Прочитај ми чланакСрбија је током 19. столећа, за разлику од, примера ради, Бугарске, због слободе, коју је константно од Турака "отимао" мудри Милош Обреновић, имала времена за снажан економски развој, базиран на пољопривреди.
Када је на Цвети, 23. априла 1815, дигао побуну у Такову један од ретких вођа Првог српског устанка који није пребегао у Аустријско царство непуне две године раније, вероватно није слутио да постаје утемељивач модерне српске државе. Још више, захваљујући његовом, не само државничком, умећу та држава је током наредних педесетак година стекла велику компаративну предност у односу на околне поробљене народе. Наиме, њено становништво, захваљујући несметаном, на аграру базираном економском напретку, тако је брзо расло да је мала кнежевина по том параметру била европски рекордер.
Колико је то важно може се видети и данас, када је после свих катастрофалних погибија током 20. столећа, те масовне емиграције од средине шездесетих, Србија и даље једна од најгушће насељених земаља југоисточне Европе (нешто већу густину насељености има Албанија, што је извесно последица и делимичног религијског утицаја на наталитет). За развој економије, па и целокупног друштва, критична маса популације врло је важан чинилац. Наиме, није случајно што баш Србији припада улога пијемонта после Првог светског рата, она није само држава на победничкој страни, Срби су и најмногољуднији народ словенског југа. И данас, ми смо бројнији од свих осталих јужнословенских народа, и разлог зашто је то тако јесте слобода коју је донео разборити кнез, касније књаз, Милош Обреновић.
Срећна околност по Милоша била је ситуација на Руском фронту, односно пораз Наполеона, те је постојала могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора. Султан је наредио да се на Србију што пре пошаљу две велике војске, али је био спреман и да се устанак оконча преговорима који неће много штетити Османском царству. Тако је Марашли Али-паша са Милошем закључио усмени договор 25. октобра 1815. године. За Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за рушење турске феудалне владавине. Споразум је омогућио скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, оснивање Народне канцеларије у Београду. Та наизглед ограничена самоуправа ће омогућити неочекивано брз економски и друштвени развој наше земље.
Милош није само извојевао примирје (после неколико мањих победа) у Другом српском устанку, које је учинило српску историју „пола века дужом“. Он је упорним и вештим залагањем код великих сила успео да формализује аутономију и да за 50% прошири територију земље. Наиме, како је од 1813. до 1826. турска позиција прогресивно бивала све гора у спољнополитичком смислу, то је имало позитиван утицај на јачање позиције Кнежевине, посебно због активног притиска тада водеће европске силе: Руског царства. Коначно, „Акерманска конвенција“, повезана са руском победом у Егејском мору над флотом Османлија, обавезала је Турску да Србији и формално потврди аутономију. То је три године касније (1829) потврђено Једренским миром након победе Руског царства у рату, након чега је уследио Први, а ускоро и Други хатишериф (1830, односно 1833). Руски утицај на јачање српске аутономности везан је, али на парадоксалан начин, за Кримски рат. Наиме, по нашем историчару Чедомиру Антићу, управо је неучествовање Србије у том рату довело до гаранција Великих сила за статус Србије у оквиру Отоманске империје. То је касније имало позитиван утицај у вези са кризом поводом бомбардовања Београда 1862, после инцидента на Чукур-чесми. Коначан исход за Србију био је одлазак Турака из (шест) српских градова, укључујући престоницу, и практична самосталност Кнежевине.
Интересантно је да је до Другог хатишерифа површина Кнежевине (од непуних 24.000 квадратних километара) била мања од површине Републике Српске или Македоније, да би и са проширењима 1833. и 1878, од 14.000, односно 10.000 квадратних километара, Србија и даље била нешто мања него данашња БиХ.
Зашто је тако брзо расла популација Србије?
Почетком 18. века у Београдском пашалуку било је највише 60.000 становника. Аустријски попис из треће деценије 18. века указује да је на територији тадашње ‘Краљевине Србије’, која је обухватала грубо половину данашње централне Србије, живело само око 40.000 становника. Овако низак ниво популације, односно практична опустошеност Србије почетком 18. века узрокована је Великим турским ратом 1683-1699, односно последичном Великом сеобом Срба. Насељавање Србије интензивирало се у другој половини 18. столећа највећим делом из Херцеговине, Рашке области и Црне Горе.
Током самог устанка, а посебно током 1813, све до почетка 1815. популациони губици су огромни (процењује се да су људски губици Србије само у борбама приликом поновног турског освајања 1813. били око 20.000). Наш велики историчар Милорад Екмечић, због енормних људских губитака, описује тадашњу устаничку Србију као ратни логор; ипак, процене су да је током самог устанка природни и механички прираштај надмашивао број убијених. Губици се затим увећавају услед исељавања, односно бежања, устаника (махом преко Саве) и турске одмазде. Сматра се да је тада из Србије емигрирало око 100.000 особа, од тога највећи део у Аустрију, а мањи део у Влашку.
Прва владавина кнеза Милоша од 1815. до 1839. представља раздобље константног повећавања популације, пре свега сталним досељавањем српског живља, поготово повратника из Аустрије (око 57.000 људи), у градове широм Србије. Наталитет је, иако немамо тачне податке, извесно веома висок (преко 40 промила), као и стопа природног прираштаја (вероватно више од 15 промила).
Све до 1834. предузимани су само делимични пописи због фискалних и војних разлога, који су намерно подешавани за смањивање броја „харачких“ глава, како би се допринело умањењу данка који је Србија плаћала Турској (такви су спискови, по налогу кнеза Милоша, састављани већ за Скупштину 1815, а затим следе уписи из 1818, 1819. и 1822).
Годину после Другог хатишерифа 1833, када је земљи прикључено шест нахија, извршен је први попис становништва Кнежевине Србије, по коме је утврђено да имамо 668.592 лица (мада је тај број потцењен неукључивањем Турака и Рома), што је снажан раст у односу на процењених 473.000 људи 1815. године.
Од 1834. до 1874. број становника Србије је практично дуплиран на 1,354 милиона, као и густина насељености (која је 1834. била шест пута мања него данас). Снажан раст се наставио, тако да је 1900. Србија имала 2,5 милиона људи (делимично захваљујући припајању четири округа на југу земље 1878), уз наталитет од 42 промила и природни прираштај од скоро 19 промила (данас би и већина земаља тзв. Трећег света била иза нас по тим показатељима).
Просечни раст популације Србије током 19. века, тј. у периоду 1815-1900. износио је 1,97%, тачније 1,73% ако раст коригујемо за припојене области. Годину пред Милошеву смрт (1859) просечна стопа раста популације Књажевине у протекле 44 године износила је чак 1,89%. У години када је у атентату убијен његов син Михаило Обреновић (1868), просечна годишња стопа раста од Другог српског устанка износила је и даље невероватних 1,86%. После 63 године борбе за јачање самосталности Србија постаје суверена, а њена популација се просечно повећала по стопи од 1,72%. По страним изворима, који очигледно не урачунавају ефекат припајања четири јужна округа, наша земља је у периоду 1870-1910. са просечним повећањем популације од 1,99% била најбрже растућа европска земља.
Тај тренд се благо успорио крајем тог периода, тако смо 1905. имали просечан годишњи пораст броја становника од 1,51%, колики је имала и Бугарска, а у Европи је једино Румунија (1,94%) имала већи релативан пораст. Србија је тада била земља нето прилива становника (док је већина осталих имала нето одлив становника, највише у САД).
Дакле, популација Србије се увећавала за скоро 2% сваке године, што значи да се дуплирала за сваких 35 година. Замислите тако нешто данас, када нам број становника годишње просечно опада за пола процента? Наравно, имајући у виду савремени начин живота (а никако економске услове за одгајање деце, коју су далеко бољи), то је нереално за било коју државу, осим за оне из подсахарске Африке…
Они који воле контрафактуалну историју, могу слободно процењивати број становника Србије данас да није било мудрих потеза кнеза Милоша, и да је наша земља добила слободу са руском победом над Турцима 1878, што је најреалнија солуција. Вероватан број је пет милиона људи, ако бисмо имали исту густину насељености као Бугарска. „Вишак“ од два милиона људи има велики позитиван утицај на наш данашњи живот, преко величине тржишта, квалитета елите, квалитета и обима културних садржаја (нпр. земља мале популације има далеко мање шансе да направи добру играну серију или филм, изроди велике спортисте или научнике). Како је приметио извесни геостратег чији цитат многи присвајају: држава са четири (или мање) милиона становника није битна ни као савезник ни као непријатељ.
