Након скандалозне посете премијера Србије Албанији (27 и 28. маја ове године), коју је западна пропаганда иронично назвала „историјском“, сада је више него јасно да је Вучић најозбиљнији лобиста такозване „велике Албаније“ и обичан амерички отирач за једнократну употребу.

Вучић је на сто албанског премијера Едија Раме ставио цео пројекат ауто-пута од Ниша до албанске луке Драч, који чак ни творци великоалбанске идеје и „Призренске лиге“, нису имали ни у најлуђим сновима. Он је одлучио то да им поклони тако што ће Србија узети инострани кредит за његову изградњу!

АУТОПУТ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА И СРБИЈЕ

Након тога је још „запретио“ европским финансијским институцијама, да ће, ако не одобре кредит, „Србија наћи средства“! Док он ради великоалбанске и антисрпске послове, терористичка организација ОВК, у сред Дечана, уз највеће почасти и у присуству својих политичких вођа, сахрањује своје „војнике“, убијене у сукобу са полицијом и војском у Куманову.

Зашто Србија на све ово ћути? Препоручујемо да одговор на ово питање потражите и у изјави генерал-пуковника Леонида Решетњкова, директора Руског института за геостратешка истраживања, који објављујемо у овом броју под насловом „Борба за Европу“.

Упркос труду овдашњих режимских медија да прикрију праве разлоге одласка Александра Вучића у Тирану, цитирајући његове наводне изјаве да никад неће бити никакве великоалбанске државе, сам чин његовог одласка у Албанију, дао је за право свим албанским сепаратистима на Балкану да кажу како су на најбољем путу да остваре свој криминални пројекат и да им то чак и „званична Србија одобрава“!

Последице Вучићеве посете Тирани, вишеструко су погубне. Охрабрени су сви великоалбански покрети у Македонији, Грчкој, Црној Гори и на југу Србије. Цену Вучићевог антисрпског пројекта, изградњу ауто-пута Ниш-Мердаре-Приштина-Тирана-Драч, платиће сваки грађанин Србије.

Европска унија, платиће своју цену због тога што је отворено помагала отимање Космета од Србије и ширење великоалбанске идеје. Јер, данас не постоји ниједан већи европски град у коме не делује јака албанска мафија која се финансира мрежом својих нарко-картела.

Узгред, Европу са Албанцима не чека ништа добро: почетком ове године, Албанци са Косова, Македоније, Црне Горе и Албаније, кренули су у масовну сеобу у земље ЕУ, у размерама које до сада нису виђене. Њихова права инвазија на ЕУ, тек се очекује. Треба им само добар ауто-пут и логистика попут ове коју им нуди Александар Вучић и његова влада.

Ниједан српски политичар није смео ни да помисли да оде у Албанију, све док се не утврди саучесништво ове државе, у масакру српских цивила током рата на Косову и Метохији и док се на оптуженичку клупу не изведу учесници злочиначке трговине људским органима. Такође, ниједан српски политичар није смео да прихвати било какве преговоре са Албанијом, све док се не утврди одговорност албанске владе која је дала логистику терористичкој организацији ОВК, за време рата на Косову и Метохији.

Али, уместо да се држи интереса Србије, Вучић је све ово погазио, пљунуо је на жртве које су завршиле у албанским затворима 1999. године (понајвише у злогласној робијашници Бурељ) и кренуо да ради за интересе Америке и криминалног пројекта такозване „Велике Албаније“.

Са друге стране, дипломатија Европске уније није се ни окренула када је сахрану побијених терориста-нападача на Куманово, претворена у великоалбанску свечаност. Само неколико дана пре Вучићевог одласка у Албанију, бивши припадник ОВК, Бег Ризај, који је убијен у оружаном сукобу у Куманову, уз највећу почасти је сахрањен у меморијалном комплексу у Глођану, у општини Дечани.

Комеморацији, коју је организовала општина, присуствовали су његови саборци из бивше ОВК, у униформама те расформиране организације. Ризај је био официр специјалне јединице „Црни Орлови“ ОВК. Сахрани је присустовао велики број грађана, затим посланици свих странака заступљених у Скупштини Косова, као и неки познати Албанци из јавног живота Македоније и Албаније. Ризајево тело било је умотано у заставу Албаније. Сви говорници на сахрани назвали су Ризаја херојем албанског народа.

Ћутање Америке и Европске уније на све ово, говори да терористичка организација ОВК никада није престала да постоји, и да је она, по вољи Вашингтона и Брисела, остала као пожељан реметилачки фактор у региону.

Уместо да осуде терористичко дивљање у Куманову као и окупљање албанских политичара на сахрани терориста ОВК, америчка и европска спољна политика им ћутањем одобравају. А, Вучић, и речима и делом!

 

Куда иде и колико кошта аутопут „Ибрахим Ругова“

Без обзира како ће тај пројекат бити представљен, будући ауто-пут Ниш – Приштина- Тирана – Драч, значи остварење „велике“ или „природне“ Албаније. Није реч о нечему што је теорија на папиру, него о фактичком стању на терену.

Албанци на Косову и Метохији га већ зову „Национални ауто – пут Ибрахим Ругова“, по имену покојног оснивача прве велике албанске странке у овој српској покрајини. Пројекат за који је Вучић ових дана у Тирани рекао да ће га „ускоро представити и Ангели Меркел“, требало би да повезује градове који су уцртани на мапи „Велике Албаније“.

То су Драч, Тирану, Кукеш, Елбасан, Ђаковица, Ораховац, Призрен, Приштина и сва остала места у Албанији, на Косову и Метохији, али и на југу Србије. Идеја за изградњом оваквог пројекта се јавила одмах после насилног проглашења независности албанског Косова. И остала би само идеја, да се није појавио Александар Вучић, као пион у рукама америчких интереса.

Поређења ради, треба навести да је на Ибарској магистрали до сада погинуло 40 хиљада, тешко повређено 150 хиљада људи, а материјална штета прелази десет милијарди евра, али Вучићу не пада напамет да узме кредит и уреди магистралу која је собраћајна жила куцавица Србије. Њему је милије да Албанце изведе на европски пут, а Србију уместо Европе поведе у Албанију. А из историје знамо како је српска војска прошла преко Албаније.

Луд, подложан сваком издајничком послу, био је у Вашингтону одмах препознат као кловн који би могао да одигра овај посао и учини га корисним за транзит америчке војске и војске НАТО пакта кроз централни Балкан.

Бивши социјалистички премијер Албаније, Пандели Мајко, 2001. године је са великим опрезом говорио о том ауто-путу као некој веома далекој будућности! Један део трасе је почео да се гради још давне 2006. године, али је криминална влада Саљија Берише хтела да опљачка инвестицију аустријске компаније „Штаррбаг“, по сваку цену!

Пропао је и уговор потписан између претходне социјалистичке владе Фатоса Наноа и те компаније. Кад се видело да од посла неће бити ништа, онда је цео пројекат „на папиру“, подељен на три дела.

Шта чека будуће градитеље овог великоалбанског коридора?

Најтежа деоница на читавом ауто-путу од Мердара до албанског дела Јадрана, је деоница Решен – Калимаш која се налази у најнеприступачнијем делу северне Албаније. На том делу, дужине 61 километар са мноштвом тунела (најдужи чак 5,6 километара) чак 27 мостова мора да премошћује овај каменити и неприступачни терен.

За другу веома компликовану деоницу између границе са Србијом и Кукеша средства је, кажу, обезбедила „Исламска банка“, а деоницу од места Решен до Милота из својих средстава финансира Светска банка.

Према ономе што је Вучић замислио, пројекат изградње ауто-пута представљаће највећи грађевински подухват икада изведен у Албанији и један од највећих у историји Балкана. Почетна процена вредности овог пројекта је износила 600 милиона евра, али је већ сада јасно да ће та сума бити драстично премашена. Тренутно се вредност процењује на 1,2 милијарде евра, али, по свој прилици, ни ова огромна свота неће бити коначна.

Вођа испушта северноатланске ветрове

У вези са изјавом коју је Вучић дао на економском форуму у Тирани, да ће Србија морати да пронађе „алтернативне“ изворе гаса, јер се окреће према америчкој стратегији („…Србија је по питању енергетске безбедности, спремна да користи гас из више извора, а то је веома важно за наше америчке пријатеље!“), српски и руски енергетски стручњаци одмах су оспорили сваку његову реченицу.

Али је зато једна америчка новинска агенција, уз објављивање првог цитата из интервјуа с Вучићем, навела је да подршка гасоводу под покровитељством САД представља велики политички заокрет Србије, напомињући победнички, да је у питању „традиционални савезник Русије“.

Америчко – турски конзорцијум „Бехтел – Енка“, близак америчкој републиканској администрацији и Џорџу Бушу Млађем, укључен је у овај пројекат.

Неке мање деонице су већ урађене. На пример, прва изграђена деоница ауто-пута Призрен – Морина, дуга 38 километара, отворена је још у новембру 2011. године у присуству самопрокламованог премијера и ратног злочинца Хашима Тачија, Атифете Јахјаге, председника Владе Албаније Салија Берише, као и неких америчких конгресмена.

Дужина деонице ауто-пута на Косову и Метохији, од Мердара до Врбнице на граници са Албанијом, од 118 километара, кошта око 700 милиона евра. Вучић је замислио да и то плате грађани Србије.

У оквиру пројекта новог ауто-пута предвиђен читав систем обилазница око Приштине, који се у потпуности поклапа са српским енклавама на том простору, и има за циљ да их одатле елиминише. Што више великоалбанских путева, то мање Срба на Косову и Метохији.

Америчка војна база Бондстил у близини Урошевца налази се далеко од важних европских коридора и ауто-путева. И то је један од главних разлога изградње ове саобраћајнице. До сада је било отежано транспортовање њихове крупне механизације, војних возила и слично. Захваљујући новом ауто-путу, олакшан ће бити приступ луци Драч на Јадрану, у коју пристају бродови њихове ратне морнарице. Овакав развој догађаја само потврђује трајно стратешко опредељење Сједињених Америчких Држава и њихових савезника да и у будућности кроје геостратешку судбину региона Балкана – на штету Србије.

Вучић и његова лудила су се само уклопили у америчке планове. Узгред, САД неће потрошити ниједан долар на овај пројекат! Ту је Србија, па рачунају да ће на овај начин да плати трошкове бомбардовања 1999. године!

Када се изгради коридор који је увелико у плану, који би требао да се простире преко територије Косова и Метохије правцем исток – запад, нови ауто-пут Приштина – Тирана ће бити повезан и са коридором 11 који је у изградњи, а који ће спајати Темишвар и Београд са луком Бар у Црној Гори.

Уколико се погледа мапа балканских територија које су укључене у пројекат велике или „природне“ Албаније, недостаје само Црна Гора. Али, она је већ предала душу ђаволу, чим су за почасне грађане Улциња проглашани Хашим Тачи и Еди Рама.

Великоалбански државни пројекат, чија ће кичма бити будући ауто-пут Ниш-Приштина-Тирана-Драч, убрзо ће бити реализован ако садашња српска влада што пре не падне заједно са Вучићем.

Истина је да је Албанцима са Косова и Метохије тај ауто-пут до Јадрана некомерцијалан и да га они користе месец и по дана годишње, током летње сезоне. Али, отровна великоалбанска идеја и америчка окупациона политика, важнији су од те чињенице…

Наиме, албански пут у Европу, према злочиначкој замисли америчке администрације, треба да иде преко Србије и на штету Србије! Због тога су Албанци кренули у масовну куповину земље, кућа, викендица и сеоских имања, на целом југу Србије, уздуж будућег ауто-пута.

О тихом исељавању Срба из ових крајева, Вучићева влада не проговара, мада јој са терена стижу подаци о томе. Али, то је за њега исто што и исељавање грађана са такозваног савског платоа, у сред Београда, због лажних небеских кула његових арапских пријатеља и продаваца магле и макета.

Слободно се може рећи да нико за краће време није направио више штете Србији него што је то Вучић урадио за мање од три године. Буде ли ускоро применио у пракси оно што је 28. маја ове године изговорио на економском форуму у Тирани („…Предложио сам Едију Рами и Милу Ђукановићу да потпишемо заједничке пројекте, да одемо у Брисел и затражимо подршку за те пројекте и ако не добијемо онда ћемо са српске стране бити спремни да почнемо нашим средствима да их финансирамо“), онда Србији нема спаса. Сваки порески обвезник платиће свој данак великоалбанском пројекту и ширењу НАТО пакта.

Последња, неосвојива српска тврђава: рудници на Копаонику

Силеџијском политиком и насиљем, албанска власт у Приштини је недавно покушала да стави под своју контролу „Трепчу“, и руднике „Црнац“ на планини Рогозни (између Лепосавића и Новог Пазара), као и „Бело брдо“ на Копаонику, који су највећим делом на територији централне Србије.

Покушај јесте пропао, али се они на томе неће зауставити. Опет је америчка и европска окупациона администрација ћутала и одобравала. Срећом, Срби из Лепосавића, Лешка, Белог Брда, Бистрице, Врачева и околних места, поучени искуством из ранијих покушаја отимачине, нису нити ће некоме препустити ове руднике.

Чињенице говоре да су улази у ова два рудника на територији општине Лепосавић, односно северног Косова. Руда се махом копа у окнима која залазе дубоко на територију централне Србије, односно општине Нови Пазар и Рашка. Постоје чак и посебни улази у руднике из ових општина.

Свака озбиљна међународна арбитража, кад би је било, одмах би разумела да ови објекти немају никакве географске везе са Косовом. Али, овде је реч о политици Запада која снажно афирмише великоалбанску идеју и присвајање српске земље, шума, руде и других добара.

Рудници „Црнац“ и „Бело брдо“, пребогати су рудом олова, цинка и сребра. Процењује се да рудник Бело брдо располаже са 1,34 милиона тона руде у којој је 88.000 тона олова, 77.000 тона цинка и 131 тона сребра.

Приближно исте количине се налазе и у руднику Црнац. Руда се прерађује у концентрат у Флотацији Копаоник у Лепосавићу, а може се топити у Трепчи или у некој другој топионици у иностранству. То је разлог због кога је америчка солдатеска спремна да одобри њихово отимање. Рудници „Копорић“ и „Жута прла“ на Копаонику, такође располажу значајним резервама обојених метала.

Албанци у овом делу Србије никада нису живели, нити је овај део икада био Косово, али је својевремено, самовољном одлуком Петра Стамболића, Лешак, Бело Брдо, Бистрица, Јариње, Врачево и још неколико катастарских општина припојено 1959. године Косову. До тада је то припадало бившем Дежевском срезу.

Граница самопрокламоване државе Косово „пролази“ и врхом Копаоника, само неколико стотина метара испод Панчићевог врха. Да на време није извршена корекција, Албанци би „изашли“ и до самог маузолеја и крова Србије. Неке ски-стазе налазе се на територији Косова, а никакво изненађење неће бити ако Приштина одлучи, као што је покушала са „Трепчом“, да и део Копаоника прогласи „својом територијом“.

Под самим обронцима Копаоника, четири километра од Панчићевог врха, своје тешке дане у осами живи нешто више од двадесет житеља Белог Брда, некада моћног рударског насеља, које је својевремено било синоним за богат културни и друштвени живот. Дотрајалим асфалтним путем до села се стиже из правца Лепосавића, односно Лешка. Сада само ретки камиони „Трепче“ пролазе овуда и покоји пешак који је кренуо у варош да купи хлеба и соли.

У Белом Брду, које се спомиње још у дубровачким књигама из 1461. године, остали су само они који немају где да оду. А некада се овде јагмило за радно место у руднику.

Такозвано „питање Руднице“, насеља уз саму границу са Косовом и Метохијом, на самом излазу из општине Рашка, званично се решава још од 2007. године, када су почела прва „испитивања терена“ од стране америчке окупационе власти у Приштини.

До тада је ово насеље било познато само као такозвани контролни пункт на српској страни, куда је (прикривен у камионима међународних организација) пролазио албански транзит хероина, злата, па чак и имиграната, даље према централној Србији и Европи.

Од Руднице води најкраћи пут до врха Копаоника (18 километара), који је још за време краља Александра саграђен, али после Другог светског рата никада није асфалтиран (јер га је „краљ градио“). Америчка и евроамеричка окупациона власт је касно уочила предности пута од Руднице до врха Копаоника, кад је већ уцртала нове границе албанског Косова. Али је зато „питање Руднице“ и данас стално отворено.

Изградњом великоалбанске саобраћајнице, од Ниша преко Приштине до албанске луке Драч, као и попречних, прилазних путева, отворена је могућност да се у отимање копаоничких рудника укључи и велики новац од нарко-мафије која већ годинама „послује“ око луке Драч у Албанији (детаљно описано у књизи „Операција Дуррес“, хрватског новинара-истраживача Домагоја Маргетића).

Ако хитно не буде промењена државна политика Србије, а претходно срушена Вучићева влада и он заједно са њом, онда је, не само у теорији него и у пракси оствариво да ово национално благо Србије падне у руке најопасније криминалне организације у данашњој Европи-албанске нарко-мафије.

 

Извор: ©Гето Србија – мајор Горан Митровић

Ознаке: Албанија, Александар Вучић, аутопут Драч-Ниш, Космет, мајор Горан Митровић, окупаторска власт, САД, Србија