Прочитај ми чланакПредставник америчке „Плејстејшн армије“ од 90 килограма и 9.000 калорија дневно брзо би у Вијетнаму изгубио живот.
Америчка војска није просто пренадувена, она пати од толико много бољки да им се не види крај. Суштина њеног проблема је у систему базираном на корумпираној војној култури. Много је потенцијалних узрока таквог стања, међу којима се као најважнији издвајају хришћански фундаментализам који прожима војску, презир према образовању, расизам, непознавање политичких прилика, екстремизам и увлакачки односи.
Онима који знају шта је права борба и прави рат гледање америчких јединица ствара главобољу. Након Вијетнама ратни ветерани напустили су војну службу и Пентагон је покренуо програм за који је веровао да ће довести до нове високо плаћене „професионалне војске“. За вијетнамски пораз су окривљени они који су се борили. Војска је на крају рата обрисала све ратне ветеране, како ми је рекао комадант Првог корпуса генерал Херман Никерсон, који је наговестио да је спреман да због мене направи изузетак.
Данас је војска састављена од оних који су у Вијетнаму, уз добру храну и клима уређаје, служили у луксузним објектима повлачећих ешелона, препуним сексуалних перверзија и кукавичлука. Ти људи су чинили градивни материјал оног што је поручник Дејвид Хекворт назвао „напарфемисаним пентагонским принцезама“.
ПОЗАДИНА
У уводним данима Другог светског рата општа корупција и типична „војна култура“ приморале су начелника америчког генералштаба генерала Маршала да спроведе чистку у армији, отпуштајући хиљаде официра и постављајући мрачног потпуковника Ајзенхауера на чело главне команде за Европу. Данас немамо генерала Маршала иако је генерал Демпси био почео да ради свој посао пре него што је био приморан да га напусти, заједно са министром одбране Чаком Хејгелом, такође вијетнамским ратним ветераном.
Данас се о рату учи у школи. Официре подучавају други официри који су о рату читали у књигама, видели га на телевизији или имају искуство које се мери у минутима или сатима, стечено током краткотрајних инсценираних позоришних операција или евентуално у оквиру лажног рата против тероризма. Такви су доказано бескорисни, представљају претњу за себе и друге, склони су халуцинирању, фабриковању догађаја и представљају морално порозне ратне криминалце који не знају за осећај гриже савести. Да ли је мој суд превише оштар? Мислим да није.
Погонско гориво савремених ратова су гламур, плаћеници и профит. Кад нема тортуре и убистава дроновима, онда су ту специјалне операције, где високоплаћене јединице на основу наводно проверених обавештајних података убијају цивиле или борце за слободу, често у име терористичких организација Ал Каиде и ISIS.
Упркос уложеним билионима и преобимним резервама функционалног наоружања – у које спадају и авиони F35, који представљају бескорисне „црне рупе“ и гутаче новца – Америка губи ратове јер не поседује ратнички дух. Кад говорим о губљењу ратова, мислим на Ирак-1, „напуштање“ и целокупан преварантски Бушов и Блеров лажни рат против тероризма.
ЗАБОРАВЉЕНА ВИЈЕТНАМСКА ЛЕКЦИЈА
Борио сам се у Вијетнаму, у рату у којем је Америка победила тек након година разорних жртава. Ово је кључна разлика између Вијетнама, правог рата са правим људима, у односу на медијску верзију ратова, која је уследила 50 година касније, и тренутне дебакле.
Они који су ишли у Вијетнам, бар у почетку, били су регрутовани. Они који су се борили у Вијетнаму били су високо образовани, за разлику од данашњих војника. Кључна реч овде је „борили“. Војска обучава и оне којима је потребна институционлна заштита да преживе, који траже структуру и потчињеност ауторитету које обично не могу да пронађу у спољном свету.
Данас такви управљају Пентагоном, ратним факултетима и војним академијама.
Они који су у војску дошли као двогодишњи регрути или резервисти са две године активне службе – а ја сам био један од њих – не квалификују се за програме обуке, али без обзира на квалификације, увек добијају улоге у борбеним мисијама.
За четворогодишњег регрута исподпросечне интелигенције постојала је једнака шанса да добије посао возача камиона, кувара, радарског техничара или обавештајног аналитичара. Као што амерички хумориста Џим В. Дин често каже: „Такве ствари не можеш просто да измислиш“.
Штавише, само врхунски спремни борци, навикнути на екстреман физички напор у условима џунгле могли су да преживе борбу у Вијетнаму. Једина прилика да прођете кроз тако нешто била је на борбеној линији, како сам се и сам уверио. Врхунска физичка спрема није значила много у условима свакодневних борби против Вијетконга и Северновијетнамске армије, бораца који су живели на шољи пиринча дневно и били способни да не спавају данима.
Представник америчке „Плејстејшн армије“ од 90 килограма и 9.000 калорија дневно брзо би изгубио живот. Висок ниво војне корупције у САД ускраћивао је трупама приступ храни, потрепштинама, чак и муницији, чинећи да одреди маринаца, „најбољи од најбољих“ у Вијетнаму, живе од земље, баш као и борци Вијетконга.
ПРАВИ ЛИДЕРИ
Постојао је резон који је имао смисла иако су маринци имали између 300 и 400 одсто више мртвих и рањених у Вијетнаму него у Другом светском рату. Ево у чему је био штос који су научили од Вермахта у Другом светском рату.
Због климатских услова, само мали део регрута, они најобразованији и најинтелигентнији, провели су довољно времена на теретну како би били у могућности да преживе врућину и недостатак хране и воде. Кад би официр или виши регрут отишао на терен са регуларним јединицама, оне би се брзо поразбољевале. Типичне операције у којима су учествовали високи чиновници извођене су у близини главних штабова са клима уређајима и добром храном „за неколицину“ или су се брзо враћали назад.
Ипак, кад су писани извештаји о овим неуспешним мисијама, медаље су дељене шаком и капом, опет „неколицини“ њих који су имали невероватне приче о хероизму и фиктивној конфронтацији са непријатељем, који се заправо налазио на неком другом месту.
Све то је за последицу имало стварање малене војске самодовољних јединица које су, као и Немци у Другом светском рату, самостално бирале сопствене лидере и деловале у малим одредима. Такве јединице су попуњаване мешавином искусних ветерана и њихових замена, док је „теренски“ тренинг подразумевао учење вештина из стварног живота, а не салутирање и „љубљење задњица“ по америчким војним академијама.
На крају, кад су изгинуле десетине хиљада људи, а одустајње од рата није било опција, Америка је отпочела регрутацију невероватно неквалификованих кадрова, што је довело до инцидената попут Ми Лаја (Масакр у Ми Лају је масовно погубљење вијетнамских цивила које је извршила војска САД 16. марта 1968; прим. прев.) и серије расних војних побуна, о којима никад није извештавано и које су обрисане из уџбеника историје.
Комаданти у таквим јединицама били су официри ROTC (резервни официрски тренажни корпус; прим. прев.) из руралних факултетских заједница. Број разрешених официра услед тоталног краха њихових јединица једна је од највећих ратних тајни, као и број официра које су убили сопствени војници.
Још једна ствар у вези са Вијетнамом је јако важна. Образовани регрути који су се истакли у борбеним јединицама нису били просто „либерални“, него често не само просоцијалистички настројени већ и пуни разумевања за непријатеља. Образовани војници су знали да је Америка прекршила Женевске конвенције, а сваки идиот је могао да види зло и корупцију владе у Сајгону (главни град тадашњег Јужног Вијетнама, америчког савезника, који се данас назива Хо Ши Мин и највећи је град у Вијетнаму; прим. прев.). Вијетнамци су их мрзели.
КУЛТУРА НЕУСПЕХА
Хајде све ово да ставимо у данашњи контекст. Данас је војска замка. Био сам плаћен 200 долара месечно у Вијетнаму као регрутовани маринац и каснији подофицир у копненом одреду који је био део Специјалног десантног тима. Дакле, на самом „врху копља“. Плата ми је износила 20 одсто просечне почетне плате за цивиле.
Данас подофицири који служе у Авганистану могу бити плаћени више од 120.000 годишње, што је за 500 одсто више од плате овде у САД, а потребно је само да заштитите производњу и доставу наркотика, што и јесте главна америчка улога у Авганистану, и то зна отприлике свако.
Војска користи високе плате, битно веће од плата у цивилном сектору, да регрутује и задржи кадрове, али тамо нема никакве љубазности. Ти „истренирани“, чак и преухрањени регрути, који пију затровану воду и на којима се експериментише опасним вакцинама (да, постоји и мрачна страна) највероватније ће провести године „служећи“ као подршка америчкој спољној политици.
Америчка политика се своди на трајни рат, трајну окупацију зарад подршке тероризму и трговини људима и наркотицима. Треба рећи истину, јер, ако кажемо било шта друго, подржавамо лажи које су одавно раскринкане.
Замка се огледа у томе што су плате високе, а шансе да погинете у борби мале. Проблем је што нико не преживи. Породице које упадну у замку зависности од војног живота и новца постану невољни робови патернализма, контроле и континуираних ангажмана. Оне постоје (војне породице) да би подржавале бескрајне ратове и сопствено уништење. Ретко која војна породица преживи.
У том процесу тип оног што Америка назива „ратом“ уграђен је у америчку душу; гламурозне специјалне операције за медије које се никад не воде против непријатеља који представља легитимну претњу Америци. Права претња је била и још увек јесте оно што војска оличава – de facto ванредно стање које траје већ две деценије, тотални надзор, контрола медија, опадање животног стандарда, безнадежни и идиотски политички театар и култура нереалности, чак и фантазије, која је заменила здраво размишљање.
Гордон Даф је маринац, ратни ветеран из Вијетнамског рата који се деценијама бавио проблемима ветерана и ратних заробљеника и саветовао владе о питањима безбедности. Главни је уредник и председник управног одбора магазина „Veterans Today“
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
