Прочитај ми чланакПокошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну…
Илустрација: КМ Новине / 2016.
Застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен. По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена? Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?
Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима? Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“
Овим речима светог владике Николаја Велимировића о Дражи Михаиловићу ми не можемо ништа нити одузети нити додати. Можемо само ове речи сагледати у оквиру оног времена у којем је Дража Михаиловић живео, борио се, и остваривао подвиге-резултате на личном и националном нивоу, како бисмо подвели биланс и упоредили га са задацима који стоје данас пред нама.
Марко Пејковић
Дража је исповедао чисту православну веру и живео по њој и у њој. Захваљујући побожном животу, сви његови војнички таленти су заблистали у свом сјају славне војничке српске части – од Гучевске битке до битака са безбожним комунистима и страним окупаторима у Другом светском рату. Свуда се пројављивало не само његово јунаштво него и чојство.
Дража није изгубио нииједну битку у војничком смислу. Од Гучевске битке где је Дража победио српског крволока Броза, па до Другог светског рата када је опет тукао Броза. Међутим, на политичком плану Дража је изгубио од Броза, ако се зна да је победио 1945. сатански комунизам, а држава распарчана на федералне јединице науштрб српског етничког простора.
Овде се мора нагласити да није само изгубио Дража политичку битку те кобне године, већ и сви они који су дисали српством и православљем. Даље, сам Дража није био политичар него војник, удео његове одговорности у политичком поразу Срба је миноран у односу на улогу предратних политичара, па и самих краљева, а нарочито интелигенције.
Политички пораз који је српска опција доживела 1945. само је финални ексер у ковчегу који се зове унитарна Југославија, а коју су 1918. створили српски масони у редовима скоро свих политичара и интелигенције, аутошовинисти који су се – на трагу монахобегунца Доситеја Обрадовића и унијате Вука Караџића, постидели српског имена, српског опанка и православне вере пред туђинским, западњачким идеалима новокованих нација модерних имена, париских ципела, шешира и раног екуменизма и пацифизма.
Заједно са моћним западним силама којима је у интересу било стварање унитарне Југославије, у првом реду Британијом и Француском, ова српска елита коју је српски владика Николај звао “јањичарима са париске Сорбоне“ је извршила притисак на краља да формира унитарну државу са папистима Хрватима и папистима Словенцима.
Глобалистички креатори Југославије из Британије и Француске који су у Версају створили Краљевину СХС заједно са нашом елитом, као нпр. водећи стручњак у британској влади Ситон Вотсон, цео подухват су овако оценили: “Да би се уништио чисто православни карактер Срба, неопходно је да се Срби уједине барем са римокатолицима Славоније и Далмације, а што да не и са свим Хрватима и Словенцима ма где они били настањени“.[1] Према мишљењу овог Британца, кључног за тај период наше историје, Срби су 1918. имали да бирају између заостале, клерикалне државе византијског типа у виду проширене Србије, или модерне, секуларне државе западног типа.
Иако невољни да срљају у овај пројекат, притиснути западним силама и домаћим “сорбонским јањичарима“, краљ Александар и Пашић су попустили. Краљ је доцније два пута покушао да напусти идеју Југославије – и други пут је због тога платио главом. Уочи свог пута за Марсеј, краљ је одлучио да са Мачеком и Корошцем изглади односе и увуче их у власт,[2] што је по свему судећи морало да значи и разграничење и ударање коначних међа између нас и њих, ма било то и у федералној Југославији која би се пре или касније распала, али под нашим, не њиховим условима, или условима Броза који су значили разграничење Срба и осталих, али наопако разграничење – само на нашу штету , а на корист свих осталих народа.
Унитарну Југославију су тада бранили само Лондон и Париз, и врло је индикативно то колико су француске службе и полиција затајили са мерама обезбеђења у Марсеју приликом Александрове посете, као и то што и дан данас Француска одбија да отвори све архиве у вези са атентатом на краља Александра.
Како је Дража покушао да се одупре унитарној Југославији и Брозовој федералној Југославији? Одржавањем народног Светосавског конгреса у селу Ба 1944. године на којем је као плод Дражине сарадње са идеологом Стеваном Мољевићем донета одлука да се Југославија изнутра подели границама на три јединице – српску која би обухватила српски живаљ, хрватску са Хрватима и словеначку са Словенцима (уз договорну размену становништва), без било каквих Црних Гора, Македонија, Војводини и Косова што нам је сервирао Броз у Јајцу.
Ако знамо да је унитарна Југославија, као и федерална Југославија исцепкана територијама на штету срског народа била у британском интересу, онда нам је савршено јасно зашто је Дража пао у немилост код Енглеза који су га напустили и подржали Броза, чиме су Дражу осудили на смрт – и као да то није било довољно, послали су из Лондона генерала Душана Симовића коме много дугују и без тога, да сведочи против Драже на монтираном процесу, након чега је Симовић мирно умро у комунистичком Београду деценију и по након процеса, као да се ништа није десило.
На крају, иако Дража за живота није остварио оно што је започео, његово дело и пример живе и светле и нама данас – физичким и духовним потомцима њега и њетових четника од српске Динаре до српске Македоније у виду два вредносна мегалита: 1) чиста православна вера, 2) српско становиште, односно српско име, српски језик са ћирилицом, српске границе и српски идентитет.
Речено данашњим језиком, то значи, с једне стране, да се по сваку цену морамо борити против екуменистичке јереси, а с друге стране, да морамо бранити нашу независност и територијалну целовитост по сваку цену од било каквих ЕУ и НАТО интеграција, али јачати Србију кроз сарадњу и интеграцију са православним братским државама колико год је то могуће. Вечна слава ђенералу Дражи и његовим саборцима од Гучева до словеначких јама!
[1] Christian Axboe Nielsen, Making Yugoslavs: Identity in King Aleksandar’s Yugoslavia, Universit of Toronto Press, 2014, стр. 26-27.
[2] Ibid, стр. 236.
