Прочитај ми чланакПојединачна обештећења добило тек 7.500 бивших логораша, а требало је бар 100.000.
У моменту када је Пољска најавила да ће од Немачке тражити хиљаду милијарди долара ратне одштете за злочине и штету почињену током Другог светског рата, у Србији је почело да се говори о припреми закона којим би се, наводно, наша земља одрекла исплате било какве даље одштете.
Ово, за „Новости“, каже адвокат Драган Нововић, председник УО Заједнице удружења жртава Другог светског рата. Нововић је до пре седам година био координатор Владине комисије за процену ратне штете.
– Комисија је издејствовала да неколико хиљада људи добије извесну сатисфакцију. Не могу да кажем одштету, јер износи нису били велики. Исплате су ишле за оне који су били изложени принудном раду, расном прогону, женама које су се породиле у логору и деци која су у логору рођена – каже Нововић.
Немачка, Аустрија и Мађарска прописале су да одштету могу да добију само преживели логораши који су још били живи 1999, односно 2000. године. Обештећења су поделили у две рате. Према речима Нововића, наследници жртава које су преминуле пре 1999. остали су празних руку. То се десило и многим наследницима оних који су у то време били живи, али су умрли не сачекавши другу рату. Како каже наш саговорник, њих су обавештавали да је новац из фонда потрошен и да друге рате неће ни бити.
Шта су нацисти однели из Србије, не зна се ни данас
Уместо да паре добије бар 100.000 људи, добило га је свега 7.500. Заједница удружења жртава поднела је иницијативу пре тачно годину дана да држава поново од Немачке тражи одштету, како репарацију, тако и за физичка лица (већ је једном тражила почетком деведесетих, безуспешно). У томе их је подржало најмање 20 удружења, међу којима и удружења књижевника, новинара, пензионера, Савез синдиката Србије…
Захтев да се Немачка позове за преговарачки сто послали су председнику, премијеру и шефовима посланичких група у парламенту. До данас нису добили одговор, баш као што је незапажено прошао и њихов захтев да Србија формира фонд за обештећење жртава нацизма и фашизма, који би се пунио донацијама земаља – некадашњих окупатора.
– Али, ми не одустајемо. Ратна штета не застарева и то питање решиће се кад-тад – поручује Нововић.
До 31. децембра 2001, до када је Немачка примала захтеве за исплату одштете физичким лицима, преко Међународне организације за миграције (ИОМ) из Југославије је стигло око 18.000 захтева, а из целог света око 329.000. Одлуке по захтевима биле су достављане директно на адресу корисника, па се до данас не зна колико је тачно исплата одобрено.
Што се тиче дуга према држави на име репарације, према често пласираној гласини, Тито је опростио Немцима тај дуг приликом посете канцелара Вилија Бранта Југославији, седамдесетих година прошлог века. Истина је, међутим, да је Немачка тада Југославији дала кредит од милијарду марака, са роком отплате 30 година и грејс периодом од 10. Кредит је враћен, а последње рате платила је Србија.
Из Немачке су у некадашњу земљу враћене и однете, демонтиране фабричке машине, али оне нису враћане стриктно тамо одакле су отете, па се не зна колико је тога дошло у Србију.
Говорило се и да је ратна одштета наплаћена имовином фолксдојчера која је остала овде.
Како, међутим, објашњава публициста Душан Ковачев, судбина немачке мањине у источној Европи решена је још 1945. споразумом СССР, САД и Велике Британије, на основу ког је дошло до исељавања Немаца из источне Европе у Немачку. Из наше земље је са војском Трећег рајха отишла отприлике половина немачке мањине, док су преостали интернирани у 22 логора, под војном управом Југословенске армије и командом генерала Ивана Рукавине.
Брозов режим, каже Ковачев, није протерао Швабе из Југославије, већ је нешто мање од 97.000 преосталих Шваба репатрирано, а имовина им је конфискована на основу уговора сила победница у рату.
До 1953. у Југославији је остало око 60.000 Немаца, а до 1961. се у Немачку иселило више од 40.000 њих. Те године је, приликом преговора Немачке и Југославије поводом ратне одштете, Немачка почела отворено да условљава преговоре питањем одштете фолксдојчерима. Али по Ковачеву, они на то формално немају право:
– Немачка се обавезала да ће надокнадити штету Немцима коју су претрпели услед укључивања у подухват Трећег рајха.
Он подсећа да Немачка никада није надокнадила штету жртвама нацизма, као ни имовинску штету оштећенима у некадашњој Југославији. Обештећење нису добила ни лица ромске националности.
Што се тиче јеврејске заједнице, како нам је потврђено у Јеврејској општини Београд, Немачка је исплаћивала извесне износе онима који су преживели Холокауст преко међународне организације „Клеим“, али је највећи део новца одлазио америчким адвокатским канцеларијама.
НИКАД НИЈЕ ПОТПИСАН МИРОВНИ УГОВОР
Бивша Југославија никада са Немачком није потписала мировни споразум, док их је са Италијом, Мађарском и Бугарском потписала и на основу њих добила одређена средства на име репарације. Ипак, Немачка је била обавезна да исплати ратну штету по основу Париског споразума, 1947. Нема поузданих података колико је пара стигло по том основу.
РОБОВСКИ РАД 7.000 ЕВРА
Максимални износи које је Немачка исплаћивала појединцима били су: 7.699 евра за робовски рад у концлогору или гету, 2.566 евра за депортацију и принудни рад за неку фирму, 1.000 евра за принудни рад у пољопривреди и око 15.300 евра за жртве медицинских експеримената (око 380 њих је добило новац). Из целе Југославије је у војним логорима било 350.000 заробљеника, од чега 85 одсто из Србије. Они нису обештећени.
