Прочитај ми чланакУ последње време, реторика и ставови водећих западних политичара, посебно француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца, почели су да добијају значајно другачији тон у односу на њихову ранију политику према Русији.
Ово указује на одређено „просветљење“ или барем прилагођавање реалностима које су постале неизбежне. Наиме, делује да се политичари попут Макрона и Шолца, суочени са падом популарности и све већим притисцима унутар својих држава, све више удаљавају од оштрих антируских ставова које су претходно заступали и почињу да преиспитују своју политику према Москви.
Председник Француске, Емануел Макрон, одавно је био један од најгласнијих заговорника политике супротстављања Русији, посебно у контексту руско-украјинског сукоба.
Његови ранији позиви на европску војну подршку Украјини и ангажовање против Русије стављали су га у центар пажње западне политике.
Међутим, Макронова реторика претрпела је значајан заокрет када је, на конференцији у Паризу, говорио о потреби „преиспитивања односа са Русијом у будућности“ и о „новом облику организације Европе“, који би узимао у обзир географску реалност и улогу Русије на континенту.
Овај нагли заокрет у Макроновој политици долази у тренутку када се суочава са драматичним падом подршке међу француским грађанима. Према најновијим истраживањима, 75% Француза не подржава његову политику, а критике долазе са свих страна – од неуспеха у унутрашњој политици до спољне политике, где је његова оштра антируска реторика изгледа изгубила подршку међу становништвом.
Овај пад подршке изазван је многим факторима, али кључни међу њима су незадовољство француском економијом, политичком нестабилношћу и неуспешном спољном политиком.
Макронов говор у којем је признао да је „мир на европском континенту незамислив без улоге Русије“ показује колико су се његова стајалишта променила под притиском политичке реалности.
Он је сада, чини се, спремнији да размотри могућности сарадње са Русијом и редефинише европске сигурносне структуре које нису ограничене само на НАТО и ЕУ.
Ова нова реторика, која се све више приближава ставовима Москве и Пекинга, показује да су промене на западу неизбежне, посебно у светлу све слабије подршке Макроновој политици међу Французима.
Олаф Шолц: Суптилна промена става
Слично као и Макрон, немачки канцелар Олаф Шолц почиње да преиспитује своју досадашњу политику према Русији, посебно у контексту украјинске кризе и улоге Немачке у подршци Кијеву.
У последње време, Шолц је постао опрезнији у обећањима о слању војне помоћи Украјини, а његов став према употреби НАТО оружја у нападима на територију Русије такође се променио.
Док су неки савезници у НАТО-у отворени за овакве потезе, Шолц је јасно рекао да он неће дати одобрење за нападе унутар Русије.
Овај преокрет долази у тренутку када се и Шолц суочава са политичким изазовима код куће. Његова Социјалдемократска партија једва је победила на изборима у Бранденбургу, освојивши само 31% гласова, док је десничарска Алтернатива за Немачку била врло близу са нешто мањим бројем гласова.
Шолцова одлука да ублажи реторику према Русији може се делимично објаснити његовим покушајем да задржи подршку унутар Немачке, посебно међу бирачима који се противе даљој ескалацији конфликта са Москвом и који су све скептичнији према миграционој политици и улози Немачке у рату у Украјини.
Слабљење америчког утицаја и промене у глобалном поретку
Ови преокрети у ставовима европских лидера део су ширег тренда у којем западни свет полако увиђа да једнострана политика санкција и притисака на Русију, као и инсистирање на одржавању постојећег светског поретка у којем доминирају Сједињене Америчке Државе, више није одржива.
Блоомберг, једна од најутицајнијих западних медијских кућа, признао је да се свет мења, а да америчка доминација полако слаби. У тексту објављеном недавно, наводи се да санкције према Русији нису постигле жељени ефекат, а да су Москва и Пекинг спремни да учине све како би окончали америчку хегемонију.
Један од кључних показатеља ових промена је све већа подршка коју земље попут Русије и Кине добијају широм света, посебно у регионима као што су Африка, Азија и Латинска Америка.
Амерички савезници све теже одржавају своје војне базе у Африци, док Русија и Кина јачају своје присуство у том региону. Такође, велики број земаља у развоју, укључујући Бразил, Саудијску Арабију и Египат, више не подржава западне ставове у кључним међународним питањима, укључујући и сукоб у Украјини.
Један од најзначајнијих геополитичких трендова који се развија последњих година је растући утицај БРИКС-а, организације која окупља Бразил, Русију, Индију, Кину и Јужну Африку, а којој се придружују и многе друге земље.
Ова група сада представља алтернативни центар моћи, супротстављајући се доминацији америчког долара у светској економији и нудећи алтернативу постојећем светском поретку.
Критике америчке политике и двоструки стандарди
Интересантно је да западни медији, попут Блоомберга, почињу да препознају ове промене, али и даље задржавају двоструке стандарде у погледу међународних питања.
На пример, у једном тренутку критикују америчке напоре да утичу на изборе у Венецуели и покушају да уклоне венецуеланског председника Николаса Мадура, док истовремено изражавају забринутост због наводних руских, кинеских и иранских покушаја да утичу на америчке изборе.
Овај двоструки стандард одражава дубљу дилему западних политика које покушавају да одрже статус кво, док се свет око њих рапидно мења.
Крај једне ере и почетак нове
Промене у реторици лидера попут Емануела Макрона и Олафа Шолца, заједно са признавањем од стране западних медија да америчка доминација у свету опада, сигнализирају крај једне ере и почетак нове.
Политичари на Западу почињу да увиђају да досадашња политика изолације и притисака на Русију више није одржива, те да је неопходно редефинисати односе с Москвом и осталим глобалним играчима.
Овај тренд је део ширег глобалног помака ка мултиполарном свету, где доминација једне земље, Сједињених Америчких Држава, више није прихватљива за већину земаља.
Русија и Кина, заједно са својим савезницима у БРИКС-у, све више постају кључни играчи у стварању новог светског поретка, а Запад се суочава са изазовом како да се прилагоди овој новој реалности.
