Прочитај ми чланак
Производи светских марки на нашим рафовима само су изгледом и често ценом налик онима у Европи. Надлежни кажу да то што у ЕУ зову преваром – код нас не могу да спрече.
Познате марке чоколада које се продају на нашем тржишту често имају мање какаоа него у земљама западне Европе, зачини садрже више соли него поврћа, детерџенти лошије перу, кремови имају мање млека и лешника, а у производе од меда ставља се кукурузни сируп. С друге стране, ови производи се на исти начин рекламирају код нас као и у земљама у којима су знатно квалитетнији, иста им је амбалажа. Штавише, ни цене се не разликују, чак су код нас често и више. Роба лошијег квалитета стиже углавном из Румуније, Бугарске, Мађарске, Пољске, где велике светске компаније имају развијену производњу, намењену за становништво овог дела Европе.
Упозорења домаћих и европских удружења потрошача да је квалитет производа истог бренда лошији за неразвијене земље Европе – произвођачи правдају „различитим потребама“ и „укусом локалног становништва“. О овој теми тренутно расправља и Европски парламент, обзиром да су очигледне разлике између квалитета роба истих марки које се продају у „старим“ и „новим“ чланицама ЕУ. Како би се овој врсти обмане стало на пут, у Европском парламенту покренута је иницијатива да се та пракса прогласи преваром. Наиме, за разлику од САД-а, ЕУ нема општеприхваћену дефиницију преваре с храном, једино регулатива 178/2002 прописује како је забрањено „обмањивати потрошаче“.
Грађани неразвијених земаља често нису ни свесни да, док дају новац за познато име које гарантује квалитет, у ствари добијају – просек. Стручњаци објашњавају да је потпуно легитимно и економски оправдано да исти произвођач за различита тржишта креира различит квалитет, све док су на декларацији производа наведени сви састојци у тачним мерама и док се квалитет уклапа у не превише захтевне српске правилнике.
– Проблем је у томе што су грађани спремни да за квалитет дају и више новца, а ако добију производ осредњег квалитета, то је чиста обмана купаца јер из декларације они могу да виде шта се све налази у производу, али не и да ли је то боље или лошије него у остатку Европе. Док састав производа није у нескладу с домаћим прописима, држава не може овакве производе да протера с тржишта, нити да казни произвођаче – објашњава Петар Богосављевић из Покрета потрошача.
Скупо
Да би се у Србији контролисао квалитет одређеног увозног производа потребно је између 2.000 и 2.500 евра. Није проблем само новац, већ и недостатак воље институција, тврди Горан Паповић из Националне организације потрошача Србије.
(Блиц)
