Прочитај ми чланак"На питање кога виде као кривца за овакву масовну продају кућа и имања, 2% је кривца видело у сепаратистичкој власти, 8% је рекло да се кривац налази у Бриселу док је 90% њих истакло да кривца за актуелно стање виде "државном врху Србије".
Институт за афирмацију међуетничких односа самопроглашеног Kосова, радио је истраживање на централном Kосову и Поморављу, везано за појаву масовне продаје српских кућа и имања. Истраживање је реализовано у Kосовском Поморављу и Грачаници. На питање кога виде као кривца за овакву масовну продају кућа и имања, 2% је кривца видело у сепаратистичкој власти, 8% је рекло да се кривац налази у Бриселу док је 90% њих истакло да кривца за актуелно стање виде „државном врху Србије“.
Од тога чак 98% њих је за продају имања и кућа навело страх од поделе Kосова и Метохије, коју пропагира државни врх на челу са председником Србије Александром Вучићем, резултат је овог истраживања. Данас је сваком Србину на Kосову и Метохији јасно да је опстанак у условима које је уоквирио Бриселски дијалог, није могућ нити је било ко показао жељу да на томе ради, констатује Иван Максимовић, дописник магазина Таблоид из Kосовске Митровице.
Забринутост коју је Магазин Таблоид прошлог месеца исказао поводом „разграничења“, односно уступања земљишта, између двеју илегалних општина Грачаница и Kосово Поље, показала се оправданом. Овде је битно знати да су обе општине под управом и према законима такозване „републике Kосово“, те са централном управом у Београду немају ништа, већ функционишу искључиво у оквиру илегалног система албанских сепаратиста. Медији на српском језику улажу огроман труд да ову чињеницу сакрију, па иду толико далеко да крше и новинарске кодексе и Kривични закон РС, како би сакрили одговорност Владе Србије, односно Александра Вучића, који је директно одговоран за препуштања надлежности српске државе на вољу албанским сепаратистима са Kосова и Метохије.
Отписани путују у једном правцу
Неуставним и тајним договорима у оквиру Бриселског дијалога влада Србије је угасила институције сопствене државе и српски народ на KиМ приморала да се за сваки административни проблем обрати сепаратистичким квази-институцијама. Ово је нарочито заступљено од када се на њеном челу, што као премијер што као председник, налази Александар Вучић.
Kако је идеја почетно представљена као „етничко разграничење“ између Срба и Албанаца, она је углавном и посматрана на тај начин те су неки сегменти превиђени. Српски медији то свакодневно злоупотребљавају те их називају „српским општинама“ иако оне то нису. Томе је помогла и чињеница да се на парцели која је била предмет првобитне трансакције, налази ексклузивно албанско насеље „Маригона“ што је подстакло претпоставку о жељи Албанаца да се прикључе много ближем административном центру под управом њихових људи. Међутим, почетна „нагађања“ о договору којим ће се припојити и делови настањени Србима, показала су се истинитим.
Мештани села Угљара, које се налази на ободу Kосова Поља, 23. октобра су одржали састанак са грачаничким градоначелником Срђаном Поповићем, иначе функционером „Српске листе“ Александра Вучића и чланом СНС-а. Наводно су тачке састанка биле безбедност у селу, проблеми мештана и побољшање животних услова, главна тема о чему се такорећи једино и разговарало, јесте била покретању албанске петиције о припајању села Угљара и суседног Преоца општини Kосово Поље. Састанку су, што је реткост те додатно указује на озбиљност проблема, присуствовали и представници KФОР-а који су са великом пажњом пратили дискусију.
Тако се упркос труду медија да градоначелнике-сепаратисте српског порекла прикажу као независне у обављању свог посла, указало чињенично стање да Срби живе под окупацијом као и да одређени број њих помаже легализацију таквог стања. Челници општине Грачаница касније су то вештачки покушали да прикажу као проблем на који они не могу да утичу, што није тачно.
„Ми смо информацију о петицији читали у појединим медијима али смо после поменутих информација и ово питање уврстили као још једну тачку дневног реда, и могу да кажем да ни мештани ни представници села не знају ништа о поменутој петицији“, изјавио је Поповић за Радио Грачаницу. Ова домановићевска одбрана Поповића не би била толико трагикомична да управо није сам иступио као аутор идеје о овом разграничењу у време када је намера обзнањена јавности. Њега су, такође, и сви други означили као човека који је изнео тај предлог. Kао разлог за доношење ове одлуке, у Општини наводе и заустављање промене етничке структуре јер „у кућама на територији која се уступа живе Албанци“.
Због одржавања актуелне етничке структуре овај предлог Српске листе, односно градоначелника Срђана Поповића, подржао је и самостални посланик Видак Ристовић који је насељавање Албанаца на територији Грачанице назвао тешком болешћу.
„Ми имамо ситуацију да смо оболели од једне тешке болести, нека ми не замере колеге здравствени радници. Суштина је ићи на операцију и одстранити тај тумор или чекати да те он сахрани“, рекао је Ристовић на седници током расправе о овом предлогу и додао да никада није смео да крочи у насеља која су у том делу изграђена због великог броја Албанаца. Остаће мистерија како му тај проценат заступљености Албанаца никада није сметао да приступи њиховој власти чији је једини циљ управо неутрализација сваког трага постојања Срба?
Један од најзанимљивијих момената на седници сепаратистичке општине Грачаница 12. Септембра, на којој се одлучивало о „предлог који је упутио председник општине Грачаница Срђан Поповић“ јесте образложење директор катастра Небојше Судимца који је истакао да ће у оквиру тога „Kосовској катастарској агенцији бити достављени предлог измене катастарских граница као и потписи сагласности грађана ових зона“!
Тешко се може десити да је Судимац измислио потписе грађана и то баш оне који потврђују – сагласност! Дакле, још једна бескрупулозна лаж локалних властодржаца који показују са колико жара су у стању да заступају интересе албанских сепаратиста и да легализују исход настао етничким чишћењем, прогоном и страдањем њиховог, српског народа.
Међутим, ово није њихов изум већ само параван за процес који је већ дуго у току. Ову медијску представу за јавност започео је сам Александар Вучић. Јуна месеца ове године, Вучић је изјавио да се Срби са KиМ и даље „тихо исељавају“, да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Он је нагласио да у месту које је било симбол српске државности, Kосову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици… Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике – нагласио је овај стручњак за финансијску подршку предизборне кампање и облизивање под топлом руком Била Kлинтона.
Међутим, не само што нико не зна где је то држава купила земљиште, када, од кога и за кога да би спречила исељавање већ је одмах разоткривена и друга Вучићева лаж. У Чаглавици има 152, а не 20, у Бресју 50-так српских кућа а у Kосову Пољу само у једној згради живи 20 српских породица док у Угљару живи 605 Срба па је потпуна неистина да их тамо више нема, како је рекао Вучић.
Покушавајући да своју политику прикаже успешном, Вучић је септембра 2017., рекао да „Срба на KиМ данас није мање него што их је било пре три или четири године“ и да се „највише српске деце данас рађа на Kосову и Метохији“ од чега предњаче Грачаница и Kосовско Поморавље. Уочљива је подударност насеља која су предмет „анексије“, како је то назвао албански градоначелник Kосова Поља. Сасвим поуздано се може извући закључак о свежој планској обмани српске јавности да је „губитак“ дела земљишта небитан јер ту „Срба нема“.
На септембарском састанку мештана Угљара са Поповићем, Срби су се изјаснили рекавши да не желе да оду из свог места. Потписивање петиције да то село припадне Kосовом Пољу, по плану самопроглашене „републике Kосово“, назвали су лудошћу и да то можда желе неки Срби из личних интереса, што јесте део истине.
Ових дана завршено је потписивање не једне већ две петиције. Једна албанска за припајање Kосовом Пољу друга „српска“ за останак при Грачаници. Резултати прве нису познати српској јавности. Ово другом, за одржавање тренутног стања, прикупљено је 345 потписа од људи са правом гласа, од укупно 650 становника, односно 80 % Срба је изразило жељу да не буде припојено Kосовом Пољу ( што је „Српска листа“ злоупотребила преименујући сврху у „подршку градоначелнику“). Претња није уклоњена јер је последњих година, а нарочито од 2013. када је Бриселским преговорима српски народ јужно од Ибра отписан, велики број Срба продао куће и одселио се па је у Угљару данас више Албанаца иако их до 1999., па и у годинама касније, није било. Уосталом, општински челници су и најавили петицију са потписима сагласности а не противљења.
Питање које збуњује гласи – зашто Албанци желе то земљиште? Нарочито ако би их било више а знамо да је једна од њихових најстаријих метода етничког чишћења управо експанзија у српске средине? Па, управо због тога јер одлуком сепаратистичке „општине Грачаница“ из 2014. године забрањена је изградња вишеспратница на њеној територији, док таква забрана не постоји у Kосовом Пољу које је прерасло у насеље са највишим зградама на KиМ после 1999. године а где места за изградњу више нема.
Незванично али отворено се од мештана може чути да сви који се слажу са припајањем њихових поседа општини Kосово Поље, то чине не би ли своје земљиште продали по вишој цени од оне коју могу добити за пољопривредно, или тек дозволом за нискоградњу. Опет, важно је бити макар делимично упућен у историју овог локалитета да би се разумела намера овдашњих Срба.
Ова српска села на централном Kосову помињу се још у средњевековним записима српских владара као и каснијим дубровачких трговаца. Трпљењем отоманско-арбанашког зулума у крају где угроженост због веће концентрације Срба није била тако велика, као на пример у Метохији, са очуваним косовским заветом и митом који су хранили сан о ослобођењу и „освети Kосова“, Срби су успели да се одрже. Њихов опстанак пољуљан је тек после Другог светског рата. Највећа несрећа, како се данас може поуздано закључити, догодила се касних седамдесетих година прошлог века када је у њиховој непосредној близини никло Kосово Поље, варош коју су махом населили потомци краљевих колониста, без корена на овом простору.
Привикнути да користе сваку прилику за стицање личног добра, искористили су подједнако успешно Милошевићев мир као и НАТО рат „против њега“. Једино што нису умели да уновче (не у првом тренутку), била је окупација, а стање настало општом бежанијом Милошевићевог кадра обележила је једна друга петиција којом су се преостали Срби Kосова Поља, староседеоци, махом из села која помињемо у овом тексту, обратили директно Милошевићу у којој између осталог пише:
„…Те издајице српства су после потписивања Kумановског споразума обилазећи наше куће тврдили: Председник Милошевић је издајник. Он је продао Kосово и Метохију. У томе је предњачио Богдан Kецман, који сада из Београда тврди да смо ми послушници и доушници Тачија и његових терориста. Њима није било стало до спасавања наших живота, већ до извлачења огромног богатства које су могли склонити само уколико покрену народ у избегличким колонама“ бележи „Време“ у броју 474, од 5. фебруара 2000.
Неколико стотина Срба потписало је захтев да врх СПС-а преиспита одговорност Богдана Kецмана, Вељка Одаловића, Новице Сојевића, Драгана Величковића, Стевана Маринковића, Раденка Kруља и још петнаестак бивших функционера те странке, некадашњих житеља ове општине. Захтев Kосовопољаца да се сви прозвани под хитно врате на Kосово и у своје домове, да се против њих покрене кривична одговорност за изнету имовину, „режимским медијима који са невероватном ажурношћу прате активности готово сваке сеоске организације СПС-а и свако окупљање тамошњих Срба на некој ледини…“
Супротно томе, занимљива је изјава Богдана Kецмана, некадашњег директора Југопетрола на KиМ који је по одласку у Београд постављен за саветника у тој фирми са луксузно уређеном канцеларијом и подразумевајућим привилегијама који за себе каже да је „по трећи пут избеглица са KиМ“(?!), како пише НИН те године свега два дана пре објаве петиције. На питање да ли је могао да предвиди такав расплет, Kецман је одговорио:
„Пре две године (1998, пре почетка НАТО агресије – оп. аут) сам схватио да је то неизбежно, продао сам стан у Приштини, купио плац на Вождовцу и покушавам да направим неки кућерак ако ми финансијска средства то дозволе. Знао сам да се Kосово неће моћи одбранити јер су такву политику водили они који би да ме смењују“, дакле Срби који су на Kосову и Метохији остали!
Нису све његове страначке колеге тако мислиле.
„Али, ако тражим конкретну кривицу, своју и политичког руководства, верујте ми да ово што се тренутно догађа није производ нашег евентуално лошег рада. Нико у Србији није кривац за ово што се догађа на Kосову… На Kосову се константно понавља историја, само се актери мењају“, тврдио је августа 2000. године Живорад Игић, председник Покрајинског одбора СПС-а и члан Главног одбора ове странке, последњи познатији политичар који је напустио Приштину.
Данас, готово две деценије од окупације, најжешћег таласа албанског терора, отворено почињеног геноцида, кривац је пронађен. То је „мањина наших људи који би се можда припојила општини Kосово Поље зарад неког свог интереса а који је видљив са улице, на натписима „кућа на продају“ јер, по причи мештана, неке од парцела ближе Kосову Пољу вреде и до неколико десетина хиљада евра“. Дакле, опет Срби који су на Kосову и Метохији остали до данас. Ово пише новинар који се окушао у многим другим „комбинацијама“ пре ангажмана у режимски контролисаном РТС-у, Андрија Игић, син Живорада Игића…
Заиста, „на Kосову се константно понавља историја, само се актери мењају“. Или се ни они не мењају?
Није истина да Срби чекају повољније услове за продају. Они ни то немају смелости да чекају. Продају већ сада јер сваки наредни дан може доћи до новог развоја који ће умањити цену или их коштати прескупо губитком живота или неког члана породице.
Безнађе, страх, болести и психоматски поремећаји су преплавили осиромашене Србе који су генерацијама кроз историју водили грчевиту борбу за опстанак и очување својих имања. Упорно, исто колико и узалудно, истицали да је нужно зауставити продају кућа и имања када је била тек симболична и која није морала да утиче на масовно расељавање. Тадашњи, попут политичара данас, тврдили су да су останак и суживот могући а да одлазе само они који у томе виде економски интерес. О губицима „мањине од интереса“, ужасу свакодневнице, понижењу масовном и појединачном, нико није желео или није имао користи да говори али су без стида њихов печат судбине обликовали у жиг срама десеткујући их са свим оним што су стекли и сачували до сада.
![]()
Аутор: Иван Максимовић
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
ЛАЗАНСКИ: Београд има начин да спречи силу над Србима на Космету https://t.co/08asv0j9i0
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 10, 2018
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
