Прочитај ми чланак

Зашто је градски превоз у Београду скупљи него у Прагу и Бечу?

0

Већ неко време слушамо како Бус Плус одлази у историју, а да се цене градског превоза највероватније неће мењати и појефтинити. Да систем јавног превоза може функционисати далеко боље и да карте могу бити много јефтиније, најбоље показују велики европски градови. Тако је градски превоз јефтинији у Бечу и Прагу (што показује цена годишње карте), док они градови у којима је превоз скупљи, нуди много комфорнији и сигурнији саобраћај, а превозна средства стижу на време, што у нашем главном граду није случај.

Праг има један од бољих система јавног градског превоза у Европи и састоји се од метро, трамвајских и аутобуских линија. Житељи ове европске престонице за годишњу карту плаћају само 3.650 чешких круна. То је 16.362 динара и вишеструко је јефтиније од цене коју за годишњу карту плаћају становници Београда.

Годишња карта за превоз у Бечу подразумева неограничено коришћење мреже јавног саобраћаја у градској зони и износи 365 евра. Задовољство куповине карте за целу годину у Београду знатно је већи удар на новчаник, јер само за прву и другу градску зону треба издвојити 36.025 динара.

Грађани који живе на периферији града, у трећој и четвртој градској зони, односно ван Београда, за годишњу карту морају да издвоје чак 54.890 динара. Оно што је још једна велика нелогичност јесте да они који превоз користе само у трећој и четвртој зони карту морају да плате такође 36.025 динара.

Да би се возили градским превозом у Београду, неопходно је, дакле, у зависности од примања, издвојити једну или више плата. Кашњења, кварови, а када томе додамо да се наши грађани могу возити само непостојећим метроом, ствари звуче још горе.

Систем градског превоза у Бечу функционише по принципу поверења, односно на самим станицама, не постоји контрола карата када су у питању трамваји, возови и аутобуси, али контролори и даље постоје. Карта у Прагу се мора откуцати на улазу у станицу метроа или преко валидатора у аутобусу или трамвају.

Када се погледају цене годишњих карата у овим градовима, платити годишњу карту не делује као баук. У односу на просечне плате у наведеним земљама Европе, београдски јавни превоз је далеко скупљи и неефикаснији.

Челници градских власти у Београду могли би се угледати на ове градове и по узору на њих учинити превоз приступачнијим грађанима. Не мора им узор бити баш Луксембург у коме је јавним превоз бесплатан, али може далеко јефтиније и боље.