Прочитај ми чланакПолитика Ватикана према српском народу и осталим православним на Балкану добила је 1622. године своју форму стварањем Конгрегације за пропаганду вере, допуњену 1862. формирањем Sacra congregatio de propaganda fide pro negoti rituum orientalium (Света конгрегација за пропаганду вере за припаднике источног обреда).
Када се у наслову прочита синтагма „историографија код Срба“ онда следи питање: Зашто није написано „српска историографија“! Одговор је врло прост: српске историографије је нестало 1. децембра 1918. године проглашењем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. После распада Југославије у рату 1990–1995. године није било идеје о постављању основе нове историографије у којој би српско становиште било у центру већине научно-истраживачких пројеката у тумачењу прошлости.
То је и разлог зашто нема научне или научно-популарне синтезе о политици Римокатоличке цркве, а о појединим историјским процесима да и не говоримо. Данашња историографија остала је на рукопису академика проте Радослава Грујића Политичко верска активност Ватикана на Балкану кроз векове (настао пре Другог светског рата, који сам приредио и објавио у Горњем Милановцу 1998. године). Мада дело Јована Радонића Римска Курија и јужнословенске земље(Београд 1950) није превазиђено, оно нема оно што се зове научност, мада има солидну прегледност процеса и пројеката.
Историчар Драгољуб Р. Живојиновић двадесетак својих студија посветио је истраживању ватиканске политике према Југославији, међу којима посебно место има Vatikan, Katolička crkva i jugoslovenska vlast 1941–1958 (прво издање Београд 1994, друго 2007). У његовим радовима нема, међутим, превише текста о политици Ватикана према Српској православној цркви и Српству.
Када се помене Римокатоличка црква, Срби који себе сматрају позваним да говоре о тој теми обично помену Виктора Новака и његово дело Magnum Crimen, објављено најпре 1948. године а потом два-три пута штампано у знатно ширем обиму. На овом месту мора се констатовати да је јадна историјска наука која се темељи на одавно превазиђеном делу!
После ових неколико реченица следи закључак: нема класичног научног дела о односу Римокатоличке цркве према српском народу и Српској православној цркви!
Ако (погрешно) поистовећујемо Римокатоличку цркву и Ватикан, онда треба да знамо да политику креира врх цркве, то јест Ватикан, а спроводе је припадници клера.
Политика Ватикана према српском народу и осталим православним на Балкану добила је 1622. године своју форму стварањем Конгрегације за пропаганду вере, допуњену 1862. формирањем Sacra congregatio de propaganda fide pro negoti rituum orientalium (Света конгрегација за пропаганду вере за припаднике источног обреда).
У другој половини 19. века Ватикан је на Балкану форсирао Хрватство у етничком корпусу српског народа који је у међувремену католичен. Нова политика прокламована је 1900. године на Првом свехрватском католичком конгресу када је закључено да ће у наредном веку сви католици постати Хрвати а сви Хрвати католици! Та политика накратко је била пресечена 1. децембра 1918. године стварањем јужнословенске државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је представљала првенствено политички пројекат победника у Првом светском рату.
Ватикан је успео да и тој држави наметне своју политику кроз тврдње о потреби склапања нарочитог конкордата о правима Римокатоличке цркве. Како је договорени предлог конкордата 1937. године уклоњен из процедуре, папа Пије XI је прорекао будућу казну која ће уследити због тога одбијања.
Ватикан је убрзо прилагодио своју нову политику током тридесетих година 20. века, нарочито избором ватиканског васпитаника Алојзија Степинца за викара надбискупа загребачког са правом наследства. Од тада почиње сасвим нова политика која се исказала најпре у припреми а потом и у подржавању Независне Државе Хрватске 1941–1945. године. У тој држави дошло је до споја франковачке идеологије о затирању Српства и клерикалне идеје о „враћању вјери дједова“, то јест прекрштавању оних који су преживели затирање и њихово проглашавање Хрватима. Тако би настала чиста Хрватска са чистим римокатоличким становништвом! Узгред, та Хрватска била би остварење одлука са Првог свехрватског конгреса из 1900. године!
Комунистичка власт у Југославији 1945–1990. године имала је своје мене и промене у односима са Ватиканом што се одражавало и на активности Римокатоличке цркве. Бискупске конференције у Хрватској на десетогодишњицу смрти Алојзија Степинца (умро 1961. године) започеле су нову политику ради интеграције растуреног Хрватства. (Могуће је да окончање тог процеса уследити беатификацијом које се очекује на почетку мандата папе који ће доћи после садашњег, Франческа.)
Сецесију Словеније а потом и Хрватске из Југославије 1991. године Ватикан је међу првима признао новопроглашене државе.
Још увек је тешко разумети зашто Ватикан није признао Натовску државу Косово. На први поглед изгледа да би признање олакшало положај мале римокатоличке заједнице у шиптарском становништву. Пре ће бити да је на делу нова политика коју још увек ми Срби не разумемо!
Нема никаквих доказа о јавном деловању Ватикана у расрбљавању Црне Горе кроз латинизацију, форсирању монтенегринства уместо црногорства, нити појава римокатоличког мисионарства…
Ватикан не жури са конкордатом са Републиком Србијом. Могуће је у том контексту посматрати и предлог папе Франческа да донекле амортизује хрватску пресију о Алојзију Степинцу кроз разговоре представника хрватског клера са Каптола и Српске православне цркве. Наравно да иза свега тога стоји проблем Јасеновца! Тешко је разумети зашто српска страна тај проблем није поделила са сестринским црквама, на првом месту са Руском. Уосталом, папа Франческо се донекле обавезао нарочитим саопштењем после сусрета са поглаваром Руске православне цркве на Куби. Тај догађај мора се посматрати и као покушај договора два првосвештеника због невероватно јаког напада глобалистичког пројекта који у себи носи велику дозу антихришћанства. Ватикан је у великим проблемима па би му конкретнији разговори са Руском православном црквом (то јест са Русијом) донекле помогли у отпору пред нападима којима је изложена европска хришћанска цивилизација. У том контексту могла би и Српска православна црква да пронађе своје место (а то значи и Србија и српски народ у целини). У трагању за добрим предлогом шта и како би требало радити, могли би да помогну и они историчари који познају дуготрајне политичке процесе.
МИЛО ПРОТИВ ИРИНЕЈА: Да ли је Црна Гора за Србе нова НДХ (ВИДЕО) https://t.co/WF1hcX89P4
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 31, 2018
Друго је питање има ли у српском народу политичке воље да се вишедеценијско пропадање макар успори ако се не може да заустави. Имајући у виду садашња збивања око Косова и Метохије, поигравања са Видовданом, планови о довођењу папе у Београд… тешко је потврдно одговорити.
