима за пробијање сопствених рокова. Прво је „желео да добије ширу међународну подршку“, да би само десет дана касније „искрено“ изговорио како „није нарочито ни заинтересован за одобравање код свих у међународној заједници“. Готово истовремено, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић објавио је да су „Србија и Република Српска израдиле важан стартешки акт, који ће бити усвојен у форми првог анекса Споразума о специјалним и паралелним односима РС и Србије“, те да ће „тај акт обавезати на стратешко деловање када је реч о питању заштите културног, духовног и националног идентитета српског народа“. Као ни Вучић, тако ни Селаковић није говорио за чије су „одобравање“ заинтересоване власти у Београду да би „стратешки акт“ био усвојен и зашто им је, заправо, било чије „одобравање“ потребно кад већ декларацију усклађују са Споразумом о специјалним и паралелним односима РС и Србије. Тим пре што је тај споразум, практично, уграђен у Дејтонски мировни споразум, па, сходно томе, не би требало да представља сметњу никоме у „међународној заједници“.
Следом тога, тешко је поверовати да је неко из Москве у целој тој причи видео некакву сметњу, као што је лако помислити да је некоме у Бриселу или Вашингтону нешто засметало у доношењу декларације чији текст још није ни објављен. Или је, може бити, из Београда и на те адресе, између осталих, послат предлог текста на „преглед“, па се тамошњим „лекторима“ и „коректорима“ нешто у тексту није свидело? А ако председник Србије већ „није нарочито заинтересован за одобравање“ и у Бриселу, Вашингтону и Берлину, поставља се питање шта чека са објавом и усвајањем текста Декларације о опстанку српског народа, односно првог анекса Споразума о специјалним и паралелним везама Србије и РС, како то назива Селаковић? Конкретног одговора на то питање месецима нема из зграде Председништва Србије.
Истина, премијерка Србије Ана Брнабић „дрзнула“ се пре два месеца да понуди некакав одговор, рекавши да је „крајње време за доношење декларације“.“Мислим да је текст декларације сада мање-више готов. Захваљујем и председнику Српске Милораду Додику на стрпљењу јер смо се ми у декларацији мало више бавили Косовом“, рекла је Брнабићева. А онда је нешто слично, пре петнаестак дана, поменуо и сам Додик, подсетивши да је Влада Српске „прихватила текст декларације и послала на потврђивање у институције власти Србије“. „Србија је у овом сталном превирању око Косова. Мислим да је из тог разлога то нешто одложено. Али, нико није повукао тај предлог и верујем да ће он доћи на дневни ред“, устврдио је Додик. Наравно, ни Додик није обзнанио текст декларације, што се, истини за вољу, од њега није ни могло очекивати, јер Вучић није дао ни политички сигнал за то, а камоли „зелено светло“.
Но, из Додикове изјаве, а поготово из изјаве премијерке Србије, јасно се може ишчитати да доношење декларације итекако има везе са питањем Косова и Метохије. Шта значи премијеркино „ми смо се у декларацији мало више бавили Косовом“, вероватно много више зна Вучић, као идејни творац декларације. Дакако, Вучићу је својствена мистика којом обавија целу ову причу о декларацији Србије и РС скоро годину дана, баш као што је чинио и са причом о финализовању „Споразума о свеобухватној нормализацији односа“ као делу Бриселског споразума потписаним са Приштином. Притом је интересантно да се, одуговлачењем са доношењем декларације Србије и РС, Вучић све више примиче постизању „Споразума о свеобухватној нормализацији односа“ са Приштином, који је Брисел зацртао за 2019. годину, мада се не би противили да се то догоди и крајем ове године.
Маја Коцијанчић/Тwиттер
То упућује да ће Вучић покушати да доношење декларације Србије и РС што више временски приближи постизању поменутог споразума са Приштином, како би свима онима који буду незадовољни овим другим споразумом понудио декларацију Србије и РС као неку врсту утехе и тако покушао да каналише њихово незадовољство. Таква рачуница да ако се у декларацији буде „мало више бавио Косовом“, а у споразуму са Приштином мало мање правима Србије и Срба на Космету – можда може послужити као нека врста анестезије за Србе са обе стране Дрине. Али, шта ако се незадовољни „пацијенти“ пробуде са озбиљнијим компликацијама од предвиђених након такве политичке „операције“ ? Отуда се ваљда Вучић у последње време најчешће и представља као једини српски политичар који може да на Космету „спаси што се спасити може“. Па ако већ то своје „спасење“ не буде могао да прогласи као своју велику победу, онда ће му за ту сврху моћи да послужи и декларација Србије и РС. У том смислу за Вучића није од пресудне важности да ли ће се његово „спасење“ Космета временски подударити са „победничком“ заједничком декларацијом са РС: сасвим је могуће да најпре доношењем декларације буде проглашена „победа“, просто зато што је ту мање препрека, а и та декларација ће, свакако, имати много више поклоника међу Србима неголи „Споразум о свеобухватној нормализацији односа“ са Приштином. С друге стране, више би Додику одговарало да декларација Српске и Србије буде усвојена пре 7. октобра, када се одржавају избори у РС и БиХ, у уверењу да би тако добио снажан предизборни ветар у леђа, али и сам Додик је свестан да ће последњу реч дати Вучић.
БОМБАРДОВАЊЕ 1999. ГОДИНЕ: НАТО засипао непознатим молекулима https://t.co/66iqSzQiGh
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 30, 2018
Питање је, међутим, колико ће имати смисла декларација ако буде саздана од општих места попут „заштите културног, духовног и националног идентитета српског народа“, а не буде садржавала конкретне мере за очување и заштиту права Срба. Ту се, међутим, поново враћамо на Космет, где се та права најчешће урушавају. Могуће је да Вучић верује да ће ту праксу прекинути потписом – својим или премијеркиним – на „Споразум о свеобухватној нормализацији односа“ са Приштином. Па да то своје уверење, пре или касније, покуша да пренесе на што већи број Срба потписивањем заједничке декларације са Српском, све са политичким ореолом свесрпског „спасиоца“. Али, таква врста „спасења“ много је ближа голој манипулацији не само грађанима, него и основним правима народа чијим се заштитником „спасилац“ прогласио.
