Да ли ће Вучић до краја следити савете свог учитеља Гебелса, који је тврдио да на власти треба остати до краја, до смрти? Како је пропао Вучићев план да, ударима звучног топа, изазове стампедо, у коме би страдало много људи? Да ли ће тиранин прихватити захтев за формирањем тзв. Владе народног поверења? Да ли ће поднети оставку на место председника државе, а за мандатара предложити америчког држављанина Деска Никитовића, бившег конзула Србије у Чикагу? Како се од Вучића дистанцирају напредњаци, социјалисти, полицајци, па и тужиоци? Зашто ни Андреј Вучић не може да га смири и обузда? Могуће одговоре на та и друга питања наводи заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Александар Вучић је употребио оружје против народа. Звучним топом је пуцао у студенте и остале грађане, који су 15. марта, у муклој тишини, одавали почаст људима погинулим под надстрешницом новосадске Железничке станице.

Јуче је употребио звучни, сутра ће прави топ. По цену туђих живота покушаће да продужи боравак на власти. Сваки дан проведен на власти, за њега је дан мање у затвору. За разлику од нормалних људи, који верују у мирну демократизацију српског друштва, Вучић не бира средства у борби за власт, новац и моћ.

„Вучићев интелект презире његов карактер„, тврдио је Александар Тијанић, који је такав утисак стекао посматрајући са стране Вучићеве политичке и медијске авантуре. Ко је упознао Вучићев модус вивенди, а аутор овог текста је имао ту несрећу, могао је да примети како он системски, на научној основи, усклађује интелект свом наопаком карактеру. Доказа има много, али за ову тему довољна су само два детаља.

Прва слутња о путу, којим је Вучић кренуо, настала је пре 32 године, приликом сусрета у стану његових родитеља на Новом Београду. У Вучићевој момачкој соби, осим српске заставе окачене на зид изнад кревета, пажњу је привлачила велика шаховска табла на сточићу и неколико књига послаганих до зида.

Пун поноса, Вучић се похвалио делима о Јозефу Гебелсу. Обе књиге су биле на енглеском: „Joseph Goebbels: Quotes on propaganda“ i „Goebbels Diaries: The Last Days“. Имао је неколико примерака књиге са Гебелсовим цитатима о пропаганди. Кад је понудио да узмем један, затражио сам његов радни примерак, у коме су многи делови били подвучени црвеном оловком, са напоменама на рубу страница. Одбио је с образложењем да му је потребан, пошто још није у посебну свеску преписао све издвојене цитате. Сећам се да је уз реченицу „A lie told once remains a lie but a lie told, a thousand times becomes the truth“ („Једном изговорена лаж остаје лаж, а хиљаду пута изговорена лаж постаје истина“) Вучић дописао „Вук Драшковић“.

Вучић је на том цитату направио властиту политичку стратегију, коју и данас примењује преко медија под својом контролом. Међутим, за ову тему важније су Гебелсове сентенце: „Доћи ћемо до циља када будемо имали моћ да се смејемо док уништавамо, док разбијамо све што је било свето: традицију, образовање и људску емпатију“ и, још више, „Ако имамо моћ и власт, он њих нећемо одустати док наше лешеве не изнесу из канцеларија“.

Гебелсове поуке су пале на плодно тло Вучићевог карактера. У то се могао уверити свако ко прати његове јавне наступе. Да су тога свесни и његови најближи, уверио сам се у марту 2007. године, кад сам, на моју велику несрећу, прихватио позив да уређујем његов дневни лист Правда. На једном састанку у његовом стану у „Црвенкапици“, док је Вучић митинговао испред десетак својих сарадника, стајао сам поред његовог тате Анђелка. Кад је Вучић вербално искалио бес на Небојшу Стефановића, због неке безначајне грешке, Анђелко ми је тихо рекао: „Молим те, чувај га од непријатеља“. После уздаха, додао је: „И од пријатеља“. Изненађен и импресиониран Анђелковом народском мудрошћу, насмејао сам се: „То је лакши део посла. Међутим, ко ће га чувати од њега самог?“ Анђелко је, са киселим осмехом, признао да је то највећи проблем.

А тај проблем је временом метастазирао. Доласком на власт, кад је укрштање Гебелсове „науке“ и властитих карактерних мана, Вучић се трансформисао у тиранина, који свесно уништава државу и народ. То се видело у сто случајева: издајом, предајом и продајом Косова и Метохије, распродајом јавних ресурса, сталним черупањем буџета и стварањем касте милијардера, који владају осиромашеним и опљачканим људима. Тиранија је кулминирала употребом експерименталног оружја, забрањеног у свим цивилизованим државама, против грађана. Притом, тај напад на туђе животе није изоловани инцидент, него његов стандардизовани начин реализације политичких и пословних интереса.

Вучић је, пре годину и по, организовао оружани сукоб у Бањској. После медијске припреме, кроз пароле „Северна бригада“ и „Кад се војска на Косово врати“, код Срба на северу Космета створио је утисак да је спреман да се с оружјем бори за ослобођење од албанске окупације. Крвава авантура завршена је убиствима три Србина и једног Албанца, да би уследило појачање тортуре над преосталим припадницима српског народа на Косову, која траје и данас. За ту акцију, Вучић је ангажовао „новог Обилића“ и „српског Јашарија“, команданта Милана Радоичића, који је наоружао групу наивних Срба и повео их на кланицу. На крају, Вучић је преживеле етикетирао као терористе, препуштајући их прогону албанских власти, а све да би испунио обавезу, којом су га задужили страни господари, с којима се трампио – дао је Косово, добио власт.

На исти начин Вучић је организовао одбрану од народа, који се побунио после масовног убиства под новосадском надстрешницом. У почетку, по Вучићевом наређењу, његови „лојалисти“ су аутомобилима налетали на студенте, који су на по 15 минута блокирали саобраћнице, напредњачки батинаши су ножевима претили и бејзбол палицама пребијали учеснике протеста, полицајци су тукли и сакатили грађане, да би, на крају, Вучић припремио стратегију и тактику за коначни обрачун с народом, који је заказао за 15. март.

– Биће насиља, биће напада на полицију и остале грађане, на имовину… Знамо све шта намеравају да ураде. Покушаће да упадну у Скупштину, на РТС, да пале и ломе. Нећемо им то дозволити, спречиће их наше јединице. Ухапсићемо свакога ко покуша да врши насиље. Затвори ће бити пуни. Неће бити милости ни према коме, све чекају пресуде од по пет или десет година робије. Тог 15. марта биће све готово, тада ћу одсвирати крај! – претио је Вучић данима пред протест у Београду.

У „својим јединицама“ окупио је сав напредњачки шљам. У здруженој акцији против народа учествовали су министри и посланици, директори јавних предузећа, активни и пензионисани полицајци, криминалци, убице и наркомани. Иако је план био веома комплексан, Вучић и његови саучесници разрадили су сваки детаљ.

Испред зграде Председништва, у Пионирском парку, као први одбрамбени бедем, Вучић је поставио шаторе са својим „студентима“, који су имали улогу жртвене јагњади. За шефа параде поставио је добојског несрећника Милоша Павловића. Уз наслеђене породичне трауме, за које је заслужан његов отац, нарко дилер познат по надимку Туршија, млади Павловић је пристао на епизодну улогу у Вучићевом морбидном скечу. Осим њега и још неколико момака са индексима, као „студенти“ су се представљали локални напредњачки функционери; неки уцењени, а неки подмићени.

Око „ћациленда“, Вучић је поставио два реда металних ограда, а онда и стотинак трактора, које су му изнајмили или уступили подобни паори. У поподневним сатима 15. марта, у Пионирски парк су стигли напредњачки батинашки одреди. Међу хиљаду „навијача“, хулигана и доказаних криминалаца, налазио се и Вучићев кум Петар Панић, двоструки некажњени убица. Под капуљачама и маскама, наоружани металним шипкама, ланцима и чекићима, чекали су сигнал за напад на нормалне грађане.

Вучићеве јединице имале су заштиту полиције. Припадници Интервентне јединице и Жандармерије немо су посматрали како криминалци стављају црне најлон кесе преко безбедносних камера у Пионирском парку и на платоу испред Дома Народне скупштине. Полиција није реаговала ни кад су батинаши узимали камене коцке из гепека својих аутомобила и носили их на кровове зграда у Таковској улици и на Теразијама.

Картел је обавио и све логистичке припреме. У центру Београда је забрањен лет дронова, како грађани и медијске куће не би могле да снимају дешавања на улицама. Искључено је улично осветљење. Лекари и медицинско особље добило је налог да у приправности чекају прилив великог броја повређених људи.

Чим је пао мрак, у свом природном амбијенту, Вучићеви батинаши су почели крвави пир. Из Пионирског парка су полетеле каменице према окупљеним грађанима, али и полицајцима. Уместо да растерају напредњачке ескадроне, кордони Жандармерије су, спуштених штитова, отишле пред зграду Председништва, где су их дочекале колеге, које су напустиле положаје на Теразијама, како би омогућили пролазак других вандалских група према Скупштини.

Масакр је избегнут само захваљујући брзој и паметној реакцији студената. Редари су скинули жуте маркере и запалили плаве бакље, које су биле сигнал за удаљавање с тог простора. За само неколико минута, пре него што су се снашли, Вучићеви ескадрони смрти су остављени сами на платоу испред Скупштине.

Но, Вучић је имао и резервни план, прилагођен ситуацији у којој би се протест преселио на Славију. Око 19 сати, на том тргу и у околним улицама окупило се неколико стотина хиљада људи. Званични извештаји истичу да је у то време на том месту било 1.620.000 укључених мобилних телефона, али таквим околностима, није ни битно да ли их је било 500.000 или милион људи. Напад је извршен у 19.11, док су грађани ћутањем одавали почаст убијенима под надстрешницом.

Да ли су из звучних топова испаљена два или три таласа, није ни битно. То ће, пре или касније, утврдити истрага. Засад, важно је нагласити само Вучићев циљ да стравичним звуком из тог оруђа изазове стампедо, током кога ће успаничени људи бежати на све стране, гурати се, падати и повређивати. Намерно је изабрао тренутак кад људи одају почаст жртвама напредњачке корупције. У тишини, јачи је ефекат звучног топа, па је и паника већа.

Вучић је тим ударом покушао да испуни претњу и заиста „одсвира крај“ протестима побуњених студената и грађана. На његову жалост, нико није убијен. Многи људи су осетили последице удара. После протеста, неколико стотина грађана је у болницама широм Србије потражило помоћ, жалећи се на нападе грознице, мучнине, главобоље и других здравствених проблема. У најтежој ситуацији су се нашли људи са пејсмејкерима и другим медицинским средствима, која регулишу рад срца. Услед оштећења, изазваних звучним таласом, многи су претрпели озбиљне тегобе.

За додатни ефекат, како би паника била што већа, требало је да реагују мање групе напредњачких батинаша, које су биле распоређене у споредним улицама. На срећу, њихов напад на грађане спречили су ратни ветерани и бајкери. Захваљујући њиховој интервенцији није дошло до стампеда, озбиљних повреда и смртних случајева.

За Вучића, идеално би било да је страдало неколико људи. То би искористио као повод за забрану окупљања, а вероватно и за увођење ванредног стања. Вучић је схватио да не постоји други начин да умири Србију и заустави протесте. Тачније, постоји други, тј. први начин, а то је да прихвати студентске захтеве. Међутим, ако би то урадио, раскринкао би криминалну и корупционашку хоботницу, која је довела до масовног убиства у Новом Саду.

Тако би сам себе осудио на доживотну затворску казну. Пошто та опција није могућа, решио је да примени стари начин деловања у кризној ситуацији. Кад год је ухваћен у лажи, додавао је нове, још крупније лажи. Кад је откривен у некој афери, измишљао би друге, опасније и скандалозније. Тако је и сад истину о једном масакру покушао да сакрије другим, још монструознијим. Сад, у безизлазној ситуацији, у коју је сам себе довео, Вучић је спреман да се спасава по цену туђих живота. Број није битан. Уосталом, одавно се зна да он више мрзи своје жртве, него што воли себе. Тим менталним поремећајем је заразио и своје најближе саучеснике у злочинима.

„Дуни ветре преко јетре„, скандирао је Драган Ј. Вучићевић у студију своје телевизије Информер, одушевљен призорима људи који падају по асфалту и траже заклон од топовских удара. „Цепај, председниче! Идемо, ахај! Истреса га Вуле! А, бата Вуле! Идемо! Како их одреза!“ – урлао је Д.Ј. Вучићевић. Због таквог понашања, многи нормални људи немају толеранцију према Вучићевићу, чак ни кад су уверени да није при чистој свести. Жене су га већ неколико пута шутирале ногом у дупе, а на друштвеним мрежама траје јагма за улогом првог његовог јахача.

У врху листе за јахање налази се, поред Ане Брнабић, и Вучићевићев ментални и морални двојник, Владимир Ђукановић, на друштвеним мрежама је поделио усхићење: „Звучни топ упропастио револуцију„. У истом маниру, изругујући се људима који су повређени, Миленко Јованов, шеф Посланичке групе Оскаровог картела, добио је бурне аплаузе својих колега, који су гроктали и грцали од смеха. Златибор Лончар је забранио лекарима да примају људе, који су повређени на протесту, а ако баш не могу да их избаце из болнице, морали су да их евидентирају на посебном списку, означеном са словом „П“.

Уједињени у злу, предводници напредњачког картела хорски понављају лажи да у Србији не постоји акустично оружје, колоквијално названо звучни топ. Нема га МУП, Војска, БИА, нико…

Тек под притиском доказа и изјава сведока, министар полиције Ивица Дачић је признао да је МУП 2021. године купио 16 таквих уређаја. Иако закон не дозвољава поседовање и употребу тог оружја, тадашњи министар полиције Александар Вулин га је набавио. Да фарса буде потпуна, и приликом куповине цене су удвостручене. Један комад ЛРАД 450XЛ кошта око 300.000 евра, а плаћен је више од 700.000 евра. Оружје, купљено на коруптиван начин, Вучић употребљава против народа који се буни против корупције.

Ко је дао налог за ту куповину, колико је плаћено, када је стигло у Србију, ко га је запримио, које јединице су га задужиле, ко га је и где тестирао, где се налазило 15. марта 2025, ко је дао наредбу да се употреби, да ли је заиста полицијски официр Марко Виријевић испалио звучни талас, да ли је то урађено са терасе зграде Председништва или са крова „старе“ Скупштине у Улици краља Милана…

Одговоре на та питања даће истрага, коју ће водити ослобођено тужилаштво, после пада тиранина. До тада, његово тужилаштво прети грађанима који на друштвеним мрежама објављују тврдње да је на њих пуцано звучним топом. Неспособан да искорачи из своје мрачне прошлости, Вучић опет примењује исти стил застрашивања, којим је још пре четврт века, кад је први пут био на власти, вршио притисак на грађане и медије, који су тражили истину о убиству Славка Ћурувије, власника Дневног телеграфа и Вучићевог тадашњег непријатеља број 1.

– О случају убиства Ћурувије, Министарство информисања нема никакве податке о истрази убиства. Ја нисам министар полиције да бих могао давати одговоре на таква питања. Чини ми се да шпекулације које се спомињу у вези са тим убиством не јењавају. Чини ми се да су поједини медији претерали злоупотребљавају ли све то, покушавајући да узму Ћурувију као симбол слободне јавне речи, а да при свему томе не знају мотив и не знају разлоге због чега је све то могло да се догоди. Та нагађања и оптужбе на било чији рачун, а посебно на рачун државе, не само што су противправне, већ су дубоко морално неукусне. Не сме да се доноси закључак на основу некаквих индиција, без доказа, то није дозвољено у многим државама, неће ни у нашој. Ко буде говорио да држава стоји иза убиства Ћурувије мораће да одговара и да буде строго кажњен – рекао је Вучић, тадашњи министар информисања, на конференцији за медије 22. октобра 1999. године.

Како тада, тако и сада Вучић покушава да застрашивањем ућутка грађане, који указују на налогодавца и извршиоце најтежих кривичних дела. Разлика је само у улогу, који је на столу. Тада је био само Шешељев потрчко, а сада је апсолутни господар живота и смрти у Србији. Сразмерно улогу, повећали су се и ризици у које је увукао себе, своју породицу, кумове, сараднике, тајкуне, криминалце и остале напредњаке. Сад с огорчењем може да примети како се злочиначко удружење осипа. Паметнији напредњаци су се већ дистанцирали, а то већ раде и они глупљи, које води џепарошки инстинкт за самоодржање, па не желе да буду у његовој близини, да их не повуче за собом кад до краја потоне.

Већина функционера СНС-а избегава да се јавно експонира, а неки чак снимају телефонске разговоре и копирају одређену документацију, коју достављају опозиционим странкама и медијима. Вучић на прсте једне руке може да наброји сараднике из странке, који су спремни да се жртвују, макар вербално, у одбрани његових лажи и насиља. Револтиран, због тога је недавно, на последњој седници Извршног одбора СНС-а, сараднике засуо толико примитивним увредама да је морао да реагује и његов брат Андреј. Кад је Александар Вучић извређао Синишу Малог, називајући га „бескрупулозним егоистом, који мисли само на своје дупе“, Андреј Вучић је покушао да га смири. На његово упозорење да не вређа људе, Александар је одговорио: „Ако ти то смета, иди с њима. И ти се сакриј у мишју рупу и ћути. Знаш и сам да неки од овде присутних већ преговарају, нуде се страним амбасадорима и опозицији. Све што имају, добили су од наше странке, од мене, а сад ћуте и гледају како мене черече по улицама. Нико да се огласи!„

Вучић је направио кадровску депонију, а сад му се не свиђа мирис страха који испуштају његови саучесници у злочинима. Не свиђа му се ни то што многи, као што је Александар Шапић, покушавају да искористе хаос за решавање личних сукоба.

– Ко нас је окупирао? Ако смо 10-15 година били у окупацији, дај да знамо ко нас је окупирао. Кад сам, пре две године, питао ко је довео ову највећу европску параду хомосексуалаца, бисексуалаца и транссексуалаца, да шетају Београдом, рекли су ми да не знају. Е, ако не знамо, ја нећу да идем на њу. Рекли су ми да морам да идем, али ја нисам отишао. Па, кад сам на једном митингу такође говорио да нећу дозволити да Београд прави вртиће за „дете 1“ и „дете 2“, него за бате и секе, онда су ми рекли да ћутим, да то не сме да се прича. Сад је, изгледа, почело да се прича. Само још да кажу од кога смо се плашили, пошто од некога јесмо. Премијер Вучевић је недавно рекао да коначно можемо да кажемо да су Проклетије највећи планински врх у Србији. Десет година то није смело да се каже, јер би то значило да је Косово део Србије. То су нам, каже премијер, наметали. Ко нам је наметао? Чини ми се да нас је неко окупирао, само не знамо ко – рекао је Шапић на конференцији за медије.

Шапић, као и сви остали грађани, добро знају да је Србију окупирао Вучић, да је он наредио да се не помиње да је Косово део Србије и да је наметнуо ЛГБТ+ агенду, којом је промовисао све оно што воле он и Ана Брнабић. Исто тако, Вучић зна да Шапић таквим изјавама гађа њега.

Ако је чак и Шапић проценио да је време да дигне реп и покаже зубе, логично је да то уради и Ивица Дачић, који се такође припрема за спасавање СПС-а и политичке каријере у периоду „после Вучића“. На то су се одлучили и многи припадници МУП-а, БИА и Војске, па чак и тужиоци, који су Европском јавном тужилаштву већ проследили документацију о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду. Европска тужитељка Лаура Ковеши је, у интервјуу за РТС, рекла да је формиран предмет и да ће њено тужилаштво спровести истрагу због сумње у постојање коруптивних елемената у том пројекту, који је у смрт однео 15 људи.

Да је тиранину истекао рок трајања схватили су и његови господари у Вашингтону и Бриселу. Из оба центра моћи добио је исту поруку: мора да испуни студентске захтеве и да пристане на опозициони предлог за формирање тзв. Владе народног поверења. У том пакету, Вучићу је препоручено да поднесе оставку на место председника државе, а да за мандатара „прелазне владе“ буде постављена нека некомпромитована нестраначка личност, као што је амерички држављанин Десимир Деско Никитовић, бивши српски конзул у Чикагу.

Нормалан човек би одмах прихватио ту силазну опцију, али то се не може рећи за Вучића. Иако је најавио да ће пристати на прелазну владу „ако га не буду слушали сарадници из СНС-а“, то не значи да неће пружити отпор. Вучић је већ сто пута доказао да је имун на притиске здравог разума.

Није искључено да ће опет покушати да насилним методама, пуцањем из звучног или правог топа, продужи боравак на власти. Изјаловила му се намера да „одсвира крај“ 15. марта, па сад то најављује за 14. април. Ипак, без обзира на његово лицитирање датумима, Вучићева судбина је описана у стиховима његовог омиљеног певача Баје Малог Книнџе: „Ја сам своје одсвирао, и у дуру и у молу, пустите ме да на миру уживам у алкохолу“. То га чека, ускоро ће да ужива у миру, иза решетака.

Извор: Maгазин Таблоид

Ознаке: Александар Вучић, Андреј Вучић, Деско Никитовић