Прочитај ми чланак
Све до Другог ватиканског концила (1962-1965) Ватикан није хтео да дозволи служење на црквенословенском језику, правдајући се различитим разлозима, који су у својој суштини били политичке природе. Ипак, шта је стајало у корену ове мржње према језику који су освештали Свети Ћирило и Методије?
Виктор Новак у својој знаменитој студији Magnum crimen показује да, иако је ниже свештенство и становништвo у Далмацији прхватило старословенски језик, јер је њиме хришћанство постало религија целог народа а не само латинизиране елите, краљ Томислав, попут кратковидих наследника моравског кнеза Растислава, послушао је империјалистички диктат из Рима и тиме заувек посејао семе трагизма на Балкану. А по том диктату словенски језик је варварски, а самим тим и сви словенски народи су – варвари, без обзира на речи апостола Павла да у Христу „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.“ У прилогу је један од кључних одломака из књиге Magnum crimen.
„Утврђена је чињеница да су тек попови глагољаши, којих је било у хрватским странама већ крајем IX стољећа, успјели да учврсте у широким народним слојевима раније почетке кристијанизације, која је у те стране дошла с мачем франковачког освајача, увелике посредством аквилејске патријаршије. Мисли глагољаша, биле су и мисли Ћирила и Методија „да вјера има проникнути свеколике односе домаћег и јавног живота, да она има бити темељем и промицатељем народне просвјете, да се има бринути не само за црквено уређење повјеренога народа него и за његову образованост помоћу материнског језика.“ (Фрањо Рачки). Наравно, ове мисли биле су стране поповима — латинашима који су у глагољашима и у пенетрацији глаголизма гледали не само своје идеолошке противнике него и економске супарнике.
И управо, први сукоб између бискупа из Нина и надбискупа у Сплиту једнако је на идеолошкој као и на економско-политичкој основи. Питање јурисдикције сплитске цркве над нинском дијецезом даје зато обиље потврда. О том спору рјешавали су сплитски концили још прије хиљаду и више година, 925-928. године.
Папа Иван X пише „своме сину и краљу Хрвата“ — Томиславу: „Та који да се одабрани син свете римске цркве као што си ти, наслађује кад се служба божја обавља барбарским или славенским језиком и опомињемо те да у свему слушаш наше легате, бискупе Ивана и Лава и да им све вјерујеш“.
Краљ Томислав је римским легатима уистину све повјеровао и у свему их послушао, мада су закључци на сплитском сабору били такви који су сред срца погађали глагољашки покрет. Међу тим закључцима овдје су важни X и XI.
„Ниједан бискуп наше бискупије т. ј. сплитске не смије да промиче језик славенски; могу га употребљавати само попови нижих редова и монаси. Но ни у једној цркви не смије се дозволити у њем читати мису (литургија), осим ако би настала несташица свећеника, али и то дозволом папе.
XI. Бискуп Хрвата у Нину има да буде, као што и сви остали бискупи, подређен сплитској цркви“.
На жалбе бискупа Гргура из Нина, које је он упутио у Рим, други црквени сабор очигледно по инструкцијама из Рима 928. укинуо је нинску бискупију. Рим је према савјету тог сабора тј. највећим дијелом латинаша, потврдио ту одлуку. Тадашњи латински Сплит побиједио је Гргура из Нина и глагољаше, јер уз њих није стајао њихов краљ, пошто је он „у свему послушао легате светог оца“.“
Аутор: Виктор Новак
Прво нецензурисано и целовито издање на српском језику. Први пут ћириличним писмом.
