Прочитај ми чланакКако функционише новокомпонована титоистичка памплет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org).
Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама:
“Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156;
“Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, pp. 119−144; и
“Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије” (“Anti-Serbian Character of the Comunist Party of Yugoslavia”), Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, ISSN 2217-5210, 2012, Novi Sad, Serbia, pp. 73−88.
Све три публикације су у pdf формату доступне на мојој званичној интернет презентацији онако како су и објављене у стручним часописима: www.global-politics.eu/sotirovic.
У доњем тексту бисмо се критички осврнули на један део Гужвициних контратеза на моје тезе у вези са Јасеновцем. Тако Гужвица дословно пише:
„Sve Sotirovićeve teze o Jasenovcu su ili neosnovane ili simplifikovane. Tvrdnja da partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja logora Jasenovac je potpuno neistinita. Tito u pismu Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. traži da se ispita mogućnost napada na logor u Jasenovcu, a četiri dana kasnije o zverstvima u Jasenovcu izveštava i Kominternu.[23] Logor nije oslobođen ranije jer je bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad.”
Друг Гужвица покушава да докаже да су наводно све моје тезе о Јасеновцу изнете у горе наведеним чланцима неосноване или пак упрошћене, а сам не доноси никакав опипљив и уверљив доказ да поткрепи ову своју памфлет-тезу.
Да пођемо редом.
Титоистички архиви и писање историографије
Гужвица тврди, побијајући моју тезу да Брозови партизани нису чак ни помислили да ослободе јасеновачки логор смрти, да постоји некакво писмо друга Броза Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину од 31. марта 1942. г. па се наводно у том писму тражи да се испита могућност напада титоистичких формација на логор у Јасеновцу ради његовог ослобођења. Броз је био за Гужвицу тако родољубиво- патриотски настројен да је четири дана након овог писма чак известио и Коминтерну о зверствима у Јасеновцу! Дакле, за југоброзомбије ово писмо од 31. марта 1942. г. и порука послата Коминтерни четири дана касније су круцијални докази да су Броз и партизански руководиоци-команданти око њега ипак „помислили“ да ослободе Јасеновац.
Као повесни источник за ова два документа Гужвица нам наводи библиографску јединицу: Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, (Zagreb: Meditor-prom, 2008), str. 71−72. Дакле, наводи се секундарна литература, а не примарни повесни источници типа архивске грађе, итд. Сама библиографска јединица је дискутабилна обзиром да очито има за циљ политикантско оправдавање партизана за неактивности у вези са ослобођењем Јасеновца.
Од друга Гужвице смо очекивали знатно више, нпр., стављање на увид скенираних докумената из архива на које се сам позива или бар у најгорем случају навођење истих из нпр. фабулозних Зборника докумената и података о народно-ослободилачком рату народа и народности Југославије у 14 томова (Београд, 1949−1985). Наравно, за праве историографе је добро познато да је добар део ових „зборничких“ докумената са тачке њихове аутентичности веома проблематичан као и то да је један део овог зборничког фонда који се односи на сам рат настао након рата по разноразним канцеларијама ОЗНЕ што није искључен случај и са ова два документа на која се позива Гужвица, тј. Комарица и Одић.
Знајући југокомунисте, њихову тактику и пре свега њихов бандитско-гангстерски и бескрупулозан начин наступања на политичкој сцени, није нимало невероватно да је тачна још увек формално непотврђена информација да су након рата нове комунистичке власти скупиле једну групу официра југословенске краљевске војске која се вратила из заточеништва углавном из Немачке, а која је имала „патриотски“ задатак да пише ратне дневнике партизанских јединица као и друга потребна документа којима су се доказивали ратни напори Брозових јединица за „револуционарно ослобађање“ земље, а пре свега њихова тобожња борба против окупатора и тзв. домаћих квислинга.
Овај преписивачки кружок је био смештен у Београду на месту где је касније подигнута зграда ВМА (Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, Београд: UNA PRESS, 2010, стр. 12). Проблем за комунисте је био у томе што су њихове јединице у току рата руковођене махом од нестручних и полуписмених кадрова па стога (комплетне) ратне дневнике нису ни водили, а без тих дневника је немогуће формално доказати кретање, тј. борбу, истих. Такви послератни дневници и друга слична преписивачка документа су наравно убачени у оригиналну архивску грађу коју разноразне Гужвице узимају здраво за готово као аутентично-оригиналне повесне источнике као, нпр., она наводна писма Драже Михаиловића Алојзију Степинцу ради четничко-усташке сарадње против партизана (тј. Брозове ЈА) из априла 1945. г. Комунисти су сврху ових писама објашњавали тако што је Степинац требао да буде Михаиловићев посредник код поглавника Анте Павелића како би се ова сарадња углавила.
Та писма Степинцу су фалсификати али брозомбијима одлично служе за доказивање својих теза. На жалост, та писма Степинцу као аутентична је користио и нешто озбиљнији играч у југословенској историографији о Другом светском рату – Богдан Кризман. Чак и по чистој логици ствари, ова писма су просто „невероватна“: замислите Дражу Михаиловића на самом крају рата да се компромитује нудећи сарадњу усташама против којих се борио четири године и које је јавно жигосао као кољаче српског народа!
Спирање моралне љаге са биографије КПЈ
Да пођемо од тактичке претпоставке да је партизанско руководство на челу са „врховним командантом“, аустроугарским капларом, стварно и упутило дотично писмо о преиспитивању могућности напада на Јасеновац као и да је послало депешу Коминтерни о стварном стању у Јасеновцу. То је за титоисте довољан доказ да су комунисти-партизани „помислили“ да ослободе Јасеновац, а можда и неки други усташки логор смрти којих је било чак 20 на простору НДХ.
Када је писмо послато? 31. марта 1942. г.! А зна се да је НДХ створена 10. априла 1941. г. и да су усташе одмах кренуле у спровођење „коначног решења“ српског питања дуљем липе њине. Само је, према америчким изворима, до августа 1941. г. побијено око 200.000 Срба у НДХ. Ако су комунисти и „помислили“ да ослобађају Јасеновац или неки други усташки концлагер, касно су се сетили. А и када су се сетили нису баш ништа конкретно предузели, а времена и прилика је било на претек.
Брозу је далеко важније било да ратује против четника Драже Михаиловића него да ослобађа Јасеновац који, иначе, нико и није ослободио јер је логор уредно напуштен од стране усташа пре него што су га довели у ред за масмедије. Додатно сређивање логора је уследило од стране партизана и локалног пучанства који су логор демолирали и тако је од њега данас остала ливада за пикник.
Иначе смо од стране југокомуниста, као „једине патриотске групације која је повела народ у борбу за ослобођење“ очекивали много конкретније акције које би касније друг Гужвица могао да наведе као доказ да је нетачна моја теза да партизани нису ни „помислили“ да ослобађају Јасеновац сем горе наведеног писма Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину, а које титолозима служи за спирање моралне љаге са званичне биографије КПЈ и брозове партизанштине предвођене истом.
Кад смо већ код Брозових депеша Москви о стању ствари на југословенском ратишту, о покољима Срба у НДХ се једва на прсте једне руке могу избројати депеше за разлику од оних у којима се износе „информације“ о колаборацији четника Драже Михаиловића са окупатором. Што се тиче питања сарадње са окупатором, као што је добро познато, Броз и његова инфослужба су слали сијасет депеша Москви о „сарадњи“ „четника“ Драже Михаиловића са окупатором. Војска ђенерала Михаиловића се у овим депешама никада не назива њеним правим и званичним именом – Југословенска војска у Отаџбини јер би јој се на тај начин признао легитимитет борбе за ослобођење земље. На другој страни, југокомунисти су своје нелегалне и бандитске паравојне формације у својим документима углавном називали „народноослободилачка“ војска, итд. Овде се поставља питање зашто Јосип Броз Тито као званични генсек КПЈ није обавестио неком депешом Москву (Коминтерну) након 23. августа 1939. г. о колаборацији Стаљина и његове владе са немачким нацифашистичким окупатором? Тог дана је, наиме, потписан тзв. Рибентроп-Молотов пакт (или Хитлер-Стаљин пакт) између Москве и Берлина.
До тада је Немачка окупирала неколико територија и држава као што су Чехословачка, Аустрија или област Мемела. Из неког непознатог разлога, ажурни Броз, који је за време Другог светског рата исцрпно извештавао Москву о „колаборацији“ (четника Драже Михаиловића) са окупатором на југословенском ратишту је заборавио да извести ту исту Москву о колаборацији Стаљина са окупатором потписану 23. августа 1939. г. Овај пропуст ће Броз поновити и марта 1943. г. када није известио Москву о потписаној колаборацији његових партизана са немачким окупатором као резултат „Мартовских преговора“.
А споразум су потписали са партизанске стране Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (ниједан Србин). Постоји и архивски документ – Пуномоћје за преговоре са Немцима (латиничним графемама), које је партизански Врховни штаб издао Кочи Поповићу (командант Прве пролетерске дивизије) 8. марта 1943. г. са печатом и потписом. Наравно, Броз за ове преговоре и потписан споразум није никада чуо (као ни за Голи оток) па стога није ни обавестио депешом Москву о потписаној колаборацији партизана са окупатором.
Гужвица наводи класичну брозомбијевску подметачину да Јасеновац наводно није „раније ослобођен“ од стране партизана јер је „био изузетно добро чуван и јер је његов географски положај практично онемогућавао успешан напад“. Као прво, партизани нису никада ни ослободили Јасеновац јер су у тај логор ушли када је већ био напуштен и добрим делом демолиран, а испред логора су намерно чекали неколико дана како би усташе могле да уклоне што више доказа о својим злоделима. Логор је релативно био добро чуван али ако се зна да су партизани имали чак 350.000 бораца 1943. г., према њиховим историографским писанијима, остаје нејасно зашто нису одвојили бар 10.000 бораца за ослобађање логора, а са овим бројем би га сигурно ослободили обзиром и да су били добро наоружани поготово након капитулације Италије када су дограбили велике количине оружја, муниције и другог ратног материјала од италијанских формација које су се предале на простору Југославије. Брозу је у току читавог рата било једино битно да освоји Србију са Београдом на коју је јуришао чак три пута (1941., 1943. и 1944. г.) али на Јасеновац или било који други усташки логор није ни једанпут.
Где су све оне партизанске Бошко Бухе и Мирци и Славци са којима су се тако дичили, а који су јуришали и голим рукама на непријатељске (укључујући и усташке) одлично брањене положаје. Тако је на усташком бункеру и погинуо Бошко Буха (уколико је ова личност стварно и постојала) али ни један једини партизански Бошко Буха није никада јуришао ни на један једини усташки концлагер у коме су се клали Срби као животиње. А Тито је одлично знао шта се ради по тим логорима ако ништа друго бар од његових комуниста које је из истих ослободио разменом заробљеника.
Тврди се да је Јасеновац био лоциран на веома неприступачном терену што је опет релативно тачно па стога партизани иако су „помишљали“ нису ипак и покушали да логор нападну. Наравно, ако питате Гужвицу, Београд је у јесен 1944. г. био знатно слабије брањен од Јасеновца, а и налазио се на знатно приступачнијем терену за „ослобађање“ у односу на Јасеновац па су управо стога партизани из Босне, Лике, Баније, Кордуна кренули баш на Београд и то преко Неретве, Сутјеске и Дрине, а сам Јасеновац им се практично налазио пред носем. У зиму 1943. г. је маршрута преко Неретве била толико лака да су чак срушили и мост преко реке како би намерно отежали сами себи путешествије до Србије да им се након рата не би пребацивало да су се у рату проводили као у Дизниленду. Уосталом, ако је сам Јасеновац бар за партизане био довољно неприступачан и добро брањен, остали усташки логори сигурно нису били баш толико и неприступачни и добро брањени али се партизани нису одлучили да покушају да ослободе ниједан. Али Србију и Београд јесу. До њих је од Лике, Баније, Кордуна и Босне водила аутомагистрала и то преко војвођанских равница.
Партизани нису чак нападали ни саобраћајнице које су водиле до Јасеновца (железничке пруге) како би саботажама онемогућили довоз логораша али јесу након рата снимили дугометражни играни филм „Двобој за Јужну пругу“ – чист историографски фалсификат. По овом фалсификаторском филму, на основу (непостојећег) наређења Тита, његови партизани руше пруге Београд-Солун и Ниш-Истанбул да би се омело снабдевање немачких формација у Северној Африци и то на основу захтева Савезника. Међутим, у стварности Савезници од Тита нису тражили никакво рушење пруга по Србији већ од Драже Михаиловића чији су четници и вршили саботаже на споменутим пругама нити је Тито икада издао наређење за рушење тих пруга. Али није исто тако никада издао ниједно наређење за вршење саботажа на пругама у НДХ како би се спречио довоз логораша за ликвидацију по разним усташким логорима, а првенствено у Јасеновцу који је и изабран од стране усташке власти као логор смрти и због тога јер је био добро повезан пругом. У сваком случају, по титологији, партизани руше пруге по Србији да би помогли савезничку ствар у Африци али не руше пруге по НДХ како би смањили број жртава у усташким логорима. У стварности, на основу споразума из марта месеца 1943. г. са Немцима, партизани се обавезују да и „не помишљају“ да врше било какве саботаже на главној усташкој железничкој линији Загреб-Земун преко Славоније. Чак штавише, требали су да је чувају од четника Драже Михаиловића.
Где је Црвена армија?
Овде се, иначе, од стране југоброзомбија константно гура на маргину „совјетски фактор“ у сламању НДХ и ликвидирању Јасеновца јер је познато да је сам Броз тражио од Москве да Црвена Армија напусти територију Југославије пре дефинитивног пробоја Сремског фронта (наређење Генералштаба ЈА за пробој је издато 9. априла 1945. г.: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, Druga knjiga, str. 425) тако да црвеноармејци нису допринели „ослобађању“ Загреба и Јасеновца обзиром да су из Југославије отишли за прво за Мађарску па за Аустрију. Засигурно је да би Црвена Армија са својим тешким наоружањем и моћном артиљеријом скратила рат у Југославији као и функционисање Јасеновца. Међутим, Брозу је Стаљинова армија требала само за окупацију Србије али не и за докусуривање НДХ у што скоријем времену.
Партизани, иначе, нису ни водили борбе за „ослобођење“ Загреба као ни Сарајева већ су у оба града само умарширали када су ови већ били уредно евакуисани од стране усташа. Исто као и у случају Јасеновца. Стога, захваљујући превеликој ажурности Броза да „ослободи“ НДХ као што је „ослободио“ Недићеву Србију, Павелићева нацифашистичка творевина је постојала и функционисала чак недељу дана након капитулације Немачке, тј. званичног завршетка рата у Европи.
Црвена армија је очигледно била Брозу потребна само за освајање Србије са Београдом али не и за ослобађање Загреба, Јасеновца и остатка НДХ. Испоставило се да је Србија у јесен 1944. г. била много боље брањена од Јасеновца или Загреба па је стога Броз тражио војну помоћ Москве за „ослобађање“ Србије коју је сам називао „непријатељском земљом“. За ослобађање Загреба и Јасеновца се Броз никада није обратио Москви за давање војне помоћи у виду Црвене армије на чијим се услугама Броз захвалио убрзо након освајања Београда и Србије. Тако је фактички НДХ постојала све до 15. маја 1945. г.
У неком од наредних јављања очекујемо „стручне“ коментаре Стефана Гужвице по горе наведеним проблемским питањима југословенске историје у Другом светском рату.
