Прочитај ми чланакЛингвисти упозоравају да би наше писмо за две-три деценије могло да нестане. Заблуда је да нашa aзбука и интернет не иду заједно. Ршумовић: Заштитили смо медведе и даброве, али нашу ћирилицу нисмо.
Српско писмо, ћирилица – мртва слова на папиру! Тако би, упозоравају лингвисти, и буквално могло да буде ако се наш однос према овом писму убрзо не промени и ако се врло пажљиво и упорно не буде инсистирало да се користи што је више могуће. То што закон каже када би ћирилица морала да се користи, што ју је Устав заштитио и ставио на високо место, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше.
Писмо које нам је до половине 20. века било једино, током последњих неколико деценија постало је реликт у “рођеној” земљи. Како је недавно рекао Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, “прети страшна опасност да се за две-три деценије пробудимо и схватимо да нико не користи ћирилицу”.
На извесност ове могућности упозоравају и наши лингвисти јер, како наглашавају, деца су нам са свих страна “затрпана” латиницом. Ово писмо је, како кажу, у глобалној употреби, доминира у медијима, на интернету, чак и у сликовницама и књигама за наше најмлађе којима су, практично, још од јаслица доступни и рачунари и мобилни телефони. Баш то одрастање наших малишана са латиницом, а не са писмом матерњег језика, велика је опасност да ћирилица за неколико деценија буде потпуно потиснута.
Зебње стручњака потврдила је и анкета “Новости” међу београдским средњошколцима. Гимназијалка Тамара Адамовић (17) рекла нам је да пише латиницом јер је то навикла користећи интернет и телефон. Њена вршњакиња Ксенија Селенић, пак, сматрам да ћирилица изумире и труди се да је користи кад год има прилику. Ипак, каже, не користи је на интернету, јер то често изгледа превише “националистички”. Ђаци основних школа, како кажу, ћирилицу не заборављају јер је користе на часовима, али је ван школе ипак заборављају. Кажу да због навике са друштвених мрежа углавном пишу латиницом. Стручњаци за савремене комуникације, међутим, тврде да је то само линија мањег отпора којој се већина олако препушта.
– Одавно не постоји техничка препрека да се српска ћирилица као и сви други нелатинични знаци других језика користе на интернету или у СМС порукама – каже Предраг Милићевић из Регистра интернет националног домена Србије (РНИДС). – Још 1993. године дефинисане су ћирилична кодна табела и тастатура, а од 2010. године сви језици света који не користе латинично писмо енглеске абецеде могу да праве интернет домене на свом матерњем језику. Годину касније почела је и регистрација ћириличних домена, а Србија је друга земља у свету која је добила домен на свом писму. После Русије и нас, ћириличке домене добили су Украјина, Казахстан, Монголија, Македонија, Бугарска, Грчка, Белорусија…
ОНИМА који се “бране” од ћирилице у СМС порукама, веб-сајтовима и друштвеним мрежама, наш саговорник поручује да је то без основа.
– Када је реч о СМС порукама, онима који тврде да су поруке писане ћирилицом скупље, могу само да кажем да их исто толико кошта и било која порука написана енглеском латиницом ако у њој има бар један графички знак односно смајли – објашњава Милићевић. – У СМС порукама, речено језиком математике: енглеска латиница плус смајли једнако је ћирилица плус смајли. Исто важи и за сваку неенглеску латиницу чија слова имају било какву “квачицу”. Дакле, садржај порука мобилних телефона одавно може да буде на било ком писму, па и на српској ћирилици.
То исто важи, прича наш саговорник, и на друштвеним мрежама као и на интернет-доменима.
– Нема оправдања за оне који тврде да ћирилица и интернет не иду заједно – каже Милићевић. – Чак и генерички домени “org” и “com” постоје на српској ћирилици као “орг” и “ком”, а на пример “eu” домен постоји на бугарској ћирилици будући да је ова земља чланица ЕУ. Штавише, и електронска пошта, од 2013. године, рецимо на џимејлу (gmail), може да се шаље српском ћирилицом. Једини проблем који се у том случају јавља, а верујем да ће у догледно време бити отклоњен, јесте да неки сервери и апликације још не могу да приме и проследе ћириличну мејл адресу.
Али, осим на мобилним телефонима и рачунарима, деца у Србији, окружена су латиницом готово на сваком кораку. Врло је зато важно, наглашавају стручњаци за српски језик и писмо, да ћирилица буде што више у употреби, да је има што више у именима радњи, називима улица и пословних простора… То је, тврде, суштинска ствар за очување писма и језичке културе нашег народа. Штавише, све је више оних који верују да би требало покренути и неке кампање у корист ћирилице или се бар, за почетак, само придржавати Устава и Закона о службеној употреби језика и писма па би на сваком кораку нашег писма било много више него сада.
– У Србији су обичајни закони увек били јачи од писаних – каже песник Љубивоје Ршумовић. – Ми морамо, најпре код деце, па онда даље, стварати навику да користе ћирилицу. Казнама се код Срба готово ништа не постиже. Али, ако би се донео лекс специјалис, са предвиђеним казнама за кићење фасада латиницом и страним речима, можда би се кренуло са мртве тачке. Те казне морале би да буду ригорозне, и у надлежности комуналне полиције.
Ћирилицу би, сматра омиљени песник, требало посебно заштитити као национално добро од стратешког значаја.
– Заштитили смо медведе и даброве, чак и зечеве, што је у реду, али за њих постоји ловостај, време кад их и ловци чувају, а за ћирилицу нема ловостаја, уништава је свака покондирена шуша – каже Ршумовић. – Градови би требало да донесу кодексе о употреби ћирилице у оглашавању, на фирмама и пословним састанцима и папирима. Наравно, у саобраћању са странцима употребљавати латиницу, ако је то њихово писмо. Уџбенике, па и новине, штампати обавезно ћириличним писмом, а издаваче обавезати да књиге штампају подједнако ћирилицом и латиницом.
СВЕ ЈЕ У ДЕТИЊСТВУ
Колико је важно да се наша деца сроде са ћирилицом још од детињства, Љубивоје Ршумовић каже:
– Ћирилица је писмо које сам учио у школи, тамо у Љубишу, у Муртеници, на Златибору, и писао га по правилу: “коса танка, усправна дебела”. Био је то предмет који се звао Лепо писање. Тако сам заволео ћирилицу за сва времена. Умем да се потпишем и латиницом, али може латиница да буде сто пута равноправна са ћирилицом, и даље ћу се потписивати искључиво ћирилицом. Печат, који сам изрезао од гумице за брисање, кад сам имао дванаест година, и данас је мој ex libris, знак на књигама којим се означава власник. Ако бих се одрекао ћирилице, одрекао бих се свог порекла и детињства. Зато подсећам на речи Антоана де Сент Егзиперија, писца кога волим: “Ја долазим из детињства. Тамо је мој завичај!”
