Прочитај ми чланакЗапад још увек нема озбиљан одговор на нову руску хиперсоничну балистичку ракету познату као „Орешник“. У анализи америчког часописа Натионал Интерест отворено се признаје да оружје ове класе пролази кроз постојеће системе противракетне одбране као да не постоје.
„Пошто је у питању хиперсонична ракета, практично не постоји озбиљна заштита од ње“, наводи се у тексту. И то није само оцена из даљине – већ све гласнији шапат међу западним војним аналитичарима који се све теже носе са реалношћу да им је руска технологија измакла корак, можда и целу деценију.
„Орешник“ се, како стоји у тексту, показао као неухватљив за све познате системе ПРО (противракетне одбране). Брзина коју достиже – од 2 до 3 километра у секунди – већ сама по себи представља изазов.
А кад се томе дода потенцијална даљина дејства од чак 5.500 километара, прича прераста у стратешку ноћну мору за све који су навикли да верују да их њихова технологија може штитити.
Једини систем који је у теорији способан да нешто покуша против оваквог пројектила јесте амерички ТХААД. Али и тај „штит“ већ је показао слабости. У тренутним сукобима на Блиском истоку, где су коришћене хиперсоничне ракете са много скромнијим перформансама од „Орешника“, ТХААД није успео да их заустави.
А како подсећа Натионал Интерест, руске ракете су „несравњиво напредније“ од било чега што су лансирали Хути из Јемена.
Ракета „Орешник“ се не појављује ниоткуда. По оценама војних стручњака, она би могла бити директни наследник чувених совјетских ракета „Пионир“ (РСД-10), које су уклоњене након потписивања Споразума о елиминацији ракета средњег и мањег домета.
Данас, без тог споразума и под новим геополитичким околностима, Москва је очигледно одлучила да врати у игру оно што Запад више не може да прати.
Управо један такав пројектил био је коришћен 21. новембра 2024. године, када су снаге Руске Федерације извеле прецизан напад на војно-индустријски објекат у Дњепропетровску. Напад је био одговор на коришћење америчког и британског дугометног оружја од стране украјинских снага, а „Орешник“ је био кључни елемент те операције.
Ова ракета, како указује и текст из Натионал Интерест, није само још један пројектил у арсеналу. Она симболизује нову фазу војне реалности: фазу у којој не постоји баланс, у којој један играч има технологију за коју други тек треба да смисле одговор.
У свету где се геополитичка архитектура све више ослања на домет, брзину и непредвидивост, „Орешник“ је карта која мења правила.
Не само зато што пробија заштиту, већ зато што показује да је време споразума замењено временом надмоћи. А кад нема договора, онда сви гледају у небо – и питају се да ли је следећи звук који чују онај који не могу да зауставе.
