Творци научног социјализма патолошки су били опседнути панславизмом, делећи народе у Европи на две врсте. Наш народ убрајали су у мале, револуционарно "нужно закржљале", и то без праве историје.

Почетак деведесетих година прошлог века обележен је неславним завршетком марксистичког експеримента стварања новог света и нових људи, срећног, хуманог и праведног друштва, и ваљда као реакција на тај слом, у складу са нашим менталитетом, завладала је једна чудна појава, такорећи мода. Бивши партијски и синдикални активисти и функционери, да ли из револта или из разочарања, почели су темељито да чисте своје канцеларије, чак и библиотеке, бацајући на „метлиште силне томове марксистичке литературе.

А „сметлиште историје“ било је омиљени термин твораца марксизма. На њега су често бацали свакојаки људски шљам и отпад. Духовни, уметнички, научни, идеолошки, политички… Чак и етнички отпад! Читава племена и народи, међу којима смо и ми Срби имали значајно место.

Маркс и Енгелс имали су међу Србима статус полубогова, у небеса су их узносили и они који их никада нису читали. Певало се: „Не верујем у небеса но у Маркса и Енгелса“. А оно што су они писали о Србима гурано је под тепих. Просто је несхватљиво да Срби тако некритички „заволе“ оне који су отворено писали о њима с омаловажавањем и пакошћу.

У писму од 20. маја 1863. године Енгелс обавештава Маркса да марљиво учи српски и чита „сабране песме Вука Стеф. Караџића“, те да му је српски лакши од било ког другог словенског језика. Читање тих истих српских народних песама подстакло је чувеног немачког писца Хердера на закључке о великој вредности народне културе и народног духа који је у њима садржан и изазвало одушевљење великог Гетеа и славне браће Грим. То одушевљење пренело се и на сав културни свет и за Србе и српску ствар придобило европско јавно мњење.

Међутим, код Енгелса – ништа од свега тога. Иако је добро познавао српску историју и знао колико Срби упорно чувају своју историјску свест, он је у свему томе видео, готово исто као и данашња немарксистичка Европа, само продужену руску руку и ништа више. Зато ће, заједно са Марксом, Србе убрајати у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне“ народе, без историје и историјске свести, чија је једина историјска мисија да нестану у олуји светске револуције, коју су њих двојица проповедали.

Готово сва своја учења, и филозофска, и историјска, и социолошка, и етнолошка, утеривали су у одређене круте, црно-беле шеме, којих су се потом упорно држали. По једној од њих, оној етнолошкој, европске народе делили су на две врсте. На једној страни били су велики, просвећени, културни народи, носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка и, наводно, револуционарног духа. Ту су спадали сви келтско-романско-германски народи западне Европе (Енглези, Французи, Немци…), а од Словена једино Пољаци. Другу врсту чинили су мање-више варварски отпаци народа, а „то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни и Грци, затим сви Јужни Словени“, којима ће Маркс и Енгелс придодати и Чехе и Словаке.

Судбина већине ових народа у претпрошлом веку је зависила од решења такозваног Источног питања, односно од опстанка или пропасти великог турског царства. Када је о том проблему говорио или писао, друг Маркс готово увек је почињао од Црногораца. Када су у ноћи између 23. и 24. новембра 1852. године Црногорци ослободили истурену турску тврђаву Жабљак на Скадарском језеру, стару престоницу Ивана Црнојевића, на помолу је био нови турско-црногорски рат. У Лондону, већ 6. децембра, у Дому лордова, овим поводом долази до препирке између, како пише Маркс, две клике међу посланицима. Лидер опозиционих конзервативаца, лорд Стенли, тражио је од владе одговор на врло занимљиво питање, и са данашње тачке поимања Европе.

– Да ли је у последње време дошло до било каквих промена у политичким односима са оном дивљом земљом која се граничи са Албанијом и чије је име Црна Гора – наводио је лорд Стенли.

Одговор, такође занимљив, дао је министар спољних послова, истакнути торијевац, лорд Малмзбери.

– Мислим да у погледу политичких односа (са Црном Гором) није било никакве промене – рекао је Малмзбери.

– Шеф те земље има две титуле. Он је поглавар православне цркве у тој земљи, а у исто време је и световни владар. Због свог црквеног положаја, он је под надлежношћу руског цара, који се сматра поглаваром целе православне цркве. Поглавар Црне Горе је навикао (као и сви његови преци, мислим) да му руски цар потврђује и признаје све његове црквене надлежности и титуле.

Што се тиче независности те земље, без обзира на то шта разни људи могу да мисле о предности таквог положаја, чињеница је да је Црна Гора независна земља већ око 150 година, и мада је Порта чинила разне покушаје да је покори, ти покушаји су пропадали једни за другим и земља се налази у истом положају сад у каквом је била и пре 200 година.

И сад на сцену ступа друг Карл, који у „Њујорк дејли трибјуну“, годину дана касније, коментарише ову реплику у Дому лордова. Пун је озлојеђености и увредљивих речи.

– У овом говору лорд Малмзбери, тадањи торијевски секретар за спољне послове – пише Маркс – мирно сецира Османско царство, одвајајући од њега земљу која му је увек припадала, признајући у исто време духовне претензије руског цара над поданицима Порте. Шта ми да кажемо о овим двема олигархијским кликама, изузев да се такмиче у глупости?

Да би побио тврдње о слободи Црне Горе, он потеже два аргумента, која је ваљда пронашао у некаквим турским папирима. Најпре цитира први члан Свиштовског мира, закљученог између Турака и Аустрије 1791. године, уз посредовање Енглеске, Холандије и Русије, где пише да ће се дати амнестија онима који су „устали против својих законитих господара, и то: Србима, Црногорцима, Молдавцима и Власима, названим побуњеним поданицима Порте“.

Речи „Законити господари“ и „Црногорци“ у цитату овог међународног акта лично је подвукао Карл Маркс, да би свима ставио до знања ко је законити господар Црногораца. А онда следи други доказ: „Црногорци који живе у Цариграду, а има их 2.000 до 3.000, плаћају харач или порез по глави, а у судском поступку са поданицима других сила у Цариграду увек су сматрани и третирани као турски поданици без приговора.“

То што енглески лорд није говорио о слободи Црногораца који живе у Цариграду, него оних који живе у Црној Гори, идеологу комунизму очито није значило ништа. Нигде се није запитао да ли народ у Црној Гори плаћа султану харач?

ЗА време Српско-турског рата 1878. у далеком Манчестеру „наш“ Фридрих Енгелс, 25. јула, док су Турци улазили у Књажевац, ликује.

– Колапс Срба је фамозан – писао је тог дана, с великим узбуђењем, Марксу у Лондон. – Кампања је била срачуната на то да се запали цела Турска, а гориво је свуда мокро – Црна Гора је издаје за приватне сврхе, Босна поготову неће да диже устанак откако Србија хоће да је ослободи, а ваљани Бугари не мичу ни прстом. Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, натраг у своју хајдучку јазбину!

Крајем августа исте године Енгелс се жалио Марксу:

– Либерална провинцијска штампа сад такође удара у тромпете и пошто се стари Дизи (Дизраели) повукао у Горњи дом, либерални дрекавци ће свакако идуће сесије водити главну реч у Доњем дому. О инфамијама Црногораца и Херцеговаца, наравно, сви ћуте. Срећом, и Срби ће добити батина – говорио је Енгелс.

Баш лепа марксистичка претња одмаздом, можда и пророчанство:

– Срећом, и Срби ће добити батина! Срећом – писао је потом Маркс!

Додуше, није рекао кад: у Првом, Другом светском рату, или крајем двадесетог века.

(Вечерње новости – Иван Миладиновић)

Ознаке: Карл Маркс, маркзизам, Маркс о Србима, научни социјализам, српска историја, Фридрих Енгелс