Прочитај ми чланак
Пише: Драгољуб Збиљић
Кључни појединац у институционалном и нормативном затирању српске азбуке данас међу Србима су председник Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван Клајн и главни редактор Правописа српскога језика Матице српске Мато Пижурица.
Проучавање проблема затирања и замирања српске азбуке у оквиру Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, основаног 2001. године а показаног у укупно 20-ак књига „Ћирилице“, оваплотило се у једној јединој неизбежној формули за спас српског писма само у томе – да јој се врати пуна сувереност у пракси у писању језика Срба. Нема другог успешног пута јер је потпуна сувереност једног писма у једном (сваком другом) језику светски потврђен метод и пракса у очувању свих писама у свим другим језицима. Свуда је природна и одржива пракса очувања сваког писма само у једноазбучју, а не у двоазбучју.
(Јапански прмер је друкчији изузетак који потврђује правило праксе, јер се у јапанском језику комбинује више писама због природе њиховог језика, али нигде више у свету, па ни у јапанском језику не постоји пракса писања једног језика двама писмима, алтернативним писмом, писмом које замењује неко писмо. А то значи само једно: да се српски језик – ако хоћемо да сачувамо своје писмо – језик свих Срба треба писати увек и свуда само српским писмом (без икакве алтернативе, јер је та алтернатива баш искоришћена за наметање латинице без законске забране ћирилице. (Наравно, корисно је знати и хрватску латиницу да бисмо могли изворно читати њихове књиге, јер је то лингвистички исти језик, али не треба Срби да пишу свој језик туђим писмом, јер то нико не ради, па ни Хрвати.)
Ћирилици у Срба треба у школском образовању Срба вратити значај српског националног симбола какав је постојао од десетог века па све до Новосадског договора о српскохрватском језику (1954). До тог договора Србима је ћириличјко писмо било кључан трећчи стуб идентитета. Срби треба, као сви други народи данас, да поново науче да се у писањеу језика Срба подразумева српско писнмо, као што се, на пример, код Хрвата подразумева писање тог њиховг лингвистички истог језика само хрватском абецедом, која је за њих и састављена средином 19. века када су Хрвати прихватили за свој језик језик из реформе Вука Караџића, али га, као католици, тада нису могли прихцватити на српској ћирилици као писму православних народа. Језик и писмо су увек били кључна одредница историјских народа (оних који су изградили свој језик, а нису позајмили туђи). Србима је писмо превише важно да би се задржао смишљено наметнут им „луксуз“ у алтернативном хрватском писму.
И зато је српска азбука тај трећи стуб без кога Срби не могу бити стабилан народ у идентитету. Да то јесте тако, доказује и толико хиљадугодишњих атака и забрањивања српске ћирилице и доказује чињеница да су у тим атацима најуспсешнији били комунисти зато што нису, као раније окупатори са стране, забранили ћирилицу законски, него су је сузбили на тај начин што су је учинили алтернативним писмом с хрватском абецедом коју су онда фаворизовали на све начине. Од комуниста су отишли још даље и перфидније само српски лингвисти када су је прогласили „српском латиницом“ и(ли) „нашим писмом“. На тај су начин „примамили“ погрешно научене и лаковерне Србе који, онда, пишу хрватским писмом, верујући да је то „српско писмо“, као и ћирилица.
Данас су лингвисти у српским језичким институцијама (САНУ, Матица српска, САНУ-ов Институт за српски језик и Одбор за стандардизацију српског језика) много опаснији од свих забрањивача ћирилице у историји Срба, а у свим српским институцијама за српски језик и писмо данас је најважнији појединац академик Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика, и главни редактор последњег издања Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године др Мато Пижурица. Институције српског језика и поменути појединци у њима много су важнији данас за решење питања ћирилице од данашњих српских политичара. Данашњи српски политичари и државници немају, као раније, ни моћ ни диригентску укогу у решавању питања српског језика и писма као раније комунисти. Данашње политичларе међу Србима питања српског језика и писма Срба слабо занимају, па су у тој ситуацији српски лингвисти данас кључни у решавању питања језика и ћирилице а политичари неће да се мешају у њихов посао. Они се мешају само онда када је реч о испуњавању обавеза у вези с језицима и писмима мањина у србији. Комунисти су се мешали раније у „српскохрватски језик“ и писма кад је у Југославији било више народа и њихових државица којима је требало наметнути нека решења како би се, колико-толико, чувало југословенско лажно јединство. Откако нема Југославије, политичари и државници у Србији немају потребе да нешто у писму намећу.
Дакле, данас су проблеми српског језика и писма углавном у српским језичким институцијама, тј. у струци и науци о српском језику. А како српски језичари у струци и науци нису ништа променили у свом знању и практичном поступању у нормирању језика после разбијања Југославије и поништавања назива „српскохрватски језик“, они су само формално, истина и то нерадо, прихватили ранији назив „српски језик“ уместо наметнутог „српскохрватског језика“. У свему другом српски стручњаци за језик и писмо у српским институцијама ни у ком смислу нису ништа променили па су задржали и уникатан појам у лингвјистици „богатство двоазбучја“, тј. задржали су за Србе наметнуто им туђе писмо. И ту је кључни проблем. То значи да у српској (квази)лингвистици српски језичари и даље задржавају комуњарски изум „равноправност писама“ у језику Срба на тај начин што се Србима и даље намеће и хрватско писмо на које су Срби претходно смишљено навикнути и доведени су до примарности хрватског писма у 90-ак одсто случајева. Тиме се хрватска абецеда задржава у српском народу јер се школским путем наставља обмана Срба из времена комунизма – да су Срби и данас остали „богат народ“ зато што „имају два писма“, а „имају“ два писма зато што је после Новосадског договора о српскохрватском језику (преко Матице српске, Нови Сад, 1954) налогом власти спроведено навикавање Срба преко школе на два писма, од којих је хрватско писмо наметано у пракси по налозима комуњарске власти ради коначног циља – замене српске азбуке хрватском абецедом.
Дакле, данас су за наставак затирања српске азбуке – тог кључног трећег стуба на коме десетак векова мора и може да почива српски народ као културолошки, цивилизацисјки и национално самобитан народ – кључни српски лингвисти у српским институцијама – Матици српској, Српској академији наука и уметности, у њеном Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика. Понављамо познату чињеницу међу лингвистима да је, кад је о језику Срба данас и његовом нормирању кључни појединац италијаниста академик Иван Клајн, а за правопис Мато Пижурица. А Клајнови ставови о српској ћирилици су познати. Он, између осталог, сматра да српска ћирилица не може да у језику Срба егзистира без хрватске абецеде (коју Клајн зове „наше писмо“). Знамо да ћириличко писмо може да егзистира у руском, бугарском, македонском и другим ћириличким језицима без другог (латиничког или било ког алтернативног, другог писма као алтернативног), али, по Клајновој тврдњи, у језику Срба ћирилица мора да има алтернативно писмо у хрватској абецеди.
Нажалост, све српско школство има дужност да спроводи нормиран језик и писмо из речених кључних институција и зато се ништа не мења у наставку затирања српске азбуке. Политичари су, додуше, у Члану 10. Устава исправно предвидели, а народ изгласао у Члану 10. обавезу писања службеног српског језика само на ћирилици, али се тога нико не држи, па се чак та уставна одредба криво тумачи, лингвисти се ње не држе и чак су, јединстевено у свету, одвојили „службену употребу“ од јавне употребе, па су тако дезавуисали Устав и протумачили да се Устав у вези са српским језиком и ћирилицом односи само на државу, на владаре да пишу српски језик ћирилицом само у државном канцеларијама, а све друго у јавности прозвали су „јавна употреба“ и за њих, јединствено у свету, Устав не важи за „јавну употребу“. Невероватно за све лингвисте у свету, а за српске лингвисте је, ето, и то нормално. За њих, дакле, постоји „јавна употреба“ и подразумевају, ваљда, „тајну употребу језика“. Јединствен случај „мудрости“ српских језичких институција и лингвиста у њима.
Наравно, по природној наметнутој и замишљеној објективној субординацији, нико не сме међу лингвистима да питање српске азбуке и њеног замирања протумаче овако. Објективно. У складу с начином и поступцима у свету кад је реч о нормирању језика и писма. И зато су Срби једино народ коме се и данас затире писмо, као да смо и даље под окупацијом и под комунизмом. Зато, и једино зато – што се српског писма тиче у језику Срба – у много чему стање српске ћирилице у пракси подсећа на окупацију и настављање „југословенства“.
Српски политичари, пак, не смеју, чини се, да спроводе уставну одредбу о ћирилици јер не схватају да није угрожавање хрватског писма и Хрвата ако се у језику Срба користи само српско писмо, као што Хрвати у лингвистички истом језику названом „хрватски језик“ користе само своје абецедно писмо. И то је сасвим нормално, само није по Уставу и закону Хрватске касда екстремисти тамо не дају српско писмо у језику Срба тамо где на то имају право Срби по хрватском Уставу и закону и по међународним обавезама.
Српски политичари и лингвисти сасвинм супротно раде: они мисле да морају и Срби да пишу туђим писмом иако имају своје писмо.
Ето, и у томе, Срби и њихови стручњаци и политичари као да морају бити изван света и светске праксе. Не дају Србима ни у Србији оно што сви други баштине у свету: свој језик на свом писму.
Извор: Србин.инфо – Драгољуб Збиљић
