Прочитај ми чланакДок нам још зуји у ушима од хуке која се подигла после лансирања дрона над стадионом Партизана, ево једне другачије приче из Албаније, приче из које бисмо можда могли понешто и да научимо. Једна од најмлађих помесних православних цркава, албанска, полумртва је дочекала именовање архиепископа Анастасија за њеног поглавара 1992. године. Данас ова црква отвара школе и сиротишта, болнице, гради водоводне мреже и путеве, богомоље.
Саборна црква у Тирани
Треба се, при том, подсетити да је Албанија 1967. године проглашена првом атеистичком државом на свету. Страдале су од тог указа Енвер Хоџе све цркве и верске заједнице на њеној територији, конкретно православној уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника, кажу, само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене претваране су у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају.
– Такво административно атеистичко лудовање ми, премда смо и сами живели у комунизму, не можемо себи представити довољно јасно – примећује протођакон Радомир Ракић, шеф информативне службе Српске православне цркве, који је као делегат Библијског друштва Србије боравио недавно у Албанији.
Он је учествовао у заседању Лозанске православне иницијативе и један од снажних утисака који носи са овог студијског боравка јесте и позамашна градитељска делатност Албанске православне цркве. Како је једна млада помесна црква, аутокефалност је стекла 1937. године, у једној сиромашној земљи успела да за 22 године „верске и политичке слободе” изгради из темеља 150 цркава и 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља? За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије. Управо је васељенски патријарх Вартоломеј 1992. године позвао тадашњег митрополита Анастасија, познатог по мисионарском раду на афричком континенту, да стане на чело ове цркве. Будући да је пореклом Грк, као и да су осим њега, у Албанију тада стигла још три грчка архијереја, локалне световне власти нису га нимало благонаклоно дочекале. После много потешкоћа и мука успео је 1998. године да успостави Свети архијерејски синод, као један од извршних органа цркве, а тек 2008. године потписан је посебан споразум са државом којим су регулисана међусобна права и обавезе.
Успех градитељског замаха лежи у најмање још једној ствари: организацији посла. Отац Радомир Ракић објашњава да је сазнао да постоји централни грађевински одбор при светом Синоду у Тирани који прихвата пројекте, погађа извођаче, прати извођење радова и утрошак новца. Он тесно сарађује са још три митрополијска одбора у Берату, Корчи и Ђирокастру и ван тих тела никакви се послови не погађају. То би могао бити добар рецепт и за наше црквене прилике, будући да је барем половина афера у СПЦ имала везе са неимарским подухватима свештеника и епископа, готово по правилу спровођених на своју руку.
Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Од доласка архиепископа Анастасија на чело цркве рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну делатност.
Отац Радомир Ракић прича да Албанска православна црква однедавно има свој дијагностички центар „Благовести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, као и да је у њему за 11 месеци, колико постоји, обављено више од милион прегледа и урађено око три милиона лабораторијских налаза. У 17 црквених обданишта смештена су деца без родитељског старања, као и малишани чији родитељи не могу да их издржавају. Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вредно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод.
Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта, истиче отац Радомир Ракић. На пример, између Ливадје и Каракока ојачан је и асфалтиран планински пут у дужини од 15 километара. Иначе, иако годинама уназад митрополит црногорско-приморски Амфилохије посећује Србе који живе у Албанији и служи празничне литургије у светињама на северу земље, ове године је први пут један српски патријарх отишао у посету Албанској православној цркви и то на освећење величанственог Саборног храма у Тирани.
(Политика)
