Поставља се питање како смо догурали до такве нелогичности, да упркос стварном стању у грађанству, у парламенту је сасвим друкчија ситуација.

Па поред свих напред наведених чињеница о недемократским условима и полуокупационом амбијенту у земљи још додатно, истину говорећи и неквалитетом саме опозиционе понуде, њеним начином рада и имиџом, те изостанком њеног било каквог уједињења и чак озбиљне сарадње. Тзв. патриотска опозиција је била састављена након свих преоблачења од стране врха СПС и СНС (које су тиме потпуно прихватиле Постоктобарску концепцију и напустиле стварну патриотску опозицију), преостале су само ДСС, Двери и СРС.

Уз све квалитете које свакако ове странке имају, уочљиви су били и крупни недостаци, од којих су најважнији, да је ДСС поред начелно добре анализе стања у којем се налазимо и критике режима, те поседовања одређеног броја квалитетних стручњака и алтернативног програма, имао одсуство рада на терену и уникатно лошу статутарно решену организацију страначке инфраструктуре у унутрашњости (изостанак могућности да су председници стручних савета, као и месних одбора аутоматски чланови Општинских одбора, потом селективан и филтерни систем учлањавања, што је спречавало веће омасовљење странке и није спречило све заједно сукоб интереса између локалних страначких активиста и дела тамошње друштвене елите која је улазила у странку или макар томе тежила), а СРС и Двери су имале пренаглашен у постојећим околностима национални концепт, и мањак рада на програму и стручњацима. Изнад свега ове странке су имале одсуство уједињавања и макар заједничког рада на стварима које суштински их уједињују, у противљењу Постоктобарског концепта, што све често није ни регистровано, а камоли истицано као могући „цемент“ сарадње и окупљања.

Напротив, не ретко се и међу њима подпириван ривалитет и јавни сукоби, што је често долазило од режима и компрадора, односно страног фактора. При томе нису укључиване у довољној мери чак ни бројне патриотске организације, покрети, удружења грађана, угледни појединци склони Патриотском блоку и противници Постоктобарске концепције и др. Тако су проћердане најмање две до две и по године, што је режиму, одосно „плавима“ омогућило да одраде много што шта што ће отежати живот и нашим потомцима, а у исто време да парламентарно марта ове године на изборима не само прођу некажњено, већ и увећају своју моћ, и при томе као једину „опозицију“ у Народној скупштини добију фракције ДС или „црвене“.

Сигурно је да су се многи шампањци отварали у страним нама најненаклоњенијим амбасадама сила у Београду, и многа унапређења и масне бенефиције следиле врховима обавештајних структура које су то радиле. Нису изостале ни масне напојнице домаћим компрадорима, о врховима „плавих“ и „црвених“ да не говоримо, или различитих признања информативним гласилима на територији Србије. Ово је мајсторска мега-акција већ низ година страног фактора, који продужено спроводи Постоктобарску концепцију и након свих очекивања, јер је логично да наметнута управа једном народу која га вишеструко деструише и ограничава ће бити примењивана само до оног тренутка када за то буде иоле услова (заблуда, присила, однос снага, здрав разум).

Страни нама најненаклоњенији део страног фактора који то креира и надгледа, је свакако очекивао да ће након 2008. и признања Косова, потом краха неолибералне економије у свету, стварне и концепцијске, потом победе руске војске на Кавказу у августу, управо то бити довољно да се препуни чаша у Србији.

Међутим, вероватно је између осталог, као опитни дан послужио фебруарски митинг за Косово и Метохију у Србији, који је имао милион учесника, а медији су преносили маргиналне и провокативне детаље попут крађе патика и сл, док је Тадић као тек изабран, отишао у Букурешт, сходно улози коју је имао по афери Викиликс. То је свакако охрабрило страни фактор, да је могуће добити још и нове продужетке Постоктобарске концепције, па су имали нове карте у рукаву, које смо могли гледати следећих месеци и година, али руку на срце, „ни највећи оптимисти међу њима“ нису могли сањати да ће након свих и хард варијанти гадости које су примењиване и у међувремену према нама, добити као суперфинале у Народној скупштини нула опозиционих посланика према есенцији нашег пропадања или оном што се може назвати Постоктобарска концепција.

Победом Санде Рашквоић-Ивић и примени већ сада најављеног удруживања опозиције и прављења Патриотског блока, тешњем приближавању Русији од ранијег концепта ове странке ка равномерној дистанци у односу на светске центре моћи (што и није тако лоше за јавни концепт у тренуцима кад смо заправо у полуокупацији од нама најненаклоњенијих великих сила), те активном раду у увлачењу у политику ширих народних маса, покрета и угледних појединаца, ствара се могућност за:

1. смањење програмиране аполитизације широких маса, што је плански спроводено од компрадора и страног фактора, паралелно са преоријентацијама ка Постоктобарској концепцији врха бивших радикала и социјалиста који у том правцу имају праве страначке војске које их на том путу за сада, макар пасивно следе. Пошто је заправо Постоктобарска концепција окренута против огромне већине становништва и есенцијалних дражвних интереса, као и већине слојева популације, власт се може одржавати само у стању недемократском и преварама уз помоћ блокираних медија, уз што пожељнију и дугорчничју аполитизацију и дебилизацију становништва, те поткупљивање елите – комопрадора и маргинализацију патриотског и одговорног дела елите.

Дакле, треба радити и без јаких медија на што већој политизацији широких слојева становништва, који попут путника на прекоокеанском броду, иако оркестар свира и кабине светле, примети да се нешто лоше дешава у подпалубљу, односно сви већ виде и као лаици да је након 14 година континуираних реформи земља пред банкротом и руинирана у сваком погледу и „да је цар го“, али да нема организоване опозиције.

2. Прављење што ширег блока опозиционог, који ће строго задржати проевропску форму понашања и имиџа, али манифесотвати евроскептицизам у датим околностима у односу на ЕУ и посебно отпор ка приближавању НАТО. Суштина је у квалитетном економском и социјалном програму, ослоњеном на модификоване варијанте неокејнзијанске концепције која се сада у свету претежно примењује, али и оживљавања привреде, враћања у српске руке што већег дела банкарског система докапитализацијом (пословних банака), промену политике Народне банке, оснивање развојне банке и др. Акеценат је дакле на развоју и што већој запослености, (дакле филипсова и окунова крива) инвестицијама и оживљавању привреде, макар у почетној фази и са одређеним минусима у постојећим катастрофално наслеђеним околностима (инфлација, задуженост и др).

Узгред Патриотски блок, који се није могао као што видимо да се формира у изузетно за то повољним околностима бар две последње године, је већ створен, само се ради на његовом унапређењу, проширивању и даљој концептуализацији, али он је већ ту. Најгрубље речено чине га за сада ДСС, Двери, већи број мањих покрета, удружења, угледних појединаца, те странка (покрет) у настајању Синише Ковачевића. У њега вероватно неће ући, макар у овој фази СРС, а странка у формирању Ненада Поповића се још до краја није определила, мада је највероватније да ће она наставити своју стварну и суштинску опозициону критику постојећег макроекономског концепта, косовске владајуће политике, евроскептицизам и тражити веће приближавње ка Русији, а у пракси лавирати и одмах не улазити у Патриотски блок, не рушећи при том све мостове са властима (у нашој односно страној причи „плавима“).

Стварање патриотског блока, и то са закашњењем, ипак ће створити три пола на домаћој политичкој сцени, где ће Патриотски блок утицати на постојећу власт већ у почетној фази свог (непарламентарног) делања да умери своју политику односно наставак Постоктобарске концепције, што је већ само по себи за огромну већину популације у Србији и есенцијалне државне интресе огроман добитак. Само формирање патриотског блока појачаће анахроност и неадекватност постојећег сазива Народне скупштине, иако је она тек формирана пре нешто више од пола године.

Само постојање Патриотског блока, не само да ће утицати да се многи аполитизовани и неопредељени у Србији са симпатијама према њему одреде, већ ће представљати огромну претњу према постојећем чланству СНС, па и СПС да чак масовно прелази у његове редове, (а у сваком случају посматра Патриотски блок са све већим симпатијама), паралелно са све већим незадовољством свих слојева становништва откривањем правих размера актуелне политике, као пуког настављача уз сву шминку и медијско спиновање концепције Постооктобарске.

Једном речју, Патриотски блок ће већ од свог настанка представљати у односу на чланство, да не говоримо о бирачима СНС па и СПС ону привлачност коју су слободне и увећане Србија и Црна Гора имале након Балканских ратова према Србима и другим Југословенима у тадашњој Аустро-Угарској. У својој немоћи да сузбије те тежње милиона Срба и других Словена, као и већине не аустро-мађара у Монархији, Беч је ударио на саме Србију и Црну Гору као узоре Пијемонтске идеје.

Да ли ће режим у својој немоћи, да из Постоктобарске катастрофалне концепције коју је принуђен са компрадорима да спроводи и која као и до сада не може нипта дати уз сву медијску и другу шминку и спиновање, ништа друго до даљње и све дубље беде за широке слојеве становништва и преостале есенцијалне државне интересе, насрнути на оно што чини Патриотски блок и слободни непоткупљени (некомпрадоркси) део, иначе маргинализоване друштвене елите. Могуће, а у сваком случају на то ће га усмеравати нама најненаклоњенији део страног фактора који надзире Постоктобарску концепцију у Србији, који је сада дошао до савршенства у Народној скупштини и располаже са „цренима“ и има утицај преко врха и на „плаве“, а патриотски блок се формира са закашњењем од бар две године. Ако је власт, али и „црвени“ Аустро-Угарска, а Централне силе садашња Америка, Русија је свакако остала Русија.

Аналогно томе, било би јако важно да избегнемо атентате и поводе (паљење Рајхстага) сачувамо друштвени мир, и у парламентарној утакмици у првој фази проширимо максимално Патриотски блок, те на превременим изборима он постане, ако искористи макар део потенцијалног бирачког тела (које је незадовољно Законом о раду, неолибералном економијом, предајом КиМ и друго), водећа снага у парламенту и формира коалициону владу.

У том правцу, понављам, веома је важно сачувати европску форму имиџа и наступа, ставити у први план поштовање парламентарне утакмице, створити респектабилан заокружен економски, социјални и државотворни (умерен) план деловања, и јачати сваки дан све више. Јер режим уз наметнуту Постоктобарску концепцију коју се обавезао да спроводи је сваким даном све слабији и слабији. А ако се случајно део „плавих“ односно постојећих власти, одрекне у највећем Постоктобарске концепције, то је онда успех у сваком случају, и прелазна фаза ка тоталном преокрету, за који свакако патриотски блок има перспективе. Уосталом треба тражити и пречице ако се укажу, јер изгубљене су до сада не само оне две године, већ и читав Постоктобарски период, па и шире ако гледамо на поражавајући биланс и околности деведесетих. Зато треба ићи напред и све подредити интересима Србије, а то је за сада престанак функционисања Постоктобарског концепта и разрада његове алтернативе.

Ипак кренуло се после дужег времена са мртве тачке, Патриоткси блок је створен, иако то званични медији нису известили. По њиховој суштинској демокрастској природи, тешко ћемо пратити стварно стање и у будућности, али је све више оних у Србији који су схватили да „је цар го“, односно Постоктобарска концепција. То у овом тренутку зна већина у Србији, само је то требало да постане јасно и патротској опозицији, да крене и узме плодове рада компрадора, „црвених“ и „плавих“. И наравно, нама најненаклоњенијег дела страног фактора који до сада отвара шампањце, а у последње време пушта и дронове. До када ће?

(Крај)

(СРБИН.ИНФО, Српска акција)

Ознаке: Dragan Petrović, patriotski blok, ДСС, патриотске странке, Постоктобарска Србија