Кao масони и илуминати, Ротшилди су (у свом финансијском интересу) одмах после Наполеоновог пораза почели да говоре о нечем што личи на светску владу, а 1818. година постала је очигледна демонстрација њихових претензија.

Ротшилде су подржали и други банкари – британски и швајцарски. Међутим, на путу реализације тих планова нашла се Русија – у почетку Александар I , затим Николај I, при том не само политичких планова, него и економских: руски цареви нису дозвољавали западном финансијском капиталу да се размахне у Русији и ограничавали су га.

Управо у периоду од 1820-1840. почиње конфронтација Ротшилда – ударне снаге западног (углавном јеврејског) капитала и Романових, односно, тадашње Русије, њеног владајућег режима. Карактеристично је да када су емисари Александра II и Александра III покушавали да се договоре са Ротшилдима о миру (то јест, да они престану да финансирају антивладине покрете у Русији у периоду од 1870-1890.) одговорено им је да је за Ротшилде мир са Романовима немогућ.

Да ли је потребно говорити о томе да су Ротшилди – главни савезници (и финансијери) британске круне и одређеног дела британског естаблишмента (при том, не само јеврејског)?

Да ли је потребно говорити о томе да су се у свом непријатељству према Русији они удружили са Великом Британијом као државом?

Треће, крај XVIII- прва половина XIX века представља – период наглог активирања масонства, историјски прве форме затворених наднационалних структура светске координације и управљања.

„Епоха револуција“ (Е. Хобсбаум) 1789-1848, у знатној мери била је епоха масонских револуција у оном смислу у којем су се оне одвијале под масонским паролама („слобода, једнакост, братство“), масони су чинили руководеће језгро снага, усмеравали и руководили револуцијама, односно били су субјекти који су искористили реалне структурне противречности Старог поретка претварајући их у системске.

Масонске структуре наступале су у скривеној форми политичке организације буржоазије и обезбеђивале – по „братској линији“ – организационе форме конспирације и компромиса са делом аристократије. На крају су се масони (или њихови следбеници) нашли на челу пост-револуционарних држава, десило се подржављење масонства као система затворених наднационалних структура светске координације и управљања.

Управо у „периоду револуција“ нагло је појачана готово неометана експанзија масонства у Европи и опет – сем у Русији. Без обзира на повећање броја масонских ложа, они су се овде суочили са влашћу руске аутократије.

Не треба говорити о томе да је руско самодржавље (посебно у време владавине Николаја I) постало смртни непријатељ масонства које се чврсто сместило за кормилом низа европских земаља.

Не треба говорити о томе да су готово све континенталне европске ложе контролисали Британци – британске острвске ложе, тесно повезане са британским естаблишментом и са „високим финансијама“.

Не треба говорити ни о томе да су се они у свом непријатељству према Русији сложили и формирали јединствен антируски савез, неког русофобског Змаја-Горинича са три главе.

Свака „глава“ имала је своје циљеве у борби са Русијом. Велика Британија тежила је да веома ослаби Русију следећи традиционални курс да не дозволи појављивање/постојање континенталног хегемона, тим пре таквог, који би због свог положаја могао на Истоку да је изазове.

Финансијери су настојали да Русију, њену власт, ставе под своју контролу да би правили своје мега-уносне послове.

Масони су настојали да униште самодржавље и да га замене републиком под контролом „братских“ европских ложа, која ће очигледно бити слабија од аутократске монархије. Тако се и десило после фебруарског преврата 1917. у којем су се интереси западног Горинича подударали са интересима одређених група у Русији, а које је Запад углавном насумице искористио.

Фебруарска револуција 1917.

Ипак, фебруар 1917. био је резултат дуготрајног, готово вековног пута на који су 1820-их година ступили противници Русије – савез државе Велике Британије и наднационалних економских и политичких сила Запада, а при том су за подривање Русије сви учесници савеза користили једни друге: Велика Британија – финансијере и масоне, финансијери – масоне и Велику Британију, масони – Велику Британију и финансијски капитал.

У суштини, ови учесници нису представљали збир већ целину, јединствен политичко-економски систем који је умногоме формиран за борбу са Русијом, током борбе са Русијом и ради поделе плодова победе те борбе. Победа о којој је реч, захтевала је рат – победу над победником Наполеона.

Са своје стране, припрема за такав рат претпостављала је психолошко-историјску (пре свега) информативну обраду владајућих и интелектуалних елита како у Европи, тако и у самој Русији.

Средство за такву обраду постала је русофобија која је исконструисана и покренута током 1820-их година. У периоду од 1830-1840. русофобија је морално, информативно и политички припремила читаву генерацију Европљана за рат. При том су русофобију почели да демонстрирају Европљани принципијелно различитих политичких погледа: квазилиберали (Дизраели), крајњи конзервативци (архиепископ Париза), ултрареволуционари (Маркс).

Лекција 25. Годишњице рата који је претходио првом опште-западном рату против Русије – Кримском, била је обична: информациони рат у истим околностима увек је припрема за обичан рат (чак и ако се овај други из неких разлога не деси, али то је већ друго питање).

Управо у периоду од 1820-1830. русофобија почиње да продире у саму Русију и да се шири на одређене делове владајуће и интелектуалне елите.

У основи русофобије дела руских елита била је чињеница да од XVIII века они нису живели толико према потребама руског „система рада“ (К. Маркс), односно према таквим потребама које су могле да буду задовољене нивоом развоја руске привреде, већ према потребама врхова „буржоизованог“ Запада где је систем рада био апсолутно другачији. Захваљујући природним и климатским условима, најпре Голфским струјама, продуктивност пољопривреде, и самим тим укупан друштвени производ Запада знатно је превазилазио руски. Да и не говоримо о томе да су у XVIII – XIX веку западне врхушке пљачкале колоније и полуколоније, доводиле у нарко-зависност читаве народе и тако изразито увећавале своје богатство.

Живот 20-25% владајућег слоја Русије, који је био у складу са западним потребама, захтевао је појачавање експлоатације становништва. Само током владавине Јекатерине II експлоатација је повећана за 3-3,5 пута, а тек је долазио XIX век који је М. О. Мењшиков назвао „столећем постепеног и на крају забрињавајућег, брзог пада благостања народа у Русији“.

„Желећи да имамо све те предмете луксуза и комфора – пише Михаил Осипович, – који су толико обични на Западу, ми смо приморани да му дајемо не само вишак жита, него као Индија, неопходне резерве. Наш народ хронично гладује и близу је изрођавања, а све то ради тога да се подржи сјај европејства, да се пружи могућност невеликом слоју капиталиста да иду укорак са Европом“. Односно, ради се о одузимању не само вишка, него и дела неопходног производа као цена за живот дела врхушке (и њене послуге) по стандардима буржоаског Запада.

Психолошко оправдање за то постао је презрив однос дела руског „образованог друштва“ према народу, према Русима као „дивљацима“, „Азијатима“ и слично. На такво тло пала је русофобија и већ 1860-1870.-их година дорасла до смердјаковштине и њеног жаљења што „паметна нација“, то јест, Французи, није освојила „глупу нацију“, односно, Русе.

Значајно је то што објекат русофобије није био само руски народ, руска култура и т. д., него – у многим случајевима – и руска државност и самодржавна власт. Ради се о томе да је аутократски центар врха у свом интересу делимично ограничавао експлоататорске апетите руске врхушке и због тога, такође, постајао објекат русофобске критике, као што је „азијатски деспотизам“, „систем самовоље“ и т. д. Такав став дела руске врхушке и руског капитала подударао се својом русофобијом са западним противницима Русије – како са државним (Велика Британија, Француска), тако и са наддржавним (масонство).

За русофобе је карактеристично непријатељство, мржња како према руском народу, тако и према руској власти и што је та власт јача, што је самосталнија у односу на Запад, што више узима у обзир интересе народа, друштва у целини, тиме је већа мржња и љућа русофобија.

Један од главних мотива мржње антисовјета према совјетској власти било је то што су је они схватали као власт простог народа, пука, или барем, као власт која је на неки начин штитила његове интересе не допуштајући да се размахну потенцијални отимачи.

Ови последњи отворено су „показали зубе“ током 1990-их и касније, и последњих година нашли свој израз у терминима као што су „ватник“, „ситна риба“, „обојци“ и слично. Према томе, русофобија је појава, не само, а можда и не толико социолошко-културна, цивилизацијска, колико класна. Односно, по форми цивилизацијска, по садржају – класна (и геополитичка). И то треба запамтити.

Од XIX века наднационални пројекат врхушки колективног Запада, „русофобија“, прошао је у свом развоју неколико етапа.

Оно што данас видимо – логичан је развој русофобије који је изазван оним што је РФ после периода јељциштине и нејасних „нултих“ година почела у својој спољној политици да демонстрира присуство својих геополитичких и геоекономских интереса, присуство нечега што личи на државни суверенитет, барем у спољној политици (иако се у поступцима РФ на Криму, у Украјини и посебно у Сирији, наравно, реализују интереси и крупног нафтно-гасног бизниса).

Путин у Минхен

У периоду касне горбачовштине и јељциштине (1989-1999.) Запад се толико одвикао од таквог понашања Русије да је својевремено чак и умерено-оштар говор В. В. Путина у Минхену изазвао гневну реакцију (какав је само наслов чланка тим поводом објављен у „Лос-Анђелес Тајмсу“: „Вашка која је зарикала“). Шта да се каже о њиховим реакцијама на понашање РФ у сиријској и украјинској кризи?

Садашња русофобска кампања на Западу има сва својства припреме за нови опште-западни рат против Русије и он ће сигурно започети ако непријатељ осети слабост и могућност да нанесе удар после којег неће уследити одмазда. Организована кампања русофобије има циљ да нас учини максимално слабим (како би рекао Тацит, да нас натера да оборимо поглед) и да убеди становништво Запада у морално право Запада да започне рат против Русије као агресора, носиоца ретроградних вредности и сметње за „нормалан“ (односно, дегенеративно-западни) развој и слично.

Да не бисмо допустили рат, тим пре пораз, ако рат, ипак, отпочну, да бисмо оборили душманина, неопходно је да на општем плану будемо јаки. И треба се брзо припремати: темпо планирања и припремања у сваком рату, тим пре у информативном, има одлучујући значај.

Конкретније, неопходно је ефикасно се супротставити русофобији, потискивати је како унутар земље нападајући „пету колону“, тако и изван њених граница – на светском нивоу.

Борба са русофобијом као психолошко-историјским оружјем мора да се води на свим нивоима психолошко-историјског рата, узимајући у обзир све његове аспекте, као што су:

1) конкретно-информативни,

2) правни,

3) медијски,

4) научно-концепцијски,

5) образовни.

На конкретно-информативном плану неопходно је праћење, пописивање и каталогизација русофобских;

– идеја,

– деловања,

– организација,

– лица,

– повезаности организација и лица са одређеним политичко-економским структурама (са посебном пажњом на – финансије, специјалне службе, НВО).

Овде су важни и потребни различити информативни центри – како институционални тако и мрежни-(интернет), како они који раде у режиму тоталног аутоматског праћења, тако и центри који раде у режиму слободног трагања, слободно прелазе из режима активног очекивања у режим активног супротстављања – и обрнуто.

На законодавном плану неопходан је стални правни притисак и праћење русофобских организација и лица – тако како то чине одговарајуће јеврејске организације у односу на јудофобе.

Постоји „познати“ 282. члан, у народу крштен као „руски“. Треба га учинити антирусофобским. На медијском плану неопходно је непрестано раскринкавање русофобије и русофоба (индивидуалних и колективних), разоткривање политичко-економских интереса и снага које стоје иза њих и стварање услова моралне нетрпељивости око њих. На научно-концептуалном плану неопходна је анализа проблема историје русофобије, теорије и метода противдејстава у односу на њу.

То мора да нађе одраз и у образовним програмима. И овде опет имамо чему да се научимо од Јевреја, чије научне структуре разрађују теме као што су историја семитизма и холокауст. Нама су потребне анализе историје русофобије, а при том се мора имати у виду да су главне жртве (у апсолутној димензији) холокауста у широко цивилизацијском смислу, у ствари, Руси, Словени.

Све то је, ипак, конкретизам, а како је говорио А. И. Лењин – онај ко се буде латио решавања општих питања без претходног решавања појединачних, тај ће на сваком кораку да се судара са тим нерешеним питањима. Конкретне мере борбе са русофобијом рескирају да остану полумере без реализације низа општих ствари.

На пример, борба са русофобијом претпоставља борбу за реални суверенитет – и обрнуто. Ако се код нас уопште може говорити о обнављању суверенитета, онда је то за сада могуће само на линији спољне политике. Ипак, без усклађивања унутрашњег курса са спољним, реални суверенитет остаје недостижан.

Суверенитет у економској, научној, и, истини за вољу, у најважнијој – образовној сфери, неопходни су услови за обезбеђивање реалног суверенитета, који, поред осталог, представља најснажнији удар по русофобији.

Даље – делотворна борба са русофобијом захтева од власти („режима“) да се дистанцира од горбачовштине и јељцинштине и да им да јасну политичко-правну и морално-историјску оцену. За русофобски сегмент врхушке власти, која је рођена са печатом издајништва, капитулације и социјалне деструкције (укључујући пљачку државе и разарање њеног војног и научно-образовног потенцијала) то ће бити озбиљан ударац.

Борба Запада и „пете колоне“ са Русијом и рускошћу, то јест практична русофобија, развија се и увођењем у наш живот не само не-руских норми и вредности, него и таквих вредности и норми које су директно супротне руском социјално-духовном коду. Ту имам у виду рекламу и апологију потрошачког менталитета као циља и смисла живота, егоизма социјалног и индивидуалног, космополитизма, каријеризма (под маском такозване „конкурентности“) и т. д. Борба на овом фронту, иако индиректна, није ништа мање важан облик отпора русофобији.

Русија је потпуно евидентно ступила у претећи период, русофобски информационо-пропагандистички напади достигли су такав степен усијања после кога ће иза „метафизике“ врло вероватно уследити „физика“ – Велики Лов на Русију. Наш задатак је да не дозволимо тај Лов, а у случају његовог отпочињања да претворимо ловца у дивљач, као и да сам старт преокренемо у завршетак, не наш, наравно.

За Факти.орг са руског превела Ксенија Трајковић

Ознаке: Велика Британија, илуминати, масони, Ротшилди, Русија, теорија завере