Прочитај ми чланакВажно је истаћи каријеру Брнабићеве која је била везана за Ју-Ес-Ејд и за НАЛЕД, али апсурдно је да било ко мисли да ће она сада да води политику која би била диригована са Запада. Она је у више наврата увек истицала патриотску ноту своје личности.
„Да сам ја којим случајем премијер, с обзиром на могућности, мислим да бих направио исти избор“.
Тако социолог Владимир Вулетић коментарише за Спутњик одлуку председника државе Александра Вучића да повери мандат Ани Брнабић за састав нове владе Србије.
„Иако је логично да премијер буде из владајуће странке, постоје различите утицајне групе унутар ње, и ако дате предност једној фракцији, то би могло да створи турбуленције. Ако мандатар пак није из владајуће странке, онда је необично да буде из друге странке, у овом случају Социјалистичке партије Србије. Тако се и дошло до идеје о ванстраначкој личности. Важно је да је то особа од поверења, да је енергична, да има довољно квалитета. Треба имати у виду чињеницу да Ана има 42 године, да је у напону снаге, она и поред тако високе позиције стоји обема ногама на земљи, и то је већ један људски плус. Имам утисак да је изузетно фокусирана особа која живи за посао и рад. Поред тога, Ана Брнабић има један дар — да комуницира на начин који вас спонтано доводи у ситуацију да јој верујете“.
Немачка штампа је питала председника Србије да ли је изабрао Ану Брнабић по томе што је стручна или лојална…
— То не иде једно без другог. А шта значи лојалан? У политици је важно да будете лојални према програму око кога се договорите, не ради се ту о личној лојалности и личном вазалству. Када је реч о стручности, не постоји ниједна школа за премијера, то је и политичка и стручна функција, и то се временом учи, а личне особине су нешто што помаже да будете успешни. Због тога и постоје министри који су експерти у својој области, а посао премијера је да координира и да одређује шта су приоритети, и због тога очекујем да ће се она на тој позицији снаћи.
Чули смо и коментаре да је Вучић предложио Ану Брнабић јер је желео да реафирмише своју проевропску оријентацију и улепша слику о својој земљи на Западу. Шта можемо да очекујемо од Истока?
— То је вероватно био још један од плусева, али не мислим да је било пресудно. На ваги је сигурно било разлога и за и против свакога о коме је Вучић размишљао. Ако вам аплаудирају из Италије, то је лепо, али не гласају они за вас на следећим изборима. Исток се досад није претерано оглашавао. Важно је истаћи ту њену каријеру која је била везана за Ју-Ес-Ејд и за НАЛЕД, али ја мислим да је апсурдно да било ко мисли да ће она сада због тога да води политику која би била диригована са Запада. Она је у више наврата увек истицала патриотску ноту своје личности. Као премијерка, она ће пре свега водити рачуна о интересима ове владе.
Мислите да су потпуно малициозни коментари да она неће препознати државне и националне интересе чак и у наступу добре воље?
— Нисам препознао ниједну једину реч нити реченицу из које бих могао тако нешто да наслутим. Једино што упућује на ту врсту размишљања је њена каријера, али и то је као када би сада неко сумњичио Роналда да ће да дâ аутогол у сусрету са Манчестером или да ће намерно пропустити да постигне гол. Не очекујем да су таква размишљања нешто што ће дочекати гласање у скупштини.
Да ли ће цела коалиција окупљена око СНС подржати Ану Брнабић и колико је то уопште важно?
— Колико ја видим, једини „проблем“ представљају два политичара — Драган Марковић Палма и Муамер Зукорлић. Имам утисак да је Марковић рекао шта је рекао, и сада му је тешко да повуче ту реч.
Вучић има приличну моћ убеђивања…
— Мислим да се сада пре свега ради о томе на који начин ће из те ситуације Драган Марковић Палма да изађе елегантно, да промени мишљење, а да не остави утисак да је поражен.
Да ли би било изненађење да за Ану Брнабић гласају и посланици ЛДП-а и Ненада Чанка?
— Мени би то било логично, и то не само они него и посланици неких других странака. Нормално је да опозиција гласа против власти, али кад је реч о Либерално-демократској партији, било би нормално да, будући да су се залагали за права ЛГБТ популације, ово буде једна јако згодна прилика да сада сами себи на неки начин честитају. Поздравио бих такву такву одлуку, јер је, ако ћемо право, ово један цивилизацијски искорак, и важно је прећи преко те уско страначке логике деловања.
Центар за међународну јавну политику у оквиру пројекта „Представници српске дипломатије“ објавио је истраживање које је шокирало јавност — скоро 88 одсто студената сматра да Србија не би требало да постане чланица НАТО-а, а 40 одсто не би гласало за чланство у ЕУ…
— Пре свега, на сајту тог центра наведено је да истраживачки тим чине студенти друге године Факултета политичких наука. Имам једну резерву према том истраживању, поготово што нигде нисам видео детаљнију причу о узорку. Бавим се истраживањима више од 30 година и знам колико је то осетљив посао у свакој фази, од формирања упитника преко узорка до реализације. Дакле, те податке не бих узимао здраво за готово. Када добијете неке неочекиване резултате, онда имате две могућности — једна је да сте на прагу великог открића, а друга је да се вратите на почетак и да се запитате да ли сте све урадили како треба. За мене су резултати неочекивани, јер у великој мери одступају од укупне слике коју имамо.
Заоштравају се односи Русије и САД. Москва је отказала консултације са Стејт департментом после америчке одлуке о новим санкцијама. Да ли свет треба да брине?
— Генерално, сведоци смо једног структурног проблема, и тај притисак на Русију неће се изменити у догледно време.
Чак ни са доласком Трампа не видите могућност побољшања односа?
— У Србији смо навикли да много тога везујемо за личности, и оне су важне у неким преломним тренуцима због њихових чврстих одлука које могу да утичу на на ток историје. Плашим се да је то нешто што нема баш много везе ни са Трампом. Чинило се у једном тренутку да је могућа промена америчке спољне политике, али постоје „дубока држава“ и дугорочни циљеви. Санкције према Русији су ту да је ослабе, и то онда говори о крајњим циљевима. Оно што се из чисто историјских разлога намеће јесте да ће транзициони период трајати још бар 10-20 година, а то је, дакле, транзиција центра светске економске моћи са Запада на Исток. То је оно на шта сви истраживачи указују. Суштински важно питање је када ће Кина и исток постати економски центар света, када посматрате историју то није први пут да се центар света премешта, али, нажалост, историја учи да је истовремено долазило и до оружаних конфликта. Русија је због своје величине заузела место које може да буде одскочна даска за решавање тог кључног односа, а то је тамо где ће бити центар економске моћи.
Цео интервју погледајте овде https://rs.sputniknews.com/radio_od_cetvrtka_do_cetvrtka/201706231111668789-Ana-Brnabic-timski-igrac-Srbija/
