Прочитај ми чланак„Горостас српскога народа“: Вук Стефановић Караџић на свом изабраном писму у Бечком књижевном договору (1850)
Данас, када је после 64 годне од Новосадског договора (Матица српска, 1954) започето договором између Срба и Хрвата практично масовно замењивање назива „српски језик“ називом „српскохрватски језик и код стручњака и код српског народа и када је започет програмски процес замењивања „равноправн српске ћирилице“ такође „равноправном“, хрватском латиницом, којом је хваљена и у свету као „најсавршеније писмо“ вуковица замењена за непуне две деценије и прерворена од стопостотног до тада писма Срба у њихово мањинско писмо, многи су склони да бацају „дрвље и камење“ на српске сербокроатисте, а да, при том, и даље обасипамо Вука Стефановића Караџића, од многих званим посл 1868. године „оцем српског јеика, српске писмености и српске културе“ или „првим горостасом српскога народа“ који се по свим изборима у нашој историји и култури и данас неизбежно сврстава у „сто најзнаменитијих Срба“, када је не само „популистичка“, него и „интелектуалистзичка митоманија и вукоманинја“ стигла на широку позорницу и Вуковог сабора у Тршићу пре годину када је саопштено Вуково, прво, „одвођење Срба у Европу“, печатирано и из уста данашњег председника Србије, ми још и после 12 година од Усвајања Устава Републике Србије у коме је народ на референдуму вратио српском писму пуни суверенитет у свом српском језику, много је данашњих коментатора који и даље, у жестоком антисрпском и антићириличком и антиправославном набоју као у време комунистичке владавине, желе да „згроме“ и српски Устав, и одредбу из Члана 10. и српски народ коме је могло уопште пасти на памет да предлаже такве измене у Закону о службеној употреби језика и писма зато што је некоме (Министарству културе и српским пробуђеним лингвистима) смело пасти на памет да речени закон мор бити усаглашен с надредном му уставном обавезом…
Ух! Ух! Ух! Баш сам се задихао од своје мало дуже реченице, иако по правилима лингвистике имам права да цео текст, целу причу, целу песму или цео роман саставим у оквиру једне сложене реченице. Нешто ме тера да ишем обилате реченице, водећи рачуна да задовољим веома компликована правила данашњег Правописа српскога језика (преименованог од Правописа српскохрватског језика у коме се Матица српска поново „прославила“ решењем питања писма српскога језика двоазбучјем, исто као у време „српскохрватскога језика“.
То што је то противно Уставу Републике Србије и различито од правописа у свим другим језицима Европе, па шта? Председник Матице српске учио је српски језик кад се он звао „српскохрватски“, стигао је с тим језиком до титуле доктора и има, изгледа аспирације да улети у Српску академију наука и уметности и то доврши своје докторско звање из „српскохрватског језика“ као „академик“ чувајући своје име Драган Станић и своје научно и песничко дело под другим именом Драган Негришорац.
Зато тај двоимени човек у једној столици каже, прочитах ових дана из књиге Драгољуба Збиљића и Дарка Ј. Ивановића „Ћирилицоцид“ који посведичише да им је тај председник Матице српске, у већ другом кругу владања на најважнијој столици у Матици српској, Драган Станић пред још два сведока запенушено издеклемовао: „Нама је историја дала два писма, и тако мора заувек да остане.“
Председник Матице српске не види да та његова таква „историја“ данас нам „даје“ не само два писма него и отимање најранијег и најсрпскијег дела Србије које зовемо ко зна од када „Косово и Метохија“, а белосветски отимачи га зову „држава Косово“. Таква историја је „дала Србима два писма“, што је за председника Матице српске Драгана Станића, потврда да „тако мора да остане“. Он би да окупаторска историја и над ћирилицом и над КиМ-ом „мора“ заувек да остане.
Елем, да се ми вратимо Вуку и његовом безименом договорном језику по Вуку из 1850. године или „заједничком језику“, како га је озваничио англиста и велики „заједничколингвистичар“ (ништа мање но академик Ранко Бугарски, још држећи пензионер с приличном пензијом и добрим „Академијиним додатком“ од тек непун две српске просечне пензије данас у Србији. Та „дарежљива“ Академија за академике попут Р. Бугарског, мами и др Станића, па му не пада на памет да из Матице тражи и он усаглашавање решења питања писма по народној обавези из Устава Србије. Шта га брига? Уставу сме да пркоси јер је код нас на снази у правној држави и даље влада умногоме познато законоправило Јосипа Броза („не држати се закона и Устава као пијан плот“.
Тога се држе и у Српској академији наука па не дају да се уставна обавеза примени и на нова објављивања „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“ и одлучили су да то име „терају“ до краја, 50. тома. Шта њих брига што нико за 50 година, кад објаве 50. том, неће ни моћи да зна чији је био тај непостојећи у свету „српскохрватски језик“, кад је питање хоће ли и Срби и Хрвати преживети у својим земљама од среће што им је разбијена земља у којој су постојали!
Опет ја, сироти, побегох од Вука…
Није ми лако да кажем и реч против тог „горостаса“ који нас одавно води(о) преко његовог избегличког станишта у Бечу у „Европу без алтернативе“. Како бих лако смео кад се могу суновратити због тога у Дунав и Саву „без алтернативе“, гоњен од оних који ће стати на страну српског „горостаса Вука“ коме су гроб доделили, чини ми се, или у некој српској цркви или пред њом, коју је за живота признавао колико „црвљиву шљиву“ јер му се она „тешко замерила“ што је он избацио старо српско слово за ј, па сироти Јовани, да не би баш били, као сви ми други и без тог имена, осмуђени овнови, уделио им је ново слово – латиничко слово Ј да их сачува од српског „овна“.
Тако су Јовани добили писмо за замену свога писма, ад би, под претњом најоштрије новчане или и смртне казне у Првом светском рату и у НДХ-у морали само тако да се потписују (Јован, никако Јован)! То писмо Срби су натерани да им се то писмо сасвим „услади“ милом после 1954. и у „миру“, па и данас у белосветском наметнутом „миру“ на Косову и Метохији Србима се пише то исто писмо.
Опет побегох од Вука…
Како да данас, том још увек неизбежном „српском горостасу“, смем и једну реч истине против и данас владајуће „митоманије“ и „вукоманије“. Али, шта ћу? Ако сам то на почетку овог текста обећао, у шта бих себе претворио ако не бих рекао ту истину о Вуку и његовом делу. Ево, рећи ћу само оно што већ пише у Књижевном договору у Бечу (по Вуковом, усвојеном од Аделунга, прилично добром правилу „читај како је написано“). Пошто је то и сам Вук тражио и добио од Срба, ево, ја ћу га прочитати баш како је он написао и потписао у Бечу у свом приватном договору с Хрватима у Бечу 1850. године, а читаоци нека то нађу у архивама и књигама, као што сам ја лако нашао, па нека сами прочитају да се увере, ако су, а имају права и то да буду, „неверне Томе“.
Нека то сами прочитају „црно на бело“, јер и тада се најчешће писало на белој хартији црним словима. То је, касније, „изблеђивало“ мало па је црнило прелазило често у „плаветнило“, али се траг мастила ипак до данас сачувао. Није то богзна када било, пре 268 година. Слабији сам био ђак у математици, па ако је и сто година горе-доле, суштину договора то неће, свакако, променити.
Ево, најзад.
Тај „отац српског језика и ћирилице вуковице“ потписао је у Бечу 1850 године да је реч о језику без имена и језику с латиничким писмом, писмом које је он брзо научио и које се и данас зове „гајица“, тј. хрватско национално латиничко писмо које је недавно у свету тако регистровано као хрватско уз „хрватски језик“. А које би им друго писмо могло и бити кад су га они саставили за своје потребе. Неки српски лингвисти ту скоро лагаху како је то „српска латиница“ и чак и „латиничка вуковица“. Чак и противно самом Вуку приписаше је Вуку.
А онда је приписаше и Даничићу који је један знак за латиничко ђ за њихов двознак дј даровао Хрватима. Морао им се нечим одужити када је, по губитку посла у Србији, оберучке примљен за „тајника“ тадашње „југомилоснице“ хрватске ЈАЗУ у Загребу где им је озваничио „хрватски или српски језик“ помажући им да сачине почетну свеску „Речника хрватског или српског језика“, који су Хрвати много пре (још 1970. године ли беше?) завршили пре Срба и њиховог у САНУ поменутог, славног већ и пре завршетка, „Речника српскохрватског народног и књижевног језика.језика“.
И најзад и коначно:
Шта је потписао Вук у Бечу и којим писмом?
Вук Стефановић Караџић је с Даничићем, самовољно, без икакве консултације са српском државом, са српским писцима, са српским школованим језичарима и, не бренујући ич Српску православни цркву и њене најпре молбе па и анатеме, „црно на бело“ потписао у своје лично име на Књижевном договору у Бечу 28. ожујка п. н. 1850. ово:
да „нам је (нема ни реч о томе коме је то нам, на који се то народ или појединце из народа односи – Д. М. С.) књижевност раскомадана, не само по буквици него још и по језику и по правопису“ (нема ни помена о томе о чијем је језику ту било речи и како се он зове, тј. чије је власништво, јер сваки други језик има својег власника а то је дотични народ: ту је, дакле, Вук потписао да тај језик нема имена, као што нема ни помена о томе о чијој је ту књижевности било речи – Д. М. С.), па се по следећим тачкама наводи (дајем срж) Договора):
1. „не ваља мијешајући наречја градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех наречја изабрати једно, да буде књижевни језик“ (опет нема: који, чији језик, тј. како се зове – Д. М. С.);
2. да је: „најправије и најбоље примити јужно наречје, да буде књижевно“;
3. „Нашли смо за добро и потребно, да би и књижевници источнога вјерозакона писали х (ваљда једино слово српске ћирилице у Договору – Д. М. С.) свуда свуда, гдје му је по етимологији мјеста, као што они вјерозакона западнога оишу х, и као што народ наш обадва вјерозакона на много мјеста по јужнијем крајевима говори (ни овде се не спомиње који је то народ „наш“, како се зове или зову – Д. М. С.);
4. ту се наставља дуга реч о правилима у вези с претходним х, уз тврдњу да то „Сви смо признали“ (односи се то, наравно, на те присутне ту приватне договараче – Д. М. С.);
5. ту се упућује на правила у вези са р и шта се у вези с њим пише исперд, а шта у позадини, тј. иза тога р.
У свом закључку без посебне тачке наглашавају да су то „за сад свршили“ (нема, наравно, опет ко је то ту у Бечу с ким „свршавао“, у чије име и с каквом одговорношћу, што, дакле, упућује да су два човека (од којих је један био родом из Тршића у Србији, а други рођен у Новом Саду) „свршавали“, како сами кажу, неки посао о неком и нечијем језику и књижевности, а све у радост и своју приватну жељу и прокламовану „срећу и напредак народу својему“ (опет нема који је то народ, како се зове – Д. М. С.) с неким људима, вероватно с Хрватима (нема назнаке ни о томе).
Најзад се надају да би сви књижевници (нема ни ту који и чији књижевници, којега народа – Д. М. С.) „на ове мисли наше пристали, и по њима дјела своја писали“ (ЕНД, КРАЈ приватног Договора иза којег још пише:
У Бечу, 28. ожујка п. н. 1850.
На самом крају папира су имена с потписима на хрватској тада новоствореној абецеди:
Ivan KUKULJEVIĆ
Dr. Dimitrije DEMETER
I. MAŽURANIĆ
Vuk Stef. KARADŽIĆ
Vinko PACEL
Franjo MIKLOŠIČ1
Stefan PEJAKOVIĆ
На овакав Књижевни договор у Бечу реченог датума после је све време до дана данашњега било мноштво интерпретација, јер је текст био такав да је свако могао да га интерпретира и чита како не пише, тј. како замишља и како хоће да пише. А моја маленкост се школовала по принципу усвојеног од Вука Караџића и не могу ништа друго у Договору да прочитам осим онога што пише „црно на бело“ када се то у потпуности преведе на Вуков(ски) српско(хрватски) језик који сам студирао и једини језик који најбоље знам у најкраћем и најтачнијем значењу у српском народу данас:
Прво, Вук се у Бечу 28. ожујка (кад је већ било мало отоплило, па је могао зрелије да размишља без страха од зиме у дому у Бечу) 1850. године са својим блиским сарадником, заступником и стручним брнитељем Ђуром Даничићем, одрекао имена српски језик и власништва над тим језиком, претворивши га, практично, у „заједнички језик“, како и данас најрадије тај језик зове веран „вуковац“ у томе чувени српски „лингвистичар“ који запенушено „бесни“ у ћириличкој Политици ових дана на лингвисту Милоша Ковачевића који му је доказао да пише о „заједничком језику“, а не зна тај језик), англиста по ближем усмерењу, академик Ранко Бугарски (нјвише звање користи у САНУ).
Друго, Вук се личним потписом на Договору у Бечу одрекао српске и своје ћирилице, прихвативши друго писмо – хрватску гајицу коју је издејствовала бечка владарска канцеларија како би Аустроугарска наставила њоме прогон српске азбуке започет посебно у 17, 18, 19. и 20. веку, посебно успешно у саслужењу са српским политичарима комунистичког усмерења и српским лингвистима познатим код нас и у свету под именом „сербокроатсити“ после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику у Матици српској 1954. године.
Треће, Вук се практично одрекао српског народа (а и венчао се у католичкој цркви по католичком вјерозакону) у овом договору где му није хтео ни име споменути. Чак су га и Руси пристали славити као што обично славе све оно што српске вође одлуче у име свог српскога народа. Осим разних бечких и немачких и других одликовања, и Русија му је доделила велику ленту па чак и леп и позамашан додатак пензији да би се издржавао кад није могао више да се договоара о безименом језику Срба.
А сироти кнез Михаило Обреновић, непосредно пред атентат на њега, указом је наредио скидање последње забране с Вукове правописне реформе да би она и данас владала (видимо како и у језику и у писму) „на ползу“ осиротелог у потпуности, и поред највећег изума у српској српскохрватској лингвисици деценијама пропагираног „богатства двоазбучја“ у књижевном језику, чега се никада није пихватио ниједан ни богатији ни сиромашнији од Срба народ у Европи.
Аферим, Вуче, аферим српским лингвистима који и данас шире митоманију и вукоманију, без и најмање критичке примедбе, у сиротом српском народу који више не зна има ли своје државне границе и где су му да би могао слободно и мирно да ради за свој хлеб са „девет кора“ и за хлеб државника, политичара, књижевника и лингвиста, и свих других данашњих српских академика и интелектуалне своје огромне „елите“!
Драга Мирсин Сибничанин3
25. августа 2018.
(Августа или коловоза, да не заборавимо и срећну браћу Хрвате, који више воле ову лепу народну реч, сада у ЕУ, коначно слободне и саме у својој држави)
1 Напомена Д. М. С.: ваљда је Франц, пише Фрањо, а немам евра да идем до Беча да у архиви проверим да ли пише Вранс или Фрањо, па морам веровати цитираном Договору у књизи Славка Вукомановића, Језик, друштво, нација, Југословенска ревија, Београд, 1987, стр. 159-160)
ВИДОЈКОВИЋ: Какви нам дјечји кампови требају https://t.co/6vsUsA1lXu
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 27, 2018
2 (Напомена Д. М. С.: Зашто је само Ивану Мажуранићу сиротом Ђури или Ђуру Даничићу скраћено име, само Бог зна. Можда зато што је Ђуро или Ђура водио записник, па је из „беса“ што му Хрвати још нису били прихватили његово ђ уместо дј скратио себи име или је мислио да је он толика величина по којој је већ био свима познат и са скраћеним именом!?).
3 Шта сад могу да очекујем друго но жестоку паљбу по себи, пре свега од Срба и на ћирилици и на латиници, јер су Срби данас једини „двописмењаци“ (дупло боље описмењени од свих народа на свету, јер једини „имају два писма“ у свом језику, па могу и дупло снажније да ме гоне за ово своје доказивање оних који читају како је написано и ненаписано, а воле, посебно у „слободном новинарству“, да пишу како не мисле и како истину не знају…
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
