Прочитај ми чланакНема ни слова о томе да судови суде и на основу мишљења неког министра, макар његов ресор била и одбрана. Који, опет, очигледно, и не чита и не зарезује тај Устав јер му није потребан, па зато и даје изјаве као што је ова о рехабилитацији Милана Недића.
Претходних седмица министар Александар Вулин изузетно се истицао у давању изјава о усташама, Јасеновцу и другим геноцидним остварењима Независне Државе Хрватске, изазивајући бурно негодовање хрватских домољуба, првобораца против „великосрпске агресије“, а затим и званичне протесте високих хрватских дужносника српским властима.
Пошто се то његово забадање у око западним суседима мало смирило, министар се вратио се на територију наше земље, али не да би се бавио питањима њене одбране већ дао одређени допринос нашој судској пракси. Иако то није званично потврђено, може се са доста разлога претпоставити како је он и у овој прилици само гласноговорник свога имењака и председника Републике, или да се бар не би оглашавао оваквим поводом у јавности без његовог одобрења.
Годинама се води поступак по захтеву за рехабилитацију генерала Милана Недића, судије се муче да дођу до правичног решења, а ту им је, на дохвату руке, министар Вулин, који им лепо поручује:
„Нико ко је водио децу на стрељање на Бањицу и Старо Сајмиште не може бити рехабилитован!”
Ако се неко потруди да прелиста „Устав Републике Србије”, моћи ће у члану 142 да прочита следећу реченицу:
„Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других аката…”
Нема ни слова о томе да судови суде и на основу мишљења неког министра, макар његов ресор била и одбрана. Који, опет, очигледно, и не чита и не зарезује тај Устав јер му није потребан, па зато и даје изјаве као што је ова о рехабилитацији Милана Недића: „Судови могу да одлуче да суђење није било фер као и у случају команданта Југословенске војске у отаџбини, Драгослава Михаиловића, али не и да се опредељују када је реч о његовој историјској улози.“ Треба истаћи да Недић не само да није имао фер – него није имао никакво суђење. Према причи тадашњих власти, он је успео да се отргне чуварима и скочи са другог спрата на бетон, мада се сумња да су му ти исти чувари, заправо, помогли да се одлучи на самоубиство.
На крају изјаве, Александар Вулин је скромно додао: „То је моје мишљење, али ко сам ја да судим.”
После става министра одбране о томе како треба да гласи пресуда, неопходно је још само да судско веће напише њено образложење и тиме заврши овај случај који се непотребно развлачи и узнемирава српску јавност.
Просто је невероватно да у Србији досад још никоме није пало на памет да би овакав начин вођења судских поступака могао да донесе огромне уштеде у времену и новцу.
Суђења не би трајала годинама, не би били потребни ни сведоци, ни адвокати. Министри би – а видимо да неки од њих то веома воле – у своје слободно време и, разуме се, без икакве накнаде, доносили пресуде, док би судови само писали стручна образложења.
ПЕПЕ ЕСКОБАР: Путин се спрема за Хладни рат 2.0 https://t.co/DxkK8If2eW
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 8, 2018
Сувишно је, разуме се, и помињати како би министри били неупоредиво ефикаснији од сваког судског већа, које би се у својој ограниченој правничкој памети – као и обично – само збуњивало и губило време (и гомилало трошкове, разуме се) држећи се закона као пијан плота.
