Прочитај ми чланакНајвећа штета за српско национално питање, а и за српске националне интересе је дошла од лажних националиста и квазипатриота. Почевши од 90-их година када су Вук Драшковић и Шешељ др Војислав кренули са агресивном кич симулацијом четништва по дијаспори, а заправо само пабирчили доларе, па до данашњих дана, такви лажни патриоти су успели да огаде и обесмисле сваку родољубиву идеју и сваки патриотски покрет. Њима се има највише захвалити што Срби данас са потсмехом гледају на све оне којима је још увек стало до Срба.
Највећа штета за српско национално питање, а и за српске националне интересе је дошла од лажних националиста и квазипатриота. Почевши од 90-их година када су Вук Драшковић и Шешељ др Војислав кренули са агресивном кич симулацијом четништва по дијаспори, а заправо само пабирчили доларе, па до данашњих дана, такви лажни патриоти су успели да огаде и обесмисле сваку родољубиву идеју и сваки патриотски покрет. Њима се има највише захвалити што Срби данас са потсмехом гледају на све оне којима је још увек стало до Срба.
Вук Драсковиц и Војислав Сесељ на митингу СПО-а 14.03.1990.
Али Вук Драшковић очигледно и после четврт века политичког деловања није завршио свој посао. Данас када су српски родољуби окренути Русији која буди какву – такву наду успаваног српства за слободом или макар мањим притиском Запада, када Русија поново постаје значајан фактор у међународној политици са могућношћу да помогне Србима, као што и помаже; дакле када је та нада родољуба утемељена, јавља се пронатовски и проевропски „четник“ да оптужи управо ту Русију за покушај дестабилизације Балкана.
Да оптужи Русију за оно што Запад све време чини и што највише штети управо српским интересима. За очекивати је од Драшковића да следећи пут изјави како је Путин директно одговоран за НАТО бомбардовање, а како је Стаљин лично наредио стрељање чича Драже Михаиловића.
У интервјуу за Ђукановићеву црногорску „Побједу“, Вук Драшковић на најјаднији и најбесрамнији начин показује због чега је странка чији је он лидер доживела пропаст и због чега он више није битан у српској политици. Такво шлихтање антисрпском режиму Мила Ђукановића изазвало је згражавање готово свих, а нарочито национално оријентисаних људи. Утисак ми је да се чак и Мило постидео Вуковог интервјуа у „Побједи“.
Фингирани терористички акт ненаоружаних „терориста“, у Црној Гори приписати Русији и при том је назвати озбиљном државом, није одраз неког лудила Вука Драшковића иза кога се он можда скрива, већ је то директно кроз Вука проговорио НАТО који води кампању против Русије. Ако је Милу стварно потребна ова Вукова апологија, онда је он заиста готов и нема му спаса чак и да га лично НАТО устоличи за доживотног председника или краља Црне Горе.
„Снажно сам подржао и подржавам Вучићево опредељење за ЕУ, али заиста не разумем да су његови највећи миљеници – и политички и медијски – истовремено и највећи непријатељи Европе и Запада. Вучић преко дана зида европски Скадар, који ови преко ноћи до темеља поруше.“ Овим речима за Подгоричку „Побједу“ је кроз перо Вука Драшковића, Запад Вучићу поручио да му је време да се ратосиља проруских и патриотски настројених појединаца из његових редова.
Дакле њему и његовим менторима смета онај дашак патриотског јавног мњења који се осећа у српским медијима. Њему и њима смета и онај део људи у власти који има сачуван елементарни осећај солидарности са Републиком Српском, са Србима у Црној Гори или пак онима који не би да се прихвати признање «независног» Косова. Често су ти малобројни појединци људи и проруски оријентисани, а то је оно што Вук анатемише као највећи грех и лудило.
Управо овај какав такав баланс који је до сада Вучић покушавао да оствари између прозападних и проруских елемената (европејских и патриотских) у својим редовима и јесте од СНС-а направио велику и најутицајнију странку са огромном подршком гласача који су опредељени за њу. Да појасним. Не спадам у оне који виде СНС као некакву националну опцију, већ као конгломерат који у себи садржи и европејско и патриотско крило (са или без наводника). Иако су ипак бројнији они прозападни и опортуно оријентисани, до сада је некако успевао да се оствари некакав баланс.
Иако су проруски и патриотски оријентисани (додуше у условима окупације то је често «испод жита») бивали до сада у дефанзиви и под ударима прозападних медија и «истраживачког новинарства», ипак би њиховим одстрањивањем, како то Запад поручује Вучићу преко Вука, значило само једно, а то је брз губитак подршке јавности коју има СНС и Вучић.
Нажалост, доста је индиција да се у том правцу учинило много (елиминација неких људи из врха власти или пак неулазак неких других у владу) те да «српска прича» у редовима владајуће коалиције постаје све тања. Ако се деси још случајева да се под притиском «слободних медија» или западних амбасада учине додатни уступци, онда ће они који критикују Вучића као политичара који је само искористио националну причу да би се одржао на власти, бити сасвим у праву. Ово је дакле стратешка раскрсница за Вучића – или ће одржати какав такав баланс или ће потпуно капитулирати, а са њим нажалост, признали то или не – и сама Србија. Ако се то деси Вучић ће постати «прави» Вук.
