Прочитај ми чланак
Ту ноћ, када је тај Усуд Црне Горе Црну Гору осрамотио више него ико у посљедње вријеме, нећу заборавити. Те ноћи били смо у три генерације пред зградом Скупштине Црне Горе: мој син Крсто, мој отац Митар и ја.
Видио сам што је припремила тајна служба тог Усуда: Пришао ми је момак из Бара, који ме је препознао, и казао да ће „ти блиндирани полицајци видјети што су Барани“. Схватио сам да је те момке Служба напалила. Насула је уље на ватру њихове младости и њиховог осјећаја припадништва српском етносу. Још у рано поподне нанијели су каменице на травњак на крају платоа испред зграде Скупштине, изнад Рибнице.
Рекао сам му: „Не, не, не правите глупости. Управо то њима треба“.
Али, он је, под адреналином као под дрогом, „боље знао“.
Стао сам пред њих, раширио руке низ које је висила моја горња мантија широких рукава, као распет, и викао: „Не, не, не…“ Али – они су „боље знали“.
Те ноћи је, у ствари, погинуо Александар Пејановић, врхунски спортиста, боксер тешкаш, син мог вољеног професора српског језика Ђура из Барске гимназије.
Надам се да ми Бог хоће, али ја себи тешко да могу опростити што тог тренутка нијесам истрчао на бину, шчепао микрофон и крикнуо: „Сваки који баци камен на полицајца њихов је, њега држите“!
И завршило се како се завршило. Удба је одрадила своје, а Крсто је свог ђеда извео ставивши му јакну на главу и своју мајицу преко носа да га сузавац не пригуши.
Усуд је издао и сада, када је подржао пријем тог америчког копилета, сурогат државе Косова у Унеско.
„Ко једном постане ништа, све му је могуће“, понавља мој више него брат Мишо Вујовић, који је, има томе већ неко вријеме, написао, и објавио, књигу о своме суграђанину Милу Ђукановићу „Господар глади“.
Ајде, дјечице моја драга, сајбераши, видите ко је та особа која је, за Усудов рачун, за рачун његове слободе која значи пренебрегавање криминала чији је челник, која је својеврсни криминал како Америке и Натоа тако и Европске уније, прво на Извршном савјету, па потом на Генералној конференцији Унеска дигла руку дајући глас Црне Горе за пријем Косова у Унеско, забијајући тако нож у леђа Србији. Која је то рука која је у тако важном тренутку значила – Црну Гору? И обрукала је за сва времена.
Која је то рука која је за рачун султана забила нож у леђа Карађорђу, која је од сједишта Унеска у Паризу начинила Радовањски луг? И то у години када славимо стогодишњицу Мојковачке битке, када је црногорска војка, намучена, исцрпљена балканским ратовима, заштитила бедро браћи која су одступала преко Албаније, која су на величанствен, хомеровски начин, ослободила своју отаџбину двије године касније.
Је ли то Црна Гора? Је ли то Црна Гора Јанка Вукотића, громаде Мојковачке битке и, уопште, црногоске? Па и Љуба Пламенца, старијег брата мога ђеда Крста, који је у то вријеме у Санџаку успјешно војевао против дупло јачег непријатеља; те командира црногорске артиљерије њиховог оца Јована, чије име носим, који се са саборцима одупро четвороструко јачем непријатељу на Грахову; и мога ђеда Крста, чије је име понио мој старији син, који се на Ловћену (на потезу Кук-Крстац) епопејски борио против дванаеструко(!) бројнијих и неупоредиво наоружанијих аустроугарских војника које је, углавном, чинио вјерски отпад српског народа из Босне и Хрватске?
Не, то није Црна Гора. То је „Црна Гора“ референдумског лоповлука 2006. године!
И зато, што је од Црне Горе, дичне, поносне, слободарске, крвљу натопљене, начинио гадлук, свакојаки смрдеж, Мило, тај усуд црне Горе – мора пасти!
(Јован Пламенац – in4.s.net)
