Прочитај ми чланакУчесница је Народноослободилачке борбе у 2. светском рату, два пута рањавана, 4 пута одликована, '92. избегла из БиХ, Перса Томић (91) и даље мора да се бори.
Овога пута она се бори за кров над главом.
Фото-илустрација: actualcurioso.blogspot.com
После изгубљеног спора, а и поред уредних папира, Фонд за социјално осигурање војних осигураника од ње, осим стана, тражи и обештећење од скоро 9.000 евра.
Хероја револуције остало је мало. Перса Томић је међу реткима у Србији. Битка на Сутјесци, десант на Дрвар, у Првој крајишкој бригади прошла је Други светски рат.
„Нисам имала ни детињство, шта сам ја, на свој рођендан сам имала ватрено крштење на Козари“, каже она.
Орден за храброст, два за заслуге, медаља рада са свом имовином нестало јој је у Босни. Из Вршца се крајем педесетих са супругом, пензионисаним капетаном ЈНА, преселила у Високо, одакле су ’92. избегли у Србију. Стан у Жаркову добили су од војске на коришћење на одређено време. Перса 2000. постаје удовица.
„Ишла сам ја за продужење уговора: ајд ти бако кући, ми ћемо то послат, то је наша обавеза. Три пут отишла: па јесмо рекли да више не долазиш. И ја нормална схватила то тако. Година по година. А други су откупили и продали, за 6.000 марака су купили а продали су за 60.000 евра“, објашњава Перса.
Спор око стана који је Перса водила трајао је 13 година и изгубила је. У септембру је очекује ново рочиште, војни фонд је тужи и тражи надокнаду дуга.
„Мени је то тешко што ме сад терете да сам дужна 9.000 њима а ја сам све до једног рачуна, ја прво платим њима рачун па нек имам само леба и воде. Ја сад немам куд, ја сад на улицу. Зашто ме терете? Зашто су тако према мени применили као да сам ја, не знам како бих објаснила, непријатељ ове наше земље за коју смо се борили. мојом крви, мојим телом, коју су ме црви јели кад сам дијете била од 16 година. а сад под старе дане, нити сам имала детињства сад немам ни старости“, додаје она.
Перса Томић данас живи педесетак метара даље од оног стана за који је двадесет година плаћала кирију и порез.
„Наводно кажу да су они неком другом морали да плаћају кирију јер тај неко није могао ту да се усели зато што она заузима тај простор. Па где је њен простор? Где је њено право? Где је њено учешће у стамбеном фонду и њеног супруга, односно мог оца? Они су издвајали из личних примања у стамбени фонд, из тог стамбеног војног фонда они ни динар нису добили“, каже њена ћерка.
Таксативно набрајајући аргументе, Министарство одбране одговара да је Фонд за СОВО поступао на правилан и законит начин, штитећи свој и интерес Министарства одбране.
„Институције своје поступке морају да заснивају на конкретним правилима и критеријумима. У конкретном случају, свакако да Фонд за социјално осигурање војних осигураника има разумевања за ситуацију у којој се нашла Перса Томић, али чињеница је да је управо Фонд власник стана број 9, који се налази у улици Љубињска број 5А, у Београду, што потврђују и пресуде надлежних судова“, наводи се.
Перса Томић живи у изнајмљеном стану који плаћа од пензије. Суд ће одлучити да ли војни фонд има право на накнаду на основу дуга.
О Перси Томић прошле године је писао је је и Newsweek, а у исповести је описала свој ратни и животни пут.
Родом из Криваје код Приједора, где је већ 1940. био јак раднички покрет, уз браћу, а имала их је десеторо, врло рано је усвојила тада напредне идеје. На њено опредељење много је утицао и доктор Младен Стојановић, касније легендарни комуниста из тог краја, који се после студија у Бечу вратио у родни крај и као човек од угледа и поштовања придобио народ Козаре и Поткозарја и средином 1941. године постао званични руководилац устанка.
„Учила сам да будем болничарка, али од доктора сам научила да будем и човек. Он је бесплатно лечио сиротињу, чак им и паре давао за пут до куће, пропагирао једнакост, причао о достојанству и одбрани отаџбине, о пожртвовању и херојству. Старија браћа су ми била већ у партизанима, а ја сам кренула у планину уочи свог рођендана, априла ‘42. године, с братаницом Јелицом, две године млађом. О браћи дуго ништа нисам чула, били смо раздвојени. Два брата су одмах погинула. Најстаријег су, то сам чула после ослобођења, усташе живог пекли на ражњу. Родитеље и малог брата одвели су у логор у Градишки, мучили их.“
„Моје ватрено крштење била је битка на Козари. Била сам болничарка, а то значи увек у првим редовима; притрчи да помогнеш рањенику, да га подигнеш, склониш, укажеш му помоћ; око тебе све трешти и сева, пуца се, али не размишљаш. Најгоре је било кад дотрчиш, а тамо раскомадано тело, не знаш ни ко је од другова страдао. Не размишља тада човек о опасности ни о свом животу, само о задатку који је пред њим. Не стигнеш ни да тугујеш; придигнеш главу војнику, тај без ногу или руку, или сав у крви, принесеш му лонче с водом, отпије гутљај, гледа те право у очи, насмеши се и умре ти на рукама…
Остану ти ти погледи… Они ти дају снагу…“
Крвава епопеја на Козари претворила је ту планину у легенду и постала симбол партизанског отпора и страдања, и саставни део послератне југословенске митологије,а за време рата служила је да бодри и подиже морал војницима у свим осталим контраофанзивама.
По усташким и немачким документима, у козарачкој офанзиви заробљено је 68.000 људи.
„Било је горе него у филмовима; Сутјеска, Неретва, десант на Дрвар…“, набраја Перса где је све учествовала и уједно одговара на моје питање да ли је гледала филмове „Битка на Неретви“, „Сутјеска“, „Козара“ и слична остварења домаће кинематографије, која су имала милионску гледаност свуда по свету. Моја генерација одрастала је уз те филмове, препричавали смо сцене на часовима српскохрватског, из историје смо напамет учили сваку офанзиву и у детаље одговарали шта се у ком селу догодило, у хору певали „Са Овчара и Каблара“… То је било доба ђачких кецеља, пионирских марама, штафете… „Еее, а у моје доба, кад сам ја била дете, кад неко има сат у кући, то је било велико. Ишли смо да гледамо. Па после бицикл. Како смо се томе ишчуђавали“, присећа се са задовољством предратних дана.
Радо бих је, што због година, а што због држања и става, назвала госпођом, али она је другарица. Не знам како да је ословим, а она каже: „Ма, ја сам народњак!“
Лечила је ране другима, а ја је питам за њене. Више пута је рањавана, на Козари, на Мањачи, прележала је тифус, пред крај рата од праска гранате оглувела…
„Најгори услови били су у пећини код Меденог поља. Сећам се, дошли доктори, Рус и Јеврејин, ми у полусвести, више се међусобно не препознајемо, а они нас полили неком течношћу да прегоре ране. Оно пржи, све цврчи, а из рана излазе црви. Грозна су то била времена. Надљудске муке. Много се гинуло, много патило…“
