Спас од заборава српских хероја, српских писаца, научника, државника даће нову димензију српском идентитету.

„Него и ви, људи судије, треба да негујете добру наду према смрти и да ово једино имате на уму као истину: за добра човека нема зла ни у животу ни после смрти, а богови не одбацују дела његова“.
Сократ

Већ годинама се говори о потреби реструктуирања српског културног и националног обрасца. Крајње је време да започне процес обнове српског културног обрасца. Пре свега тога мора се јасно имати у виду шта жели да се постигне и како би тај образац требало да изгледа. Србе треба културно ујединити пошто су генерално културно доста различити. Диверсификација српског културног модела има своје предности, али и велике мане.

Дошло је време да се у свим регионалним српским културама пропагира култура свих српских „крајева“. Сви културни модели морају бити сачувани од заборава и са њима се млади морају упознати. Зато предлажем организовање низа манифестација, предавања, трибина чији циљ би био упознавања српског народа са сопственим културним наслеђем. Све то било би у циљу националне обнове и изградње националног идентитета.

ЗЕКА БУЉУБАША: СРПСКИ ЛЕОНИДА

Откривање споменика Стефану Немањи у Бањалуци био је веома добар корак у том правцу. Зато би још требало организовати трибине и разговарати са људима о српском језику, историји, култури, обичајима.

За почетак, требало би обратити пажњу на неке прећутане или заборављене странице српске историје. У том духу, и сам ћу обратити пажњу на неке од њих.

У овом разматрању говорићу о Јовану Глигоријевићу, познатијем под именом Зеко Буљубаша, једном од највећих заборављених хероја Првог српског устанка.

У боју на Равњу, 1813, (на слици горе, рад сликара Младена Јосића) војници Зека Буљубаше штитили су одступницу српској војсци. Он сам је предводио одред хајдука који су храбро положили своје животе како би омогућили српској војсци да се повуче.

Наиме, војска од 15 хиљада Турака напала је српску војску која је имала само три хиљаде људи под оружјем.

Јован Глигоријевић је бранио положаје са свега триста хајдука, који су заправо били „Срби голаћи“, бескућници који нису имали ништа да изгубе. Чували су одступницу баш зато што нису имали шта да изгубе сем отаџбине.

Док су имали муниције, бранили су се пушкама, а, када је муниције нестало, исукали су ножеве и напали на далеко бројнију турску војску.

Сви су изгинули, али и купили неопходно време српској војсци да се повуче, регрупише и настави рат. Зато је срамота да се о њиховом јунаштву данас готово ништа не зна.

Та прича је толико драматична и натопљена метафорама да је остало нејасно како томе није посвећена пажња коју заслужује.

Озбиљна држава би, ако ништа друго, бар снимила добар филм на ову тему.

Овако, остаје нам да гледамо филм 300 о храбрим спартанским војницима иако имамо сличан пример и у нашој историји.

МИЛОШ Н. ЂУРИЋ: ЧУВАР ВИДОВДАНСКЕ ЕТИКЕ

Следећи херој о којем би ваљало рећи пар речи је Милош Н. Ђурић (на слици). Овај професор филозофије и етике предавао је на Филозофском факултету у Београду, где га је затекла немачка окупација. Познат је по свом преданом раду и покушајима да преведе што више старогрчких дела на српски језик, чиме је учинио неизмерну ствар за српску културу и образовање.

Интересантно је да се и данас користе његови преводи и да се није ништа учинило да се поново преведу неки делови који, обзиром на време када је проф. Ђурић преводио, можда и нису најсрећније преведени. Његов пример, додуше, говори колико је некад неопходна и једино могућа лична истрајност и иницијатива, а немогућа организована делатност културне заједнице.

Милош Н. Ђурић је тиме спречио да данас српски студенти читају енглеске и хрватске преводе старогрчких дела. И зато му се мора исказати посебно поштовање.

Оно по чему је много чувенији јесте доследан етички став. Наиме, проф. Ђурић је пре свега био филозоф старога кова. Живео је своју филозофију. Када су окупатори захтевали да сви виђени српски интелектуалци потпишу Апел српском народу, којим се 1941. године позивало на „ред и послушност“, професор је одлучно одбио и кренуо према излазу Коларчевог универзитета. Његов колега, виђени београдски композитор и диригент зауставио га је рекавши му:

„Ви се играте главом, професоре Ђурићу. Немци Вам то неће опростити!“.

На то му је професор одговорио:

„Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“.

После те реплике почињу муке професора Ђурића. Одведен је у логор на Бањици, а на Сремском фронту гине његов син јединац. Свом јединцу посветио је свој најдражи превод – Есхилове трагедије. У посвети је написао:

„Сени свога јединца Растка М. Ђурића, свршеног матуранта који у одбрани отаџбине погибе 08. 04.1945. године посвећује своје преводе Милош Н. Ђурић“.

Превео је Хомера, Платона, Аристотела и још много тога. Написао је неколико књига о хеленској етици. Написао је и дело Смрт мајке Југовића, које је дуго било забрањено, као и Видовданску етику, дела која су одисала патриотизмом.

Зашто помињем ове заборављене хероје?

Пре свега зато што ниједан херој не би смео да буде заборављен. Народ коме су ови хероји подарили своју жртву као израз вере у обнову српске државе морао би да има више осећаја за своје претке који су га страдањем задужили. И не само то: сваки пример јунаштва може само да служи као леп пример младима да у животу постоји и нешто више од тренутног задовољства и користи. Постоје и идеали за које се некада давао живот.

Та највећа жртва се подносила баш како бисмо ми данас имали права на постојање. Више од тога, овакви примери су нешто што може ојачати српски културни и национални идентитет. Спас од заборава српских хероја, српских писаца, научника, државника даће нову димензију српском идентитету и повезати испрекидане нити и учиниће нас поново народом. Историју морамо учити како нам се не би поновила.

(Нови стандард)

Ознаке: битка на Ровњу, Зека Буљубаша, Милан Дамјанац, Милош Ђурић, Први српски устанак, српска историја