Да ли је идеја Јужног тока успешно скривала чињеницу да Србија нема политику према Русији и да је ни Русија нема према Србији.

Неко је паметно саветовао Николићу и Вучићу да се у петак не раздвајају цео дан, и да то покажу целој Србији. На седници владе и у Обреновцу провели су више времена заједно него кад се све сабере за последњих пола године. Тако је, барем у петак, Николићево рушење табуа званог „и Косово и ЕУ“ – колико год да је изговорио важну истину – заличило на још једну његову буру у чаши воде. Као да је још једном истрчао из зацртане политичке агенде, а онда се, схватајући однос снага, у њу вратио, овај пут, авај, хвалећи на влади њене економске мере са све аранжманом са ММФ.

Разбуктавао се тај сукоб или се гасио, Николићево искакање тврдњом да ће Србија пре уласка у ЕУ морати да призна Косово квалитативно је, међутим, другачије од свих претходних. Наиме, он је наговестио веома болно, можда чак и сувише болно, убрзање процеса кристализације српске међународне политике. Преведено на српски: све је тањи и онај глумачки потенцијал – суштинског тешко да је икад и било – политике „и Косово и ЕУ“ и оне „и Русија и ЕУ“.

До тога, наравно, долази због два разлога: први је опасно јачање западног притиска на Србију да заборави Русију, праћено низом претећих специјалних акција од доласка дрона до повратска Кума; други је Путиново одустајање од Јужног тока, најјачег руског адута у борби за Србију и можда јединог српског адута да би њен економски суноврат могао једним послом да се преокрене.

Како год, Николићу и Вучићу се очигледно међусобно не ратује јер би се у том случају сваки од њих тукао против јединог противника на унутрашњој сцени који може да га учини рањивим, укључујући ту чак и Шешеља. Наиме, Николић је данас једини Вучићев евентуални противник против кога премијеров рејтинг не би значио много јер би карте морали поново да деле. Са друге стране, нико боље од Вучића не зна Николићеве слабости, утолико више што му је добрим делом те слабости сам изградио.

А све то значи да, ако су сукоб око политике „и Косово и ЕУ“ направили сами, сами ће га радо и прекинути, таман онако како су показали добру вољу да петак у јавности проведу заједно. Али шта ако тај сукоб није њихов? Шта ако Вучића у рат против Томе гурају Немци, шта ако му Амери политичким одстрелом Николића условљавају повратак поверења, уз обећање да му без Николића по Србији неће летети дронови? Шта ако Николића на Вучића шаљу Руси? Тада ће у Србији настати хаос и један од највећих унутрашњих политичких ратова које можемо да замислимо.

3.
Не бих пребрзо одбацио ту могућност, утолико пре што је овај сукоб први начео Николић, а на противника је кренуо голорук, притом познат по томе да боље него Вучић уме да чека. Уосталом, Николићева генерална унутрашњополитичка стратегија се, рекао бих, и сводила на чекање у коме би био мање видљив, а током кога би интензивни Вучић горео и сагорео. Да Николић прекине ћутање, нешто је у плану морало да се поремети, а то свакако није да је Вучић престао да гори. Наиме, медији који су у Србији задужени да лове „руске играче“ Николићу, упркос политичком уздржавању, нису дозволили да буде невидљив, него су систематски урушавали његову позицију. Истина, и сам је допринео томе, окружујући се светом из трећих лига и поседујући PR службу која га је свађала са медијима и више очитовала његове бес и нестрпљење него трпељивост.

Други разлог је тај што је Николић временом сасвим изгубио своју западну политику. Истина, није је рушио, али је није ни градио, тако да је у том опасном делу света по значају пао не само иза Вучића него и Дачића и још пар министара који су играли на ту карту. Истовремено, Николићу се све до Путиновог октобарског доласка у Београд љуљала и руска политика, будући да је Вучић у Москви за то време имао предност као снажнији и оперативнији. Тек на паради, где је Путин, сад је очигледно, био задовољнији сусретом са Србијом него са њеним политичким првацима, Николић је повратио нешто од својих московских позиција, где ће још морати да се доказује.Можда баш ратом против Вучића?

Вучић је, са друге стране, бришући сваку конкуренцију око себе, имао амбицију да буде број један и код Руса и на Западу. Његов проблем у том амбициозном плану, међутим, био је у томе што су, таман кад се изборио за ту позицију, Руси и Запад дошли на ивицу рата, тањећи жицу по којој је ходао до тога да жице између две стране заправо више и нема.

Вучић, који је акценат ставио на страну западних сила, углавном им испоручујући већину захтева, није на тој страни купио поверење. Тамо се, посебно сад, тражи све, апсолутна лојалност, и о томе говори низ опомена и застрашивања која су на Вучића адресирана са те стране, исто као и идеја да му се од јануара у владу угура Борис Тадић.

Истовремено, Вучићева руска политика од Путиновог доласка у Београд озбиљно кризира, до те мере да га московски новинари виде као једног од криваца за Јужни ток и да је Николић некако опет постао важнији Путинов саговорник, а да није у међувремену постао ни активнији ни оперативнији.

Ма како ствари постављали идеолошки и перспективно, Србијом данас очигледно није могуће владати без западне политике, као што није могуће и без руске. Непостојање западне политике пре свега отвара земљи безбедносне ризике, и спољне и унутрашње. Ма шта ја као евроскептик мислио о томе, тренутан прекид евроинтеграција тренутно би убио Србију, не само подизањем западних агентура и гурањем земље у безбедносни хаос него би је исто тако убиле, на пример, тихе или директне санкције против српске робе у ЕУ, где иде више од половине домаћег извоза.

Непостојање руске политике Србију можда не би дотукло у тренутку, иако и Москва има тај потенцијал, али не и намере, за разлику од Запада. Али би је окретање леђа јединој великој сили која жели јачу Србију од ове данас убило перспектовно, и то не на тако дуг рок. Отуда Србија није спремна за прекид европских интеграција, ма колико оне биле рђаве – мудро успоравање би већ било друга прича – као што би смањивање интензитета сарадње са Русијом довело земљу у смртну опасност, укидајући јој сваку перспективу сем даљег политичког комадања и колонијалног статуса. А то значи да је Србија осуђена на политику балансирања, без обзира што смо констатовали да се основ те политике опасно тањи.

Шта све то значи за однос Вучића и Николића? Значи да би њихов улазак у сукоб био знак да Запад и Русија имају сагласност бар о томе да Србија не може да води баласнирану политику. Ако би та борба постала отворена – осим што би то би значило да су у Србији у рату Запад и Русија, а не Николић и Вучић – у њој би сваки од њих морао да продуби своје међународно упориште, и то тако што би сасвим одсекао ону другу политику. То би Србију, без обзира на победника, учинило рањивијом чак и од онога каква је данас.

Наравно, неће Србија видети срећу ни од тога ако њих двојица, уплашени један од другог, прекину своје ратове и нађу се, као до сада, на западној политици. Србија данас западне политике, чији недостатак тренутно убија, има и више него што јој је потребно. Проблем је што она нема своју руску политику, ону без које земља нема никакву перспективу, а ни снагу моралног избора, са којим смо знали да преплатимо цену, али без њега смо редовно пролазили лоше. Артикулација те политике могла би да произведе и неку политику Москве према Београду, чији недостатак је до сада скривала идеја Јужног тока. У противном, џаба се данас руски аналитичари љуте на вероломни Београд, јер изневерених очекивања много је и на српској страни, с том разликом што је већ две и по деценије овдашњи улог, за разлику од московског, мерљив главама, које су итекако летеле по Београду.

Зато је претпоставка мира између Николића и Вучића нада, иако слаба, да некаквог избора још увек имамо. Њихов рат само би сведочио да смо изабрани. Да погинемо.

(Нови стандард)

Ознаке: Александар Вучић, Жељко Цвијановић, Русија, Србија, Томислав Николић