Прочитај ми чланакСиријски свештеник: „Чудо је да смо још увек живи. То дугујемо Владимиру Путину“
Пре неколико година, заменик руског премијера Дмитриј Рогозин, тадашњи амбасадор Русије при НАТО, упозорио је на појаву новог утицаја који постаје озбиљна претња за велике делове света, наиме, за Азију, Европу и Америку.
„Појављује се нова цивилизација у Трећем свету која сматра да ју је бела, Северна хемисфера одувек тлачила и да, стога, сада мора да падне ничице пред њом… Ако северна цивилизација жели да се заштити, она мора да буде уједињена: Америка, Европска унија и Русија. Ако они нису заједно, биће поражени један по један,“ изјавио је.
Он је превасходно мислио на радикални ислам. И чини се да Америка, са својим хришћанским темељима, Европа, са сопственим јудео-хришћанским наслеђем, па и Русија, са својом историјском Руском православном црквом, имају разлога да се удруже.
Зашто би се онда америчка политичка елита противила успостављању бољих односа са Русијом, што заговара председник Доналд Трамп?
Заправо је током последњих година сваки председник истицао суштински исти циљ. Сећате ли се „ресетовања“ које је најавила Хилари Клинтон, као Обамин Државни секретар?
Међутим, противљења Трамповим предлозима су гласна и упорна, упркос, како неки сматрају, ванредним напорима које Русија улаже у корист заштите хришћана.
Један 76-годишњи фламански свештеник из Мар Јакуб манастира у сиријском граду Кара, који потиче из 6. века, поставио је ово питање у контекст који најбоље разуме, свој сопствени живот:
„Чудо је да смо још увек живи. То дугујемо војсци Асадове владе и Владимиру Путину, јер је одлучио да интервенише кад су побуњеници претили да преузму власт… Нема проблема између обичних муслимана и хришћана. Проблем је у оним радикалним исламистичким, западно-спонзорисаним побуњеницима који хоће да нас масакрирају… Трамп схвата да је радикални ислам већа опасност од Русије“.
У Европи многе новоосноване националистичке, антиглобалистике и анти-ЕУ партије изражавају дивљење према руској одбрани традиционалних вредности, заједно са европским хришћанским интелектуалцима, који очајавају због тога што се Западна Европа одрекла својих духовних корена.
На Балкану је Русија једина сила која штити хришћане од прогона исламиста. Она одбија да призна западно спонзорисану сецесију Косова од Србије и уништавање тамошњег хиљадугодишњег хришћанског црквеног наслеђа које, попут ИСИС-а, спроводе Албанци муслимани.
А протојереј Всеволод Чаплин је једном приликом изјавио: „Свака борба против тероризма је морална; можемо то чак назвати и светим ратом“, додајући да се хришћанске земље „могу супротставити псеудо-исламском екстремизму само ако су утемељене на традиционалним верским вредностима… Секуларизам никад неће бити у стању да се носи са изазовом верског фанатизма и екстремизма који данас надиру у Европу. Секуларизам ће увек изгубити против верског или псеудо-верског екстремизма. Чак и кад би секуларизам за неко време успео да се супротстави верском и јавном екстремизму помоћу моћи и новца, то не би дуго трајало, свега 20-30 година.“
Међутим, на недавној Минхенској конференцији о безбедности, сенатор Линдси Грем, Републиканац из Јужне Каролине, изјавио је да ће „2017. бити година шутирања Русије у задњицу у Конгресу“, уз позивање на тврдње да је Русија хаковала рачунарске системе Демократа и тако утицала на председничке изборе 2016, додајући да Трамп „треба да сарађује са нама у циљу кажњавања Русије“.
Грем и његов колега сенатор Џон Мекејн, још један учесник Минхенске конференције, предводе широки фронт борбе за оспоравање и могуће саботирање Трампове често изражене жеље да поправи односе са Русијом.
Мекејн, иначе председник Комитета за оружане снаге америчког Сената, је у јануару изразио наду да ће нови амерички председник одустати од замисли да укине санкције које је Барак Обама увео против Русије.
„Ако то не буде учинио, радићу са својим колегама на томе да се санкције против Русије преточе у закон,“ рекао је Мекејн.
Грем се придружио Мекејну у Минхену, изјављујући да планира да покрене двопартијску иницијативу за нове санкције против Русије, за коју би добио „више од 75 гласова“ (од укупно 100 у Сенату – прим. прев.). Такође је јавно изнео могућност покретања Члана 5 НАТО уговора, по ком је „напад на једну потписницу напад на све“.
Гремова запаљива реторика је дошла на крилима оставке Саветника за националну безбедност Мајкла Флина, услед оптужби да су он и други чланови Трамповог тима имали недозвољене контакте са руским дипломатама и владиним и обавештајним званичницима – што су и Флин и Бела кућа негирали.
Са своје стране, Руси су, посредством Министра спољних послова Сергеја Лаврова, позвали оне који ово тврде „да нам пруже неке чињенице“ у вези оптужби за хаковање.
„Нисам видео никакве чињенице, само неке оптужбе да смо покушали да хакујемо неки сајт Демократске партије,“ рекао је он.
У Контресу се о овоме расправља а ФБИ води истрагу.
Међутим, Трампова спољна политика „Америка на првом месту“ налаже: „Победа над ИСИС-ом и другим радикалним исламским терористичким групама ће бити наш први приоритет,“ што је у сагласју са једном од тачки недавног руског званичног документа, објављеног пре само неколико седмица:
„Глобална терористичка претња је досегла нове висине појавом међународне терористичке организације Исламска држава и сличних група, чије насиље је досегло ниво окрутности без преседана. Циљ им је да створе сопствену државу и да консолидују свој утицај на територији која се протеже од обала Атлантског океана до Пакистана. Главни напори у борби против тероризма би требало да буду усмерени ка стварању широке међународне противтерористичке коалиције, на солидној правној основи, заснованој на ефектној и доследној међудржавној сарадњи без икакве политизације или двојних стандарда, изнад свега ради спречавања тероризма и екстремизма и сузбијања ширења радикалних идеја.“
Трамп и руски председник Владимир Путин су разговарали 28. јануара, после чега је Бела кућа изјавила да се „обе стране надају да ће после данашњег разговора моћи да се брзо ухвате у коштац са тероризмом и другим важним питањима од обостраног значаја“.
Кремљ је изјавио да су „оба лидера нагласила да је удруживање снага у борби против главне претње – међународног тероризма – највиши приоритет. Двојица председника су позвала на успостављање истинске координације деловања Русије и САД у циљу победе над Исламском државом и другим терористичким групама у Сирији“.
Стога се чини да је прави сукоб онај између двојице председника који су се усредсредили на тероризам, и либералне елите у Америци и Европи и медијских кућа попут Њујорк тајмса, Си-ен-ен-а и других, чији је изгледа циљ да продубе јаз између САД и Русије.
Неки сматрају да је ова напетост део заоставштине Хладног рата.
Руски званичници су често испољавали своју разочараност оваквим размишљањем, што је Сергеј Лавров поновио на Минхенској конференцији, износећи став да је амерички предвођена НАТО алијанса „установа из доба Хладног рата“ чији је циљ сузбијање Русије, што је наставак антисовјетске политике обуздавања коју је амерички дипломата Џорџ Кенан изложио у свом чувеном „Дугом телеграму“ 1946, чија је суштина 1947. објављена у часопису Форин аферс (под псеудонимом „Икс“), и која је постала стуб америчке политике према СССР током наредних година.
Међутим, управо је Кенан педесет година касније изразио озбиљну забринутост да би даље ширење НАТО алијансе на исток коју је форсирала Клинтонова администрација представљало „кобну грешку“ – што је био и наслов чланка објављеног тим поводом у Њујорк тајмсу – односно „најкобнију грешку америчке спољне политике у читавом пост-хладноратовском периоду“.
По Кенановим речима: „За очекивати је да ће таква одлука распирити националистичке, антизападне и милитаристичке тежње у руској јавности, да ће имати негативан утицај на развој руске демократије, да ће васпоставити атмосферу хладног рата у односима Истока и Запада, и да ће гурнути руску спољну политику у правцима који нам се засигурно неће допасти“.
Уз то се Кенан запитао: „Зашто би, са свим потенцијалним могућностима које нуди крај хладног рата, односи између Истока и Запада требало да се врте око питања ко ће бити у савезу са ким и, последично, против кога, у неком замишљеном, потпуно непредвидивом и крајње неизгледном будућем војном сукобу?“
Међутим, НАТО се ипак проширио, 1999, 2004. и 2009, додајући 12 нових земаља чланица алијанси (малена Црна Гора је најновија земља која је позвана у чланство, чекајући ратификацију још неколико НАТО земаља, укључујући и САД). Уз то, подржавајући сецесионизам већински муслиманских Албанаца у српској јужној покрајини Косово, НАТО је једнострано бомбардовао традиционалног руског савезника Југославију у пролеће 1999, што је у очима врхова руске власти представљало најаву будућих догађаја.
У свом годишњем обраћању Федералној скупштини Русије 2014, Путин је рекао следеће:
„Без обзира на нашу тадашњу крајњу отвореност и спремност на сарадњу о свим, може се рећи, најосетљивијим питањима, без обзира што смо сматрали… наше дојучерашње противнике за блиске пријатеље, готово за савезнике, подршка сепаратизма у Русији ‘из иностранства’ – и информативна, и политичка, и финансијска, и путем обавештајних служби – била је апсолутно очигледна и без икакве сумње у то да би нас са задовољством пустили да се по југословенском сценарију распаднемо и поцепамо са свим последицама које из тога проистичу за народе Русије“.
Ту је и питање Украјине, која представља најновији извор напетости између Запада и Русије, где обе стране оптужују другу да је „крива за агресију“: западни лидери сматрају да је Русија „незаконито анектирала Крим“ и да подржава проруске сепаратисте у источној Украјини, док Русија оптужује западне силе да су организовале преврат у Кијеву и тамо устоличиле антируске екстремисте, уз тврдње да је Никита Хрушчов Крим нелегитимно припојио Украјини за време СССР.
Опет, у контексту украјинске кризе, НАТО шаље додатне хиљаде војника ка руским границама, као одговор на перципирану претњу од руске агресије, мада је шеф Војног комитета НАТО, генерал Петр Павел, током Минхенске конференције признао да сматра „да Русија нема озбиљну намеру да нападне НАТО“.
Са своје стране, Русија наставља да покреће иницијативе од узајамне користи за некадашње супротстављене стране у Хладном рату, укључујући и предлог за „Европски споразум о безбедности“ који је покренуо тадашњи руски председник Дмитриј Медведев у новембру 2009.
И, мада је тај предлог на Западу примљен са скепсом или отвореним одбијањем, руски лидери нису одустали од њега. На пример, на овогодишњој Минхенској конференцији, руски министар спољних послова Лавров је поновио позив за стварање „заједничког простора добросуседских односа од Ванкувера до Владивостока“.
У корену ових вредносно и цивилизацијски утемељених ставова је процес који пролази практично непримећено на убрзано секуларизујућем Западу – процес убрзане рехришћијанизације Русије. Према извештајима, руски председник је одобрио преко 2 милијарде рубљи (100 милиона америчких долара) из пореских прихода за обнову цркви уништених током совјетског режима. Уз то, током последњих четврт века, односно од пада комунизма, Руска православна црква је изградила или из рушевина обновила више од 25.000 цркви.
„То значи да се отварало хиљаду цркви годишње, односно три цркве дневно,“ каже митрополит Иларион Алфејев, шеф Одељења за спољне црквене послове.
Попут Доналда Трампа, Путин редовно испољава своју религиозност, па чак и у чланку за Њујорк тајмс из 2013, поводом годишњице 11. септембра, у којем је позвао на обазрив приступ сиријском питању, и који је завршио следећом реченицом: „Сви смо различити, али када затражимо Господње благослове, не смемо да заборавимо да нас је Бог створио једнаке“.
А само неколико дана касније, у говору пред руским конзервативним Валдајским клубом, који су многи медији пренели, Путин је позвао Русе да „ојачају нови национални идентитет заснован на конзервативним и традиционалним вредностима попут Православне цркве, упозоравајући да се Запад суочава са моралном кризом“, критикујући западне земље што „стављају знак једнакости између вишедетних породица и истополних партнерстава, између вере у Бога и вере у ђавола“, као и „екцесе политичке коректности“.
Чак је и свештеник Френклин Грем, син чувеног америчког проповедника Билија Грема, приметио да „оно што Русија чини може да сачува животе хришћана на Блиском истоку“, додајући и следеће у погледу ситуације у Сирији: „Треба да разумете да је, имајући у виду све добро и лоше што је урадила у историји ове земље, сиријска влада штитила хришћане, штитила мањине од исламиста“.
