Прочитај ми чланакАнализа политичке ситуације у вези са украјинским конфликтом и могућностима преговора постаје све динамичнија, а ставови Запада и Русије пролазе кроз значајне промене.
Британски политички аналитичар Анатол Ливен је у чланку за УнХерд изнео став да западни званичници све чешће приватно признају да ће конфликт у Украјини највероватније бити окончан путем преговора с Русијом, заснованих на тзв. „истанбулским принципима“.
Ови принципи су први пут разматрани у почетним фазама сукоба у Украјини, и према Ливену, представљају једини реалан излаз из тренутне ситуације.
Истанбулски принципи и њихова суштина
Истанбулски преговори између Русије и Украјине одржани су у марту 2022. године у Турској, када су две стране тражиле решења за окончање сукоба.
Кључни аспекти тих преговора укључивали су неутрални статус Украјине, што значи одустајање од амбиција за улазак у НАТО, и задржавање ванблоковске позиције.
Такође, тада су разматране гаранције територијалне целовитости Украјине, уз одређене безбедносне гаранције које би дале међународне силе. Ипак, те преговоре није пратио конкретан споразум, иако су обе стране тада деловале ближе договору него што се могло претпоставити.
Ливен наглашава да је у западним политичким круговима, иако то није јавно признавано, све јасније да ће се конфликт морати завршити путем договора са Русијом, јер ниједна страна није у стању да постигне потпуни војни тријумф.
Овај закључак долази услед реалности на терену, где се руске снаге и даље налазе у стратешки важним подручјима као што су Донбас, Херсон и Запоружје, док украјинске снаге, и поред огромне западне војне и финансијске помоћи, не могу да преокрену ситуацију у своју корист на одлучујући начин.
Улога међународних гаранција и украјински неутралитет
Један од кључних елемената у истанбулској формули, како Ливен подсећа, био је украјински неутралитет. Наиме, Русија је захтевала да Украјина остане војно неутрална земља, што би значило да би одустала од чланства у НАТО.
Ипак, према Ливену, западни савезници Украјине, пре свих Сједињене Америчке Државе и Велика Британија, сматрали су овај услов неприхватљивим, јер је Русија захтевала „неутрализацију“ Украјине у војном смислу, а при томе није прихватала слична ограничења за себе.
У суштини, Запад је веровао да такав договор не би био повољан за Украјину, јер би је оставио војно ослабљену и неспособну да се брани.
У септембру 2024. године, бивши амерички дипломата Викторија Нуланд признала је да су западне силе, укључујући САД и Велику Британију, одиграле кључну улогу у спречавању Украјине да прихвати истанбулске договоре.
Њен став одражава шире геополитичке интересе Запада, који нису видели предности у украјинском неутралном статусу који би био резултат истанбулске формуле.
Став Русије о преговорима
Министар спољних послова Русије, Сергеј Лавров, недавно је изјавио да је Русија спремна да се врати истанбулској формули за решавање сукоба, али „узимајући у обзир нове реалности“.
Ове нове реалности укључују промене на терену које су настале током трајања сукоба, укључујући територијалне добитке које су оствариле руске снаге. Русија би, према овим принципима, била спремна на компромисне преговоре, али сада полази са знатно повољнијих позиција, јер контролише веће територије него на почетку сукоба.
Ипак, догађаји као што је напад украјинских снага на Курску област, где су погођени цивилни циљеви и инфраструктура, озбиљно отежавају било какву преговарачку перспективу.
Руски председник Владимир Путин оштро је осудио ове нападе, наводећи да су преговори немогући са онима који циљано нападају цивилну популацију и цивилну инфраструктуру. Ова позиција додатно компликује било какве будуће преговоре, јер Русија сада инсистира на безбедности својих територија и становништва као предуслову за било какве разговоре.
Многе западне дипломате, иако неформално, све више говоре о томе да би неутралност Украјине могла бити најбоље решење за окончање сукоба. То, међутим, значи да би Украјина морала да одустане од својих амбиција за улазак у НАТО, што је питање које је у великој мери условило руски улазак у специјалну војну операцију.
Такође, међународне гаранције које би пратили евентуални мировни споразум морале би бити довољно снажне да осигурају и Украјини и Русији дугорочну стабилност, што би подразумевало учешће водећих светских сила у процесу надгледања тог споразума.
Перспективе преговора
Иако многи политички аналитичари, укључујући Анатола Ливена, виде истанбулске принципе као реалну основу за будуће преговоре, тренутна ситуација не показује јасне знакове смиривања.
Напади на цивилне циљеве, попут оних у Курској области, отежавају повратак за преговарачки сто. С друге стране, Запад наставља да испоручује војну помоћ Украјини, што додатно подстиче наставак сукоба.
Ипак, како време одмиче, све је већа вероватноћа да ће се међународна заједница, посебно у светлу геополитичких промена и исцрпљености обе стране, вратити преговорима као једином могућем решењу.
Преговори засновани на истанбулској формули представљају једини реалан оквир за мирно решење, али би захтевали значајне уступке обе стране, укључујући неутрални статус Украјине и признање територијалних промена које су настале током сукоба.
Русија остаје отворена за разговоре, али под условима који уважавају нове реалности на терену, док Украјина и њени западни савезници још увек разматрају опције и стратегије које би омогућиле повољнији исход за Кијев.
Ова ситуација и даље остаје флуидна, а будући преговори зависиће од низа фактора, укључујући и међународни притисак на обе стране да дођу до одрживог решења.
