Прочитај ми чланакПричу о херојском подвигу и јуначкој погибији потпуковника Миленка Павловића коју је „Искра“ јуче објавила, за мање од двадесет сати на нашој страници лајковало је, означило да им се свиђа, поделило пријатељима – 10.000 наших читалаца!
Доказ да се Србија не стиди својих хероја, оних који су славно гинули, ценећи слободу и војничку заклетву свом народу више но свој живот, па макар на другој страни била и највећа армада састављена икада? Можда!
Сетио сам се јуче, читајући причу о погибији потпуковника Павловића, Словеније и јунског рата 1991. године. Када сам, тада као млад новинар, трећег или четвртог дана рата закорачио у једну од касарни ЈНА у Љубљани, највиши чин који сам унутра затекао били су – млади, голобради потпоручници који су, са шачицом војника још бранили то парче Југославије у Словенији, и они вођени војничком заклетвом, својом чашћу, док су их са околних солитера, словеначки територијалци гађали снајперима као голубове…
– Где су вам пуковници, потпуковници, капетани, мајори, питао сам тада, наивно, голобраде потпоручнике.
– Побегли – јетко су одговарали млади официри, свесни издаје, свесни да су их они, који су годинама уживали све привилегије официра, имали станове, добре плате, издали, побегли, оставили да изгину.
И пилот, потпуковник Миленко Павловић могао је тог 4. маја 1999. године, док су злочинци оргијали на небу изнад Србије да побегне, није чак морао ни да бежи, могао је са издвојеног командног места да слуша радио станицу и пренос уживо погибије свог младог колеге.
Није, а могао је. На аеродрому у Батајници, та прича већ је постала легенда, извукао је из кабине МИГ-а 29, свог младог колегу пилота, и, уз „псовку“, на какву можемо наићи читајући мемоаре Степе, или Живојина Мишића, војводе Путника – „мајку вам дечју, нећете да гинете ви, ја ћу“, сео у авион и одлетео пут родног Ваљева… Знајући да са оне стране Дрине долази сила…
Епски тренутак отпора једне мале земље највећој армади икад створеној!
И баш зато, питам данас зашто пилот потпуковник Миленко Павловић није проглашен за хероја Србије? Не народ, него питам државу Србију, оне који су овом земљом владали последњих 16 година.
Зар подвиг пилота Павловића није херојски, није достојан највећих јунака ове земље, оних који део из војничке заклетве о полагању живота за отаџбину нису схватили као пуку причу, него као питање части.
Или се можда држава Србија стиди данас пилота Павловића и његовог подвига. Можда данас, када нас анационална Унија гази и сатире, ништи нашу историју, није паметно проглашавати херојем некога ко се супротставио злочинцима и кукавицама па макар они били и из НАТО пакта и Европске уније. Можда је данас паметније прићутати се, него проглашавати херојем некога ко је својим животом, свесно, оверио доказ да у овој земљи још има оних којима је част преча од „милосрђа“ које су нам они донели?
И питам данас још, зашто се о овом херојском подвигу данас не учи у школама, зашто погибија пилота Павловића није лекција у уџбеницима из којих историју уче наша деца?
А, он је сам стао на небу изнад Ваљева наспрам 16 НАТО ловаца кукавица, далеко савременијих, софистициранијих, моћнијих од његовог, па још и напола поквареног МИГ-а 29… И, нису га они ни оборили, него, нека холандска кукавица из НАТО ловца, са безбедне даљине, са неба неде изнад Тузле…
Могао је пилот Павловић када је видео да је у радарском захвату да на њега иде ракета, да се катапултира, да спаси живот. Није! Није хтео да напусти авион.
Објашњавати неком сад зашто није, узалудан је посао. Није зато што је он истински херој Србије. А то, зашто није проглашен за хероја, на част неким другима.
