Лидер СПО и књижевник открива који греси по њему, као еврофанатику и русофобу, и даље прогоне Србе, а нисмо их наводно окајали...

Зашто мислите да Срби толико пуно дугују Александру?

– Нема личности у историји која је била толики победник и губитник као што је Александар. Ушао је у Београд после шест година рата и крвавих победа своје војске. Пешке, у броби прошао је од Солуна до Београда и свуда око себе видео је размере пакла. Србија је била уништена, опљачкана, разорена. Свака друга мушка пушци дорасла глава била је у гробу.

Салетали су га људи и предлагали да дозволи усвајање привременог закона којим би се у Србији дозволило двоженство, не били се нација опороавила. Србија је била биолошки уништена. Наш Бонапарта је знао да су Срби у Војводини у мањини, он зна да су Срби и у Босни у мањини, као и у Хрватској, а поготово у Словенији. Истовремено је знао да је у том тренутку Срба у Србији мање него Срба ван његове краљевине. Оптужују га што је ето и са те усконационалне тачке гледишта се определио за решење да се сви ти Срби нађу са Србијом у истој држави. И то не насилно већ на таласу општег расположења о уједињењу. Је ли то грех?

Да ли је то разлог због ког се залажете да Србија подигне споменик краљу Александру Карађорђевићу?

– Подигли су споменик… Ено га близу мог факултета, близу Правног, Алиеву из Азербејџана. Споменика Александру у Београду, Србија нема. Улице или булевара Александру у Београду, Србија нема. Ја не знам које је то око, али га осећам, оно све посматра и уме да кажњава и због грехова. То не смемо да заборавимо.

Шта је са причом да је Александар морао да створи Југославију?

– Комунисти су добили државу као плен у границама мучно цртаним, у границама за које се крваво борио и једва изборио Александар 1918. године. Потурају сада лаж да су наши савезници, Француска пре свега да је крива и да смо морали да створимо Југославију. Велике силе победнице биле су против Југославије. У Версај је Александар отишао са државом коју нико у свету није признавао у то време. Од Француског председника и премијера Клемансоа добијао је Александар поруке да не долази у Француску. Чак су писали да је бандоглав, својеглав, непослушан и да доводи све у питање. Он је упркос томе, готово илегално отишао у Француску, а штампа као сензацију објавила вест: „Александар у Паризу!“ Онда су француски команданти, који су били његови ратни другови похрлили да се виде с њим јер су га доживљавали као свог команданта. Они су јавно оптужили француске политичаре због односа према Александру.

Да ли је тако извојевана Југославија – илегално?

– Александар је отишао у Париз са речима: „Тамо је Кајмакчалан, тамо је сада фронт и ја морам бити тамо. Ја морам победити“. И победио је.

Зашто су га онда сви мрзели?

– Он је отишао у Марсеј верујући да се неће вратити. Његова глава била је мета ВМРО-а, Аписове Црне руке, југословенских комуниста, Комитерне и њених терориста у чијим редовима је био и Александров ратни поручник Мустафа Голубић, био је мета Мусолинија и његових фашиста, али и мета усташа. Дакле све најцрње у Европи тога времена кидисало је на једну главу – главу Александра Карађорђевића. Он је пред одлазак у Марсеј рекао Мештровићу да прави намесништво, јер ће га убити.

Срби не знају да је за независност заслужна и једна жена?

– Никола Тесла и Михајло Пупин су имали велики утицај на Вудроа Вилсона да помогне Србији, али ми ништа не знамо о доприносу једне жене. Ми не знамо да је један од наших највећих дипломата Миленко Веснић, тадашњи изасланик у Паризу, био је ожењен са Бланш Улм Американком, која је била милијардер, а била је интимна пријатељица Едит Вилсон, супруге америчког председника. Тај утицај је неизмерљив, а ми о томе не знамо ништа. Срби су је прозвали: „Она луда Американка“.

Познато је да Срби имају кратко памћење?

– Корење су исекли и избрисали памћење Срба они исти који су у аутомобилу у којем је убијен Александар после 1945 развозили смеће.

Комунисти?

– Па да, ко други?!

Срби критикују краља Александра што и када се потписивао није писао да је из Југославије или из Србије?

– Те глупости не треба да се коментаришу. Он је и заклетву на Видовдански устав потписао само тако: „Александар“! Он је био таква величина да и ништа друго не треба писати, све је ту. За свога живота нико га није толико прогонио, вређао као Срби.

Да ли се Тито плашио и мртвог Александра?

– Тито је крајем октобра 1944. године када су ушли на краљевско имање и на Бели двор који је подигнут после Александровог убиства спречио да буде изгажен, сломљен и уништен један портрет краља Александра којег ни Немци нису склањали. Тај портрет је радио Паја Јовановић. И данас када оде у капелу Белог двора можете видети Исуса са метком у челу који му је испалио Титов стрелац Црни (комуниста). Чуо сам и делује ми уверљиво да је Тито дуго био пред тим портретом Александра.

Зашто мислите да су га Срби и Београд највише прогонили?

– Његов рођени брат (принц Ђорђе) је говорио, писао и радио ствари које су готово срамне и за препричавати. На њега (Александра) Спасоје Стејић звани Троцки баца бомбу када се враћао са полагања заклетве на Устав. Тешко је био болестан, морао је сутрадан да иде у Париз на серију компликованих операција, а његов брат упада у Двор и доноси му писмо у ком пише: „Шпиро, ти ми неки суверен у дупе те издајничко и кукавично је*ем“. Што је најстрашније. Ни у својим мемоарима изданих после рата принц Ђорђе се не стиди тих речи већ их истиче. Када му (Александру) се родио син Томислав, од брата добија поруку: „Оба ћу ти сина на ражњу испећи“. Цицварићевска штампа је објављивала страшне ствари о њему, да је највећи лопов, да су му рудари из Бора морали на поклон да донесу топ саливен од сувог злата, да има тајне рачуне по Швајцарским банкама, а о томе се и данас пише. Као и то да су му приликом операције у Паризу одсекли уд и да му је сина Петра Марија зачела са једним словеначким ордонасом, као и да је сама краљица била нимфоманка и да се читав Двор ређао на њој. Све то се читало у Београду. Тај Београд је и данас епицентар лажи.

Али зар нису и Хрвати прво желели Југославију?

– Већина Хрвата је за Југославију, а нарочито Далмација, она је била у страху од Италије и примене Лондонског уговора те је одиграла кључну улогу да се брзо одигра уједињење Краљевине Срба, Хрвата и Словеница. У Загребу су хтели да Србија пристане да се уједини са такозваним „аустроугарским југославенима“. Да земља има две престонице, а једног краља, али да се у Загребу полеже заклетва тим југославенима, а не српском краљу. То су Далматинци прекинули и натерали на безусловно уједињење са краљевином Србијом.

Шта је са Црном Гором?

– Што се тиче Црне Горе, он је волео ту земљу, он је одрастао тамо, њега су подизали деда Никола, бака Милена и тетка Јелена, будућа краљица Италије. Он је жртвовао краљевину Црну Гору, то је тачно, али је жртвовао и краљевину Србију Југославији. Он је волео свога деду Николу и онда када је лично наредио да му се забрани улазак у Црној Гори и када је лично сугерисао да се руши династија Петровић. Полазио је од тога да се не може имати једна краљевина са два краља, као и да је он Црногорац колико је и Шумадинац, као и да је нормално да унук наследи деду, а не обрнуто. Ипак, неку грижу савести осећао је до краја живота због Црне Горе. Чак и када је увео диктатуру краља Александра, која је по мени била спасоносна. Прекорио је државу по своме, формирао бановине, а једна од њих била је Зетска бановина која је била три пута пространија од предратне краљевине Црне Горе (Рашка, сва Метохија, Дубровник и изнад Дубровника…). Чак му (Александар) је Мачек рекао: „Подвалили сте нам, ми смо се бојали Велике Србије, а сад имамо Велику Зету. Ово није више Југославија, ово је Зетославија“. Александар се насмејао и рекао му: „Ја то морам, па и Стефан Немања је рођен у тој Зетској бановини“.

Ипак, нико не може да му одузме славу Солунског фронта?

– Он је тада наредио. Ја ћу бити куршум. Кренимо, пробићемо тамо где је српска војска. Наредба је била: „Хитати, хитати, хитати. До крајњих граница своје могућности. Необазирати се на бокове, само продиратит и продирати“. И успео је. То је одлучило рат. Немачки цар је отворено рекао да је 60.000 српских војника одлучило исход рата. Никада у историји овога народа нећемо бити то што смо тада били. То је сигурно.

Да ли и даље важи српска заблуда о Русији као пријатељима а, САД као непријатељ?

– Руси и Французи су подмитили Италију, све је урађено у највећој тајности из страха да не сазна Србија и Александар. Некако је то процурело и стигло до Александра. Он је одмах у Петроград послао Љубу Стојановића и Александра Белића код Сазонова, руског министра спољних послова, да им као пријатељ покаже Лондонски споразум. Они су у Петроград стигли 28. априла, а примљени су тек 6. маја. Толико о пријатељству.Сазонов је одбио да им покаже уговор и рекао им: „Нећу вам то показати, јер знам да ће ваше реакције бити страшне. Бићете много разочарани, али хоћу да вам кажем следеће: Не тражите више у Русији раме за плакање и немојте уображавати да сте ви највећи савезник Русији, ми имамо и пречих савезника“. Онда их је посаветовао да раме за плакање траже код Француза. Све је јасно.

Да ли ће Срби и када вратити себе себи?

– Ја сам се надао да ће макар 2018. година бити година у којој ћемо се досетити да вратимо себе себи и оживимо победнички дух Србије. Нажалост, то се не догађа. Апостоли пораза доминирају, причају, хвалишу се великим својим херојствима у биткама у којима је разбијана Југославија. Само се прича о ужасним ратним злочинима других над нама, при чему се не признаје ниједан једини наш злочин над другима. И међународне пресуде се о таквим злочинима проглашавају антисрпском завером.

Причате ли о Сребреници?

– О свакој пресуди, па и тој. Тако се то дочекује. И некако не видим да смо скренули са те странпутице.

Шта је онда лек?

– Морамо да озидамо ту Тријумфалну српску капију. Мора Александар да има споменик у Београду. Страшно је да морате отићи у Париз да видите споменик великом Александру. Мислим да би враћање Србије Србији с почетка двадесетог века отворило врата и за оно што би могло да значи поновно не уједињење, већ поновно зближавање народа који је толике деценије провело у истој држави. Међу нама влада непријатељство малих разлика. То је моја нада.

ПРИКЛАДНО?
(Ваш коментар) https://t.co/hTk0KhBZjM

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 21, 2018

Како онда зецелити те ране?

– Неће нас ујединити и примирити Европа. Не знам како ћемо залечити ране. Ако би из Србије потекла мудрост која ју је красила с почетком XX века да би то постакло исте такве идеје и у Хрватској и у БиХ. Много је више нормалних људи који жале над удесом свих нас. Ја мислим да су они већина свуда. Ја нисам у Словенији никада чуо погрде на рачун Краљевине Србије као што чујем овде у народу који га је родио.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: espreso.rs

Ознаке: Вук Драшковић, Руси