Разлог очувања целовите БиХ по сваку цену, и поред њених очигледних мањкавости, јесте у уверењу неких на Западу да би, уколико би се она распала, била створена прилично радикализована исламска држава, али и да би онда народи и на неким другим територијама могли да теже самоопредељењу.

Постоје одређени кругови на Западу који су против распада Босне и Херцеговине зато што би се у том случају створила једна религијски и етнички хомогена муслиманска држава и то држава прилично радикализованих муслимана, сматра аналитичар Душан Пророковић, чиме је потврдио тезу професора бањалучког Факултета политичких наука да исламофобични Запад не да Бошњацима самосталну државу.

Исламофобични Запад не да Бошњацима државу

Теза професора Кецмановића је, каже Пророковић, донекле тачна, али, са друге стране, постоји и шири контекст у коме БиХ функционише. Бошњаци би распад БиХ схватили као историјски пораз, тако да би Европа са таквим ентитетом имала низ проблема, објашњава Пророковић.

„Најбољи одговор на једну такву тврдњу јесте да у Босни до радикализације муслимана долази у сваком случају. То је процес који је, по свој прилици, неизбежан, а могуће и незаустављив. Не постоји ниједан терористички акт у претходних седам година који су извеле радикалне исламске групе било где у Европи, а да у њега није умешана нека од радикалних исламских ћелија са Балкана, пре свега из БиХ и Рашке области. Дакле, нама то следи, па следи, каква год да је судбина Босне“, рекао је он.

Пророковић наставља да треба имати у виду да је данашња БиХ, онако како је направљена и конституисана, резултат међународног политичког договора.

„Оног тренутка када се поремети равнотежа снага између сила које су се договарале како ће БиХ изгледати, у том тренутку ће се отворити и питање њене будућности“, закључује он.

Западне обавештајне службе, посебно енглеска и америчка, уложиле су пуно у радикализацију Бошњака, каже стручњак за тероризам Џевад Галијашевић. И он је сагласан са тезом професора Кецмановића. Пројекат радикализације Бошњака у суштини је пропао јер је, према Галијашевићевим речима, свега 5 до 6 одсто њихове популације радикализовано, што је у културном смислу минорно, међутим, у безбедносном смислу то представља ризик.

Запад је БиХ признао као већински хришћанску земљу, објашњава Галијашевић, никада неће дозволити да она буде већински муслиманска земља. Контролу радикализованих исламиста, Запад спроводи тако што им омогућава да ратују на страним ратиштима, да гину, како каже, на песку Сирије и Ирака и по брдима Авганистана.

Запад централизује БиХ јер неће муслиманску државу на Балкану

Оно што, према Галијашевићу, представља ризик јесте мешање Турске у балканске прилике, односно неоосманска концепција тзв. Зелене трансверзале. По том политичком концепту, који је формулисао данашњи турски премијер и близак сарадник турског председника Ердогана Ахмет Давутоглу, описују се три концентрична геополитичка круга који представљају три нивоа турских интересних сфера на Балкану.

Унутрашњи круг чине Косово и Метохија, Албанија и Македонија. Средишњи круг чине Србија, Грчка, Бугарска и БиХ, док спољашњи круг, који није од примарне важности за Турску, чине Хрватска, Мађарска и Румунија.

Галијашевић неоосманску политику Турске дефинише као „спајање исламских отока (на Балкану) у једну територијалну цјелину и остваривање везе Турске са Сарајевом“.

„Када се то узме у обзир, заиста би била авантура пустити муслиманима Бошњацима да формирају властиту државу у срцу Балкана, нарочито с обзиром на трендове да су они подложни акултурационим процесима, да су подложни идеологијама које долазе и са Блиског истока и из Мале Азије, пре свега Турске и Саудијске Арабије“, закључује Галијашевић.

Књижевник Мухарем Баздуљ каже да је планом лорда Карингтона и закључцима Бадинтерове комисије, право на самоопредељење дато бившим југословенским републикама, а не народима.

„Да је било дато право народима, онда би исто тако и Срби у Хрватској и Албанци у Македонији могли да, на неким територијама на којима су били већина, траже самоопредељење. Дакле, то је питање које је још 1991. решено на начин да право имају републике, а не народи“, наводи Баздуљ.

Данашња БиХ, како Баздуљ каже, резултат је Дејтонског споразума, према коме није предвиђено право ентитета на сецесију. Бојазан Запада да би нека држава са муслиманском већином у срцу Европе представљала потенцијално извориште исламског тероризма, према Баздуљевим речима, има два нивоа.

Тешко Бошњацима и Србима док их други мире

„Са једне стране је помало покровитељска и помало расистичка идеја да би самим тим нека европска држава са муслиманском већином потенцијално била терористички полигон. Албанија, која постоји као држава, има формалну муслиманску већину, па то нико не потенцира“.

Са друге стране, та се бојазан често наводи као изговор и један од додатних аргумената у расправи која треба да покаже да је неопходно да се сачува целовитост БиХ.

Ову Баздуљеву тврдњу могле би да потврде и речи бившег хрватског председника Стипе Месића, који је недавно изјавио да би распад БиХ довео до стварања исламске државице у непријатељском окружењу.

Sputnik