Подвиг наше војске, обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године, све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите, а 3.ракетни дивизион чини најславнијом јединицом, поново је у жижи јавности.

Овај пут кроз књигу „Пад ноћног сокола“ аутора пуковника Славише Голубовића, припадника војнообавештајне агенције (ВОА,) промовисану у дому војске Србије 14.децембра 2016. године. Књигу је издао Медија центар „Одбрана“, први рецензент је Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју, стручни рецензент књиге је Јовица Драганић, генерал потпуковник-бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије и пензионисани пуковник Љубодраг Стојадиновић.

Мене, Драгана Матића, као члана борбене послуге која је оборила Ф-117А и човека који је ту ноћ био у станици за вођење ракета ова књига је потпуно разочарала. Сви ми надали смо се да ће истина о обарању „Стелта“ угледати светлост дана у издању војске и због тога смо пристали да дамо изјаве. Нисам очекивао да моја изјава, нити било чија друга могу бити злоуптребљене, а јесу.

Изјаве које ће бити коришћене као материал за књигу Славише Голубовића давао сам усмено више пута аутору јер сам био оператор праћења за време 4 бојева гађања 3.ракетног дивизиона 1999.год. Састали смо се неколико пута у кафићу у “ТЦ Меркатор”, а једном су били присутни Ðорђе Малетић и Стеван Сегеди.

На основу тих разговора Славиша Голубовић је написао изјаве и донео ми их на ауторизацију. Приликом потписивања изјава текст сам делимично прегледао не упуштајући се у њихов садржај. Веровао сам Голубовићу и у његове добре намере. Веровао сам да је све написао како сам му испричао. На крају крајева био ми је командир у батерији за вођење ракета. Од три дате изјаве ја не поседујем ни један примерак ауторизованог текста. Своје примерке ауторизованих текстова немају по мојим сазнањима још неки чланови борбене послуге.

Моја изјава која је наведена у књизи “Пад ноћног сокола” аутора пуковника Славише Голубовића у издању Медија центра “Одбрана” на страницама 93-96 не представља моју аутентичну изјаву, нити њен садржај одговара стварном стању у ноћи 27.03.1999.год. када је оборен Ф-117А.

Чињенично стање 27.03.1999.год. је следеће:

1. „Нисам био на дежурству од 12 до 18 часова, као што пише у књизи. На дежурству тог дана сам био од 06.00-12.00 и од 18.00-24.00 тј.до момента док нисмо добили наређење за напуштање ватреног положаја Шимановци око 21.15 после бојевог гађања у 20.42.
2. Није тачно да мајор Борис Стоименов седи на радном месту помоћника руковаоца гађања од 18.00. па све до завршетка борбеног рада до 20.42. На том радном месту он је био од 18.00-20.30. часова, а потом од 20.30-21.15 часова потпуковник Ðорðе Аничи, руковалац гађања. Око 20.30 у кабину је ушао потпуковник Ðорђе Аничић,руковалац гађања, мајор Борис Стоименов устао је са столице радног места помоћника руковаоца гађања и стао иза леђа између официра за вођење Муминовић Сенада и командира батерије Николић Дарка. На његово место сео је потпуковник Аничић који се вратио са задатка. Тако је комплетиран састав борбене послуге која је оборила Ф-117А и који је у свим војним документима. Онај ко стоји нема радно место и није члан борбене послуге, а то је мајор Борис Стоименов.
3. Није тачно да је борбени рад у току у моменту уласка у станицу потпуковника Аничића у 20.30 часова иако смо у “Приправности бр. 1”. Он и Дани 12. минута (20.30.-20.42) разговарају пре почетка борбеног рада о томе шта има ново у јединици и шта је то поподне са имитатором зрачења радио потпуковник Аничић. Јасно све чујем јер седим на 50-так сантиметара од обојице. Потпуковник Дани дубоко је заваљен у столици руковаоца гађања, скоро ме коленима додирује и ослоњен леђима на блокове за управљање лансирним рампама дрема док прича са Аничићем. Показивач осматрачког радара П-18 је десно, бочно од њега и он га не гледа. Са његове леве стране, до улазних врата, седи Аничић испред кога је у правцу погледа екран осматрачког радара. Аничић у једном моменту гласно упозорава да имамо циљ у зони речима: „Дани овај иде на нас“. Дрема на свом радном месту и оператор руног праћења по равни Ф-2, Дејан Тиосављевић кога сам руком дрмнуо и разбудио када је почео борбени рад.
4. Закључак аутора да борбеним радом за време обарања Ф-117А командује само Дани Золтан је нетачан. Борбеним радом командовала су оба руковаоца гађања. Потпуковник Ðорђе Аничић није „други, непостојећи“ помоћник руковаоца гађања већ руковалац гађања и који за време борбеног рада седи на радном месту помоћника руковаоца. Авион Ф-117А смо оборили из трећег покушаја у 20.42. Потппуковник Дани је у првом покушају командовао тражење циља нишанским радаром на даљини око 15. километара. Тражење авиона у ваздуху је трајало дуже од 10 секунди и. пошто Дани није командовао прекид, потпуковник Аничић је командовао “Еквивалент”, тј.прекид зрачења. Потппоручник Дарко Николић, на радном месту командира батерије, у том моменту не извршава команду због чега Аничић врло гласно командује “Скидај високи”- скоро вичући на Николића. Зато су Голубовићу командовала оба руковаоца гађања, али ти то не знаш јер ниси био са нама. Борбена послуга је извршавала команде и једног и другог руковаоца гађања.

   У другом покушају који је такође био неуспешан, оба руковаоца гађања су командовала, потпуковник Дани тражење циља, а потпуковник Аничић поново прекид тражења. Борбени рад је био идентичан као у првом покушају.

У трећем покушају који је успешан, потпуковник Аничићније имао разлога да било шта командује нити је рекао и једну реè. Никада у својој изјави нисам рекао Голубовићу да је Аничић гледао на сат, ни да је викао “искључи, искључи”. Гледао сам у свој екран и нисам имао времена да гледам шта други раде, али сам све чуо.

У својој изјави о обарању Ф-117А на страници 96 нисам имао разлога да причам о догађају који се десио 11.05.1999.год. када је противрадарска ракета “Харм” пала на 50-так метара од кабине УНК-а. Просто зато што сам о овом догађају дао посебну изјаву.

На слици преузетој из књиге „Смена“, а објављене и у овој књизи на 213 страни сваком ко жели да истражује и анализира део изјава чланова борбене послуге могу да кажем да ја седим у средини. Право седи руковаоц гађања мајор Дотлић Бошко, иза његових леђа су блокови управљања лансирним рампама, екран радара је са његове десне стране у висини стомака. Лево од њега седи помоћник руковаоца гађања на простору 0,55X0,5 метара до улазних врата. Мала помоћ:

Руковаоц гађања Дани Золтан каже да Аничић стоји њему иза леђа, а даље у својој изјави да стоји са стране на платформи, између њега и мене.То је физички немогуће у оба случаја. Истог човека ставља на два различита места. Ако Аничић стоји њему иза леђа, а испред Стоименова, како онда Стоименов „седећи“ иза леђа Аничића види показивач радара. Комплетна његова изјава је неистинита јер као командант негира војна документа која је сам потписао.

Стоименов у својој изјави каже да седи на месту помоћника руковаоца гађања, да Аничић стоји испред њега и да преко његовог рамена гледа у показивач. Могуће само ако је Аничић провидан. На тако малом простору нема места за столицу и два човека, чак да обојица стоје. Официр који је годинама промовисао ратни дневник „Смена“ у земљи и иностранству, сведочио на суду сада је дао потпуно другачију изјаву и себе ставио у борбену послугу мимо свих војних докумената.

Муминовић и Николић кажу да Аничић стоји на платформи што је такође немогуће јер би сметао мени у борбеном раду. На том месту никад нико није стајао нити може да стоји. Обојица изјављују да је Аничић паничеæи викао у трећем покушају гаси, гаси… пре него што је радар уопште зрачио у простор? Како то да се није уплашио у прва два покушаја већ у трећем-питање је за стручњаке из друге области. Никада у свом радном веку ракеташа нисам чуо да је неко у мом дивизиону нити било где користио термин: „Гаси, Гаси…”, и слично.

Дејан Тиосављевић каже да Аничић стоји иза мене и да са стране гледа показивач. Ту је немогуће стајати за време борбеног рада, а и да може са те позиције не може да се види екран осматрачког радара.

Мислим да није у питању заборав чланова борбене послуге него намера аутора и врха војске на челу са стручним рецензентом да се прекроји историјски догађај. Очито је кишобран преваре у самом војном врху, реализован преко припадника војнообавештајне агенције (ВОА) пуковника Славише Голубовића.

Зашто су учесници дали лажне изјаве и тиме себе довели у морални ћорсокак је питање за сваког понаособ. Намерно или преваром или су толико били уплашени да се не сећају ко стоји у кабини и где, ко дрема, а ко седи и на ком радном месту. Ко је командовао борбеним радом и у ком покушају Аничић виче на Николића. Има и поштених и до сада је судским путем своје изјаве за књигу повукло осам људи. На тај начин је обесмишљена ауторова књига и превара војске.

О потпуковнику Аничићу могу само да кажем да је доживео велику неправду, да је сво време рата био привржен јединици и борбеном раду, да никад није ни једног момента показао страх. Да се он, а не Дани Золтан изборио да комплетна борбена послуга буде унапређена у виши чин. Да је частан официр и да је за време рата уживао велико поверење јединице и борбене послуге.

С друге стране, аутор књиге, пуковник Голубовић у својој биографији истиче да је присутан у свим кључним догађајима у 3.рд ПВО што није тачно. Више од пола рата није био у јединици, није био ни на једном бојевом гађању у станици за вођење ракета за време рата. По повратку из иностранства, заједно са Николић Дарком, у јединицу се јавио 7 дана касније. Очито су били уморни од пута и „журили“ су да одмене ратне другове у рату. На основу више лажних изјава чланова борбене послуге (међу њима и мојом) он је својим закључцима прекројио историју, састав борбене послуге и начин борбеног рада. При том читаоцу није понудио ни један званични војни документ на увид и упоредио га са изјавама учесника. Којим се то дугогодишњим истраживачким методом служио?

Зато тврдим да је књига „Пад ноћног сокола“ по питању обарања Ф-117А и састава борбене послуге ФАЛСИФИКАТ. Такође тврдим да је аутор знао за званична војна документа и да их својим писањем демантује. Од нас је направио саучеснике и лажове, а од потпуковника Аничића кукавицу. Ја у томе не желим и нећу да учествујем. Све изјаве учесника у књизи су лажне сем Аничићеве која је верно осликала комплетно стање у кабини. У свим званичним извештајима и војним документима на радном месту помоћника руковаоца гађања је потпуковник Ðорђе Аничић, а нама је подметнуто да он стоји на разним местима у кабини, што значи да није члан борбене послуге. Ако је стајао, паничио и хистреисао зашто је командант Дани Золтан известио бригаду да је Аничић члан борбене послуге, а не Борис Стоименов који се сада први пут помиње на том радном месту?

Не постоје два радна места помоћника руковаоца гађања у станици за вођење ракета. Како то не зна бивши командир батерије за вођење ракета Голубовић? Како не зна да има шест радних места, па се на списку могло наћи само шест старешина? Чланови борбене послуге који тврде и који и даље буду тврдили да Аничић стоји, а не седи на радном месту, лажу, демантују војна документа, али и тешко клевећу команданта тврдећи да је лажно известио команду бригаде, а то је кривично дело. Тужно је да официри „не знају“ да постоје депеше и докумената којим је дивизион известио бригаду, бригада корпус, корпус РВ и ПВО итд.

То говори о нама самима. Војној организацији годинама није сметала „МОДИФИКАЦИЈА“ Дани Золтана, разни документарни филмови о њему, писани и тв медији, микроталасне пећнице и остале глупости. Пилот кога смо оборили, Данијев брат како га он назива, шетао је Београдом и био дочекан овацијама у Дому омладине. Разне преваре на домаћем и међународном плану. А онда им је засметао Ðорђе Аничић кад је јавно проговорио о ратним профитерима, о стању у нашој војсци и о непоштовању закона.

Неко је очито имао разлог и мотив да се на овај начин обрачуна са потпуковником Аничићем. Очито се ради о злоупотреби службеног положаја јер су појединци сакривени иза униформе и положаја злупотрбили институцију војске да би бранили личне неуспехе и фрустрације. Аутор је књигом довео војну организацију у позицију да негира своја званична документа. То се у војсци, колико ми је познато, није радило до сада.

Драган Матић,
заставник прве класе у пензији,
члан борбене послуге,
оператор ручног праћења по Ф2

Извор: koreni.rs

Ознаке: Драган Матић, књига, Пад ноћног сокола, српска историја, фалсификат