Прочитај ми чланакЗнам да ће овај текст изазвати много критика и вероватно много дебате. И та дебата, а вероватно и овај текст су ирелевантни, јер је тема таква.
И текст има за циљ управо то да покаже, колико је у ствари бесмислена тренутна расправа о односима између студената и опозиције и покушајима да се усиљено наметне тема некаквог „заједничког фронта“. Овај текст има и додатни циљ да укаже на важност „обнове партизма у Србији“ једног дана када буде демократије, наводи у ауторском тексту политички аналитичар Бобан Стојановић.
Вучић је урушио партизам у Србији
Ових дана се доста у медијима прича о неповерењу у политичке партије опозиције и о томе колико им се не верује, колико им се готово па све замера, колико је бити члан партије постало горе од било чега. Волим то да споменем, људи мисле да је боље да су им деца полицајци или „продавачице љубави“, само да нису у партији, каже Стојановић у тексту објављеном на сајту Савремена политика.
Текст преносимо у целости:
И то није ништа ново. За то је најодговорнија власт. Она је та која је уништавала опозицију, све што претпоставља реч „политика“ или „политичко“ и све партијско. Дуго година се радило на томе да постоји само велики вођа – председник Републике, а да је све друго прљаво, одвратно, корумпирано, за избегавање.
И да, председник је био изузетно успешан у томе. Колико је само покрета настало последњих година, као макар покушај да се политички субјект некако разликује од партије. Иако суштински – можете да се зовете покрет, партија или марсовци, шта год – она организација која учествује на изборима са циљем да освоји и врши власт је суштински оно што је политичка партија и што такве организације разликује од било којих других. Па и студентска листа ће бити оно што је суштински партија.
А можда и најважније у свему – без партија, нема ни демократије. Када обновимо ову државу – један од јако тешких, а најважнијих послова ће бити „обновити партизам“ (не вишепартизам, него уопште партизам јер овде готово да нема праве политичке партије осим СПС-а) у Србији и вратити нормалну улогу коју ти субјекти, посредници између грађана и вршења или контроле власти, морају да имају у савременим демократијама и нормалним друштвима.
У данашњој, недемократској Србији ми немамо никакав „партизам“ и зато не можемо претпостављати да је све нормално и да постоје неке дефинисане улоге актера. И ову тезу ћу аргументовати не само са стране опозиције, већ са стране власти. Тим упорним „убијањем партизма“, Александар Вучић је дошао до момента у коме он мора да развлашћује своју странку (са стотинама хиљада чланова и неограниченом власти).
Уз то, у његовој широкој коалицији не постоји релевантна политичка партија (осим неколико мањинских партија), све их је скрајнуо и готово па уништио. И СПС је у последње време у великим проблемима као традиционални постизборни коалициони партнер. И наравно најважније – Вучић је схватио у коликом је проблему због убијања партизма у Србији да је још од 2022. године кренуо да најављује ребрендирање у покрет како би побегао од баласта своје партије.
Одговорно ћу рећи да је у томе закаснио и да су тај дуго најављивани Народни покрет за државу пре њега направили студенти својим блокадама, протестима и организацијом. И о каквим ми партијама да причамо у Србији, када највећа и најјача „партија“ власти са неограниченом владавином дуже од 10 године сама себе развлашћује? Партијски живот и праве партије не постоје.
СНС је профитирао од расцепканости опозиције
А и какве смо партијске опозиционе навике имали у претходних 12 година? Од једне велике Демократске странке – њени бивши лидери и функционери су направили за 10 година три нове странке – СДС, ССП и Народну. А онда и из те Народне странке настало је још две странке – СРЦЕ и НПС. Уситњавање до максимума. А појединачни рејтинзи сви одреда једноцифрени и без дуготрајних коалиционих аранжмана (осим цензус коалиције НДСС и ПОКС).
Са опозиционе стране разбијања партизма, могу само да додам чињеницу да је убедљиво најјачи политички субјект у свим истраживањима (осим НСПМ) од скоро политички покрет Крени-Промени. Од партија, ни трага ни гласа. Вучић је темељно радио на уништавању партизма, опозиција свесно или несвесно помогла.
Пре него пређем на односе између студената и партија опозиције, само ћу кратко указати на односе између СНС-а и опозиције свих ових година. То су односи моћи између једног великог политичког актера (СНС-а или прецизније самог Вучића) и много малих политичких актера.
Вучић је готово константно на свим изборима освајао преко 40, а неретко и преко 50% гласова, док је најбољи резултат са друге стране у свим тим годинама био резултат Србије против насиља 2023. године са тек 24%. Небо и земља. Енглеска и Србија у фудбалу. Да не причам да никада један опозициони политички субјект свих ових година није био двоцифрен у истраживањима јавног мњења. Ни близу нико није био. Тај однос политичке борбе и моћи никада није био балансиран.
Увек сам сликовито указивао на то колико су Вучићу важни они “стубићи” у графиконима истраживања јавног мњења, где је један актер суверено доминантан, на другом месту још један коалициони партнер из власти (СПС) и онда много опозиционих патрљака са подршком од по неколико процената (па нека је и 9,9%), визуелно то људима не говори да су било какве промене могуће.
Е па, томе је дошао крај. Сада имамо једног опозиционог доминантног политичког актера и то су студенти и њихов покрет. Ако погледате истраживања која мере студентску листу (не рачунам оне који не питају за студентску листу), онда видите да је неко – ако ништа друго у балансу моћи са Александром Вучићем (намерно не пишем са СНС-ом). А она кредибилнија истраживања (макар за мене), дају и сасвим солидну предност студентској листи у односу на Вучића.
И то је промена коју су нам донели студенти у претходних годину дана. Она промена осећаја да су промене могуће. Наду. И то је непобитна чињеница.
Данас су студенти доминантан политички актер
Када сам писао изнад о односима моћи између власти и партија опозиције (потпуни дисбаланс моћи), тај образац је сада присутан и у односу студената и партија опозиције. Имамо доминантног новог политичког актера са огромним рејтингом и подршком са једне стране и опет опозицију у патрљцима са друге стране. Ни сада када су у дисбалансу моћи унутар опозиционог спектра, нисмо видели озбиљнија укрупњавања и сарадњу.
Уз то додајем и две чињенице – први међу опозицијом није ниједна партија, већ такође нови политички актер (од 2024) Крени-Промени, а ДС је можда и први пут у последњих 10 година измерен на преко 3% (у истраживању које није мерило студенте као понуђену листу). За ова два политичка субјекта је заједничко што су највише подржали студенте.
И то је та нова динамика политичких односа – студенти као најјачи политички актер, Вучић као неко коме свакодневно опада рејтинг (јер да је Вучић најјачи одавно би били одржани ванредни избори или макар расписани) и мноштво малих партија опозиције које додатно због појаве новог актера имају далеко мањи рејтинг него пре (логично, студенти су преузели највећи број тих опозиционих бирача).
И тај однос између студената и партија опозиције није однос равноправности и баланса и не може ни да буде, јер је један актер далеко снажнији од другог (а тешко да могу да кажем од другог јер ни тај “фронт” није јединствен, већ се пре може рећи од других – којих је најмање три када бисмо максимално хипотетички спајали иоле логично у неке коалиције, а у овом тренутку можемо да кажемо да их је и петнаест).
И у том смислу – о томе како ће изгледати борба против СНС-а је нешто о чему одлучује овај значајно доминантнији политички актер (студенти), а не партије опозиције. Они постављају агенду те борбе, они бирају методе, они постављају правила. Више је него логично. Доминантан, надмоћан фронт борбе против власти већ постоји и он је Студентски покрет или ти студентска листа. Остали су небитни. Овај актер је много јак. Без партија опозиције. И без Крени-Промени.
А они могу да се приклоне том јачем актеру колико им буде допуштено и да се надају да ће политички преживети. И да хватају своје прилике на локалном нивоу где им то допусти доминантан актер. Ништа више од тога. И у институционализованим партијским системима партије нестају или постају ирелевантне, шта тек очекивати у друштвима у којима нема ни система, ни партија ни партизма.
Па да ли мислите да мали партнери власти нпр. Покрет социјалиста (Вулин) или Српска народна партија (Ненад Поповић) у коалицији са СНС-ом договарају фронтове и стратегије и о нечему одлучују или само прихватају оно што им доминантан актер препусти. Просто, такви су односи моћи међу њима.
Питање учешћа опозиције на изборима није важно
Међутим, шта видимо да ће се десити у будућности када до избора дође? Знамо од старта да ће студенти ићи на изборе без партија опозиције. Очекивано и са разлогом. Партије им представљају ограничење, баласт, проблем (видите први пасус поново ако сте хтели да ме критикујете због овог). И видимо да ће највећи део опозиционих партија ићи на изборе. Неки их критикују због тога – неки их грчевито бране. Ја ћу рећи да је чак и ирелевантно да ли ће или неће (уз дозу ограничења).
Свако има право на пасивно бирачко право – да буде биран. И никоме то не можемо забранити. Ни СНС-у у овом тренутку, па ни опозиционим партијама. И то је њихова аутономна одлука на коју не може нико са стране да утиче. Сви имају право да се кандидују. Али, имају и потенцијалну одговорност за резултат.
У том смислу, све док су студенти јачи актер од Вучића – партије опозиције не могу да нашкоде на изборима (ко год да остане испод цензуса од те опозиције, ти гласови ће у крајњој линији при преливању мандата оставити исту разлику студентске листе у односу на власт).
Једини проблем може бити да опозиционе партије покупе довољно гласова да спусте студентску листу испод СНС-а. Тада би потенцијалним погрешним изборним планирањем, неукрупњавањем и великим бројем изборних листа у случају бацања гласова (сви они гласови за листе које остану испод цензуса) могли да направе озбиљне проблеме. С тим што сам сигуран да би међу симпатизерима партија опозиције превладао ефекат гласања за великог актера и будућег великог победника, што би смањило проблем студентској листи.
Све ово промишљање (броја листи и анализа понашања својих бирача и симпатизера) је део одлуке партија опозиције о томе да ли ће на изборима учествовати и како. А рекао бих да учешће партија опозиције на изборима уопште не гарантује политичко преживљавање. Таква је ситуација. Све је поремећено и ништа није нормално у држави која није демократија и која нема ни “партизам”.
Мени искрено у овом тренутку (подвлачим у овом тренутку), делује да су положај, снага и утицај опозиционих партија које би да иду на изборе толико ирелевантни да не могу ни да засметају студентској листи. И у складу са тим – ирелевантна тема за јавне расправе и дебате, а посебно да ове расправе покрећу те исте партије опозиције јер ми делује да оваквом њиховом комуникацијом (посебно у последњих месец дана) однос моћи између студената и њих може само додатно да расте у корист студената.
Као што сам рекао у уводу – ово није тема која је од било какве важности за било шта и нема потребе стварати јаз и поделе међу било ким. Небитне теме у овом тренутку када се види однос моћи. Посебно имајући у виду стање у јавном мњењу Србије које апсолутно не иде на руку Вучићу и да постоји озбиљна опасност да ће се на прве наредне изборе чекати до априла 2027. године, до редовних председничких избора.
Можда тада буду и само председнички, без ванредних парламентарних избора (редован термин за њих је последња недеља 2027. или прва недеља 2028. године). А то су избори на којима “победник односи све”, за разлику од парламентарних (нема скупштинског преноса, посланичких места, средстава за редован рад политичких актера – нема ничега). Па можда тек у тим околностима целокупна ова дебата буде још бесмисленија.
Студенти су напокон донели наду
Оно што је овде још важно нагласити, власт је над партијама опозиције доминацију остварила недемократским методама – медијском пропагандом, контролом политичког живота, уцењивањем и претњама и готово неограниченим (државним, јавним, нашим) ресурсима. Укинули су политику, демократију, а и партизам. О кога се и Вучић на крају опекао па прави покрет.
Са друге стране, студенти су своју доминацију у односима моћи ипак остварили поштеним путем. Они су стекли огромно поверење народа, ја бих рекао пре свега својом жртвом. Блокадама, протестима, а највише студентским шетњама кроз Србију. Нећу рећи да се опозиција није више пута жртвовала до сада (између осталог и градски одборник Стефан Симић је шетао по Србији заједно са студентима), али то очигледно до сада није било успешно. Сада јесте успешно.
Студенти су дали, до пре годину дана потпуно незамисливу, наду бирачима оријентисаним против власти, а нада и вера у бољи живот је највећи покретач сваког појединца. Студенти имају невероватну могућност мобилизације грађана – да не причам о 15. марту или Видовдану или окупљањима широм Србије током лета. А рекао бих да су студенти веома добро развили своју организацију – не само у универзитетским центрима, него широм Србије.
И додатно, не носе политички баласт на себи. Нема ружне прошлости иза њих. Нема пораза, свађа, политичких промашаја, погрешних одлука, цензус коалиција, лоших кандидата, прелетања итд. Наравно, са студентском листом од 250 људи потенцијално ће се отворити нека од тих тема – али тренутно их нема.
И да поновим, односи студената и опозиције су небитна тема. Има толико важнијих тема које грађанима буде или јачају наду и мотивишу их. За почетак, најављене студентске шетње за Нови Сад на обележавање годишњице од пада надстрешнице. Причајте о томе, мотивишите људе. Не о небитним темама.
