Прочитај ми чланакОсим руских, на које смо поносни, Србија, веровали или не, има и Садамове „мигове“, који су деценијама „заробљени“ у војним хангарима!
Ваздухопловна историја Југославије и Србије веома је богата непознатим детаљима, од којих је, како је објавио недељник „Експрес“, најзанимљивији тај да се код нас и даље налази скоро читава једна ескадрила – од око 18 „мигова“ – који су припадали Садаму Хусеину.
Реч је, како се наводи, о десет авиона типа „миг 23” и осам ловаца типа „миг 21” ирачког ратног ваздухопловства, који су због ратова који су избили, најпре на Блиском истоку, а потом и у бившој Југославији, остали заглављени на Балкану, а њихова судбина и даље је неизвесна. Чак девет од десет „мигова 23” и даље је растављено, у дрвеним сандуцима, док се један, који је склопљен, налази у Заводу „Мома Стојановић“ у Батајници. Преостали размонтирани „мигови” смештени су у 160. логистичку базу у Панчеву.
Војнополитички коментатор Мирослав Лазански за „Ало!“ каже да је реч о авионима које је бивша Југославија примила на ремонт од Садама Хусеина, који је тада био председник Ирака.
– Ми смо примили „мигове” на ремонт уочи распада Југославије 1991. године и они су били у Загребу у Ремонтном заводу „Змај“ у Великој Горици. Дошао је распад Југославије, неколико комада који су били скроз расклопљени вероватно је остало тамо, а један део смо пребацили у Београд. Један је чак прелетео релацију Београд-Бихаћ а да није имао поклопац горе на кабини. Ти авиони су остали у Заводу „Мома Станојловић“, НАТО их није ни гађао јер су знали да су у неупотребљивом стању. Мислим да бивша Југославија још дугује Ираку ремонт тих авиона, зато што смо вероватно узели неке паре унапред. Ти авиони су сада неупотребљиви и Ирак је давно одустао од њих, у њих не вреди улагати јер их је давно прегазило време – каже Лазански.
Војни аналитичар Александар Радић каже да правно питање тих летелица који су сада музејски експонати никада није било решенео, што је један од главних разлога зашто их Србија никада није ставила у састав нашег ваздухопловства, а нису биле ни у саставу југословенског.
– Постојао је неки план да они буду извиђачи, а време за то је био почетак деведесетих. Али тада није постојао јак интерес да се то реализује јер смо имали много технике, више него што смо могли да одржавамо, онда је уследио Дејтонски споразум, захваљујући којем је смањен број авиона. А што је најважније, то су ипак били туђи авиони. Није било решено правно питање чији су и шта са њима, свакаква је ту папирологија фалила, као и прецизни подаци о летелицама. Увек је било на ивици добре жеље да се нешто уради са тим авионима, али тај моменат је прошао 1991. године. Сада би било интересантно када бисмо ми те авионе разменили са другим музејима, да направимо једну лепу колекцију. Тада су се ствари дешавале муњевито – објаснио је наш саговорник.
