Прочитај ми чланак
Европа нема алтернативу, али само за српске политичаре. Јер, та омиљена замена теза у последњих 12 година, домаћој политичкој елити је служила као оправдање за продају Космета, уништавање домаћих банака, фабрика и пољопривреде, гушење српских вредности и традиције, а све уз обећање да ћемо под бриселском капом сви бити лепи, здрави и богати.
Ако неко српском политичком картелу избије овај аргумент из руку, онда би представници бивше, али и садашње Владе морали да одговоре народу на питање: Због чега продајете државу део по део, када Европска унија није једина алтернатива за Србију?
И управо су такав врућ кромпир, Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић ових дана добили из Русије. Јер, отворена понуда војне и економске сарадње из Москве је велика шанса да Србија поново постане држава. Остаје да се види да ли ће такозвана патриотска Влада позитивно да одговори на пружену руку из Русије или ће попут Бориса Тадића наставити да лажном европском перспективом заслепљује народу очи пред новим уступцима косметским шиптарима.
Чак и ако ставимо на страну све притиске, уцене и отворено уништавање државе Србије од стране Брисела и Вашингтона, реалну опасност да се ЕУ чак распадне и ако у обзир узмемо само економске предности сарадње са Русијом или пута га имагинарном чланству у ЕУ, постаје јасно да Београд итекако има алтернативу.
Шта посрнулој Србији тренутно нуди Русија, а шта Брисел и Вашингтон у ситуацији када су претходна канцерогена Влада Бориса Тадића и ММФ већ исписали економску политику будуће владе: отпуштања, повећање ПДВ-а, замрзавање плата и пензија, укидање субвенција?
Чланство Србије у ЕУ није могуће пре 2022. године. До тада, требало би наставити са робовласничку везу са Међународним монетарним фондом. Ако се добро покажемо добићемо још неки „повољан“ кредит, додуше не за инвестиције, већ да подобна проевропска Влада преживи мандат. Наравно, продаја преосталих предузећа и имовина се подразумева, чиме би колонизација била обављена до краја.
Шта даље нуди Европа? Предприступни фондови ЕУ више не постоје, са донацијама је давно завршено, а озбиљним инвестицијама у сред економске кризе нема ни говора.
Статус кандидата за чланство у ЕУ, заправо је статус кандидата за што већег дужника. Уочи уласка у Унију, Бугарска, која је по величини слична Србији, дуговала је 12, а данас преко 40 милијарди евра. Код Чешке је тај однос са 28 скочио на чак 101 милијарду! Оваква тенденција је иста код свих нових чланица из Источне Европе. Ситуација је драматична и када је у питању скок незапосленсти. Тако је пре уласка у ЕУ, Литванија имала стопу од осам, а данас 16 одсто.
Такође,улазак у ЕУ је донео велике губитке за пољопривреду Пољске, Мађарске, Бугарске и Румуније. Новим чланицама из источне Европе је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Лако је онда закључити какве ће све забране у сред кризе бити наметнуте новим кандидатима.
Aко би либерализовали увоз пољопривредних производа 2014. године, Србија би уништила и оно мало пољопривреде која још ради. Политика ЕУ фаворизује велике државе на уштрб малих. У Бриселу се одређују квоте. Тако су Mађарима и Словенцима уништили производњу вина (грожђа) јер су им дали мале квоте како би сви куповали француска и италијанска вина.
Све ове државе, па тако и Србија само су постала тржишта за увоз производа, без прилике да се упусте у фер тржишну и економску утакмицу. Поставља се питање шта ће Србија да производи и продаје Западу и који су то конкурентни производи, када су нам чак и за пољопривреду затворена врата?
Шта са друге стране, Србија може да има од сарадње са Русијом, осим подршке за територијални интегритет и права српског народа у региону? Поред Јужног тока (што ће упослити домаћу грађевинску оперативу и индустрију грађевинског материјала…), ниже цене гаса и горива, подршке српском буџету, Москва је Београду понудила и план за велику сарадњу у војној индустрији.
Србија би имала на московском столу и неколико милијарди најповољнијих кредита, које би могла да искористи за улагање у пољопривреду и обнову војске (куповина нових авиона, ПВО…). Све ово је на столу имао и Борис Тадић приликом посете Владимира Путина Београду, али уместо да понуду оберучке прихвати, бивши председник је сутрадан морао у Брисел да се правда и уверава газде како му никада није ни пало на памет да пристане на Путинову „непристојну понуду“.
А само милијарда евра уложених у пољопривредне субвенције, била би велики ударац на незапосленост, док би Србија поново постала озбиљан произвођач хране. Отварање такозване српске пољопривредне берзе у Москви (под патронатом државе) олакшала би и убрзала пласман наше робе на евроазијски простор.
Којим ће путем кренути Србија? Тренутна ситуација је таква да одговор на ово питање лежи у рукама Томислава Николића и Ивице Дачића. С једне стране, учестали сусрети са руским руководством (Николић у септембру иде у Сочи, а Путин већ у децембру долази у Србију) најављују да би у Београду могли да дувају неки други, источни ветрови.
Ипак, скандалозне изјаве и потези владиних званичника о Космету, удварање Бриселу и MМФ-у, само најављују континуитет политике Бориса Тадића и Демократске странке. Постоје мишљења, да ново руководство због празног буџета на тај начин заправо купује време, али оно полако истиче за Николића и Дачића. Ускоро ће све карте морати да се отворе.
Оно на шта можемо сигурно да рачунамо је општа хајка на Русију у другосрбијанским медијима (уз „независне“ економске аналитичаре, НВО, политикологе…), који ће покушати на све начине да осујете свако даље зближавање Београда и Москве.
Алексеј Димитријевић
