Прочитај ми чланакВашингтон Сирију и Русију сматра непријатељима, и, све док је Асад на власти, ниједно примирје неће поштовати.
Иако су ваздушни удари САД у источној Сирији описани као „инцидент“, они су уствари још један непогрешиви доказ америчке дуалне стратегије и потенцијално искључивих циљева истовремене борбе против ISIS и уклањања Асада са власти у Сирији. То је разлог због којег су се ти удари и догодили. Док је борба против ISIS постала неопходност, због ширења те групе по Европи и напада које је недавно организовала – свргавање Асада остаје примарни циљ САД и њихових савезника.
Салман Рафи Шеик је стручњак за међународне односе и унутрашња и спољна питања Пакистана
Ради се о стратегији за регионалну доминацију Блиским истоком која спречава САД да координишу своје операције против ISIS са Русијом и Сиријом. Ипак, питање које и даље остаје актуелно је – а недавни инциденти су само повећали притисак да се нађе одговор –због чега САД не може војно да сарађује са Русијом на чишћењу сиријске територије од џихадиста?
Иако гротескно звучи, споразум о примирју, који је сам по себи индикација дипломатске сарадње Русије и САД, не може бити конвертован у војну сарадњу због преовлађујућег неповеења америчког естаблишмента у „руске намере“, што је наратив који наставља да се ту и тамо провлачи и кроз америчке медије.
ПЕНТАГОН ПРОТИВ СПОРАЗУМА
Њујорк тајмс је након „случајних“ ваздушних удара америчке коалиције у Сирији, објавио чланак чија намера је била да се докаже руска кривица, као и лакомисленост поводом споразума о примирју, који је, према америчким званичницима, био доведен у питање због „руске неозбиљности“. Цитараћемо Њујорк тајмс:
„Многи амерички званичници верују да Руси ни у једном тренутку нису били озбиљни поводом споразума који је постигнут на преговорима у Женеви. Они сматрају да су Руси тражили разлог да га обесмисле и одрже статус кво у којем они имају већи утицај на догађаје у Сирији од било које друге силе, осим евентуално Ирана.“
Будући да су многи високорангирани амерички званичници – укључујући и оне из војног естаблишмента – били скептични поводом споразума и одбацивали га како би спречили Русију да помаже Асаду, није ли могуће да је напад, који дефинитивно није могао бити изведен без одобрења Пентагона, заправо био усмерен на подривање споразума? Да ли је случајно што се министар одбране Ештон Б. Картер, као једини виши званичник администрације и шеф Пентагона, најгласније супроставио споразуму, и то у ноћи кад је Кери постигао споразум у Женеви? Картер се плашио да би споразум могао Русима открити превише о америчком прикупљању обавештајних података и тврдио је да Москва цинично одуговлачи процес у последњим месецима другог мандата председника Обаме.
Поглед на образац америчких напада у региону додатно указује да последњи удар, у којем је погнуло више од 60 сиријских војника, није просто последица грешке. ISIS и Сиријска армија се боре у региону Дејр ел Зора дуго времена. Како то да америчка коалиција никад није гађала ISIS док се успешно кретао ка западу, рецимо кад је освојио Палмиру прошле године? У складу са актуелним наративом, амерички званичници би вероватно да ово питање прекрију још једним велом „случајности“ или дубоког „жаљења“.
Како год, остаје чињеница да су удари изведени док је сиријска војска успешно одбацивала ISIS и стављала све већи део региона под своју контролу, што је ситуација која је у очигледној супротности са другим америчким циљем – да ослабе сиријску армију и спрече је да продре у проблематичне делове земље и тако наметне ауторитет и легитимитет Асада као законитог шефа државе. Да се то догодило, крхки став САД како „Асад мора да оде“ додатно би ослабио.
АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА ХАОСА
Кључно је разумети ко је имао корист од ових напада? Ни Руси ни Сиријци ни издалека нису профитирали на било који начин. Корист је имао ISIS јер су удари погодили јединицу која се борила против њих, а не против америчке коалиције. Да ли би онда могла бити још једна случајност што је ISIS покренуо напад на сиријску војску одмах пошто ју је коалиција засула бомбама?
Последица „инцидента“ и „случајности“ је то што су, судећи према Американцима, многи јастребови у америчкој администрацији који се противе договору и могућности сарадње између две земље презадовољни овим и будућим ударима, који ће додатно закомпликовати ионако сложене односе између Москве и Вашингтона у вези са сиријском кризом. Штавише, то би могло добрим делом – ако не и у потпуности – подрити основе за руско-америчку сарадњу.
Судећи према неким аналитичарима, ово је проста и очигледна ескалација, а, судећи према другима, ради се о новој америчкој стратегији усмереној на циљање руских савезника на терену, баш као што су руски авиони гађали „америчке савезнике“ у Сирији, рецимо такозване „умерене терористичке групе“, које подржава CIA. Ова стратегија јасно сигнализује да Вашингтон Сирију, баш као и Русију, сматра примарним непријатељем и да, све док је Асад на власти, ниједно примирје неће поштовати нити ће рат бити завршен.
Речју, иако су САД званично ублажиле свој став како Асад мора да оде, то се заправо није догодило. Све до данас то остаје примарни амерички циљ у Сирији. Оно што данас гледамо су само честе промене на тактичком нивоу. Прво су САД наоружавале „побуњеничке групе“ и користиле их против Асада, а сада су почеле директно да гађају сиријску војску, која је далеко најефикаснија, најорганизованија и најуспешнија снага која се бори против ISIS и других терористичких ћелија, које су, са друге стране, кључни пиони у америчкој стратегији хаоса.
Превео Александар Вујовић
