Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Горан Арсић (24) из Граца код Вучитрна жели да остане на земљи свог претка. Ожиљци из сваког српског погрома. Пет година чека посао, да би остао на своме.
Имао је само десет година Горан Арсић из села Граце код Вучитрна, када је српски народ на Косову и Метохији, у лето 1999. године натеран у збег. У том страшном погрому и породица овог детета бежала је, са животом у завежљају. Иза њих, гореле су њихове куће.
Сећање…
– Мама Деса је у наручју држала Бобана, мог најмлађег брата. Трчала је. Старији брат, Грујица и ја смо је пратили. Ја сам плакао. Грујица није. Тата Миодраг нам се придружио, касније, у Митровици.
Имао је непуних петнаест, када је, у поновљеном погрому, у пролеће 2004. његово село било одсечено и опкољено. Породица раздвојена. Родитељи у Митровици, послом, а он и браћа сами у кући.
У Писму које је писао Горан Арсић и претходној и актуелној власти у Србији, још је додао:
„Не кажњавајте ме што сам остао да се борим за огњиште предака, за наш кућни праг, већ помозите, ако можете“.
Одговорили су му и претходни и актуелни, овако:
„Јављајте се редовно на биро рада, имаћете предност у односу на остала лица, због ваше тешке ситуације“.
У међувремену „остала лица“, а добростојећа су запошљавана. Горан чека.
Али је и стрпљење при крају.
Сећање…
– Мислили смо, никада више нећемо видети родитеље.
У фебруару 2008. док су вечерали код стрица, ту надомак, гледао је како гори њихова кућа. Била је то прва ватра, после проглашења независности Косова, бачена на српску кућу Арсића у Грацама. Миодраг Арсић, Горанов отац, чуо је комшију: „Мијо, човече, кућа ти гори!“ Сви су скочили. Миодраг је зајаукао и кренуо према вратима.
Сећање…
– Бобан је почео да се тресе. Да муца. Стали смо испред оца. „Не излази, нека гори“, вриштали смо.
Горан Арсић ће, за две седмице, напунити 24 године. Завршио је, пре пет година, средњу медицинску школу у Митровици. Био је ђак генерације. Успут, трагајући за послом, уписао је и педагогију. Али, посла никако нема. Најмлађи његов брат, Бобан, завршава основну. Ожиљци од погрома на овом детету су највидљивији. Стално му скаче шећер…
А најстарији Горанов брат, Грујица, завршио је ДИФ. Запослен је, али као хигијеничар у школи. Прима три хиљаде динара – месечно. Мама Деса и тата Миодраг – оболели.
Помозите рад Србин.инфо! Не дозволите да нас угасе ЕУ и САД.
Обоје имају срчане проблеме. Миодраг прима од ЕПС, као некадашњи радник овог предузећа, републички минималац. Нису успели, до сада, да придигну спаљену кућу.
Горан Арсић пет година тражи посао.
Пет година трагања за било каквим радним местом, али на Косову и Метохији.
Потресно писмо упутио је на најзначајније адресе у држави Србији. Написао је, у једној ноћи, гледајући болесне родитеље:
„Молим вас, као свевишње: ако имате децу и ако знате шта је родитељ и живот у невољи, помозите ми да се запослим.
Као читач ципела… било шта, на овом свету, радићу, да помогнем родитељима и придигнем брата.“
Упркос свему решили су Арсићи да остану. Ни невоље, ни ожиљци, ни неизвесно јутро, каже Горан, у томе их неће спречити. А Граце су у потпуно албанском окружењу. Кућа Арсића, од оног дана, када је спаљена, опасана новим комшијама. Албанцима, са вишечланим породицама.
– Желим да останем с родитељима, на земљи свог прадеде – каже Горан. – Да се борим за наш, кућни праг. На њему да придигнем брата.
Прича нам да је земља на којој су, земља прадеде Грујице Арсића, солунског ратника, по коме је најстарији син Арсића добио име.
– Не бих отишао, ни по коју цену, али тешко је без посла. Није мало пута, колико ја знам, тати нуђено да прода и земљу и кућу. Било је то и пре и после пожара.
Он никада није сумњичио било кога да му је кућу запалио, јер заиста није ни имао поуздан доказ ко би то могао да учини.
Није желео да се огреши. Тако ми живимо. Тако бих желео да живим. Овде.
Не бих могао да будем миран, када бих ово парче, најлепше на свету, некоме препустио. Никоме. Ни за какву цену)
